Практичном питању исправљању очигледних непрецизности календара и изједначавању различитих верзија календара дат је црквени значај из политичких разлога, због страха да то води томе да се православци подређују католицима, што би се у крајњем случају манифестовало признавањем поглавара католичке цркве (епископа Рима – папе) за поглавара свих хришћана.

Реформе календара – рачунање времена у прошлости

„Календари су се рачунали на основу времена које је потребно Месецу да обиђе Земљу, дакле, од једног пуног месеца до другог, или по времену које јe Земљи потребно да пређе путању око Сунца. Међутим, календар који прати Месец и години даје дванаест месеци, обухватиће само 354 дана, па ће се наћи у раскораку са соларном годином и годишњим добима. […]

Грегоријански календар који данас користимо је соларни календар. Ипак, и соларна година (или тропска година, како се такође назива), има својих проблема: наиме, земљи је потребно 365,24219 дана да пређе пут око Сунца. Не постоји, дакле, целовит број као одговор на питање календара, а римски репу бликански календар свакако није пружао решење тог проблема. У време Јулија Цезара календар је журио пуна три месеца. Цезар је, као врховни свештеник (pontifex maximus), то исправио 46. године, током свог трећег конзулата, у сарадњи с ученим египатским астрономом Сосигеном. Десет додатних дана распоређено је на различите месеце како би проста година имала 365 дана, а сваке четврте године би се фебруару додао још један дан (само што се то услед грешке радило сваке треће године док Август није решио проблем након 36 година). Иначе је 46. година п. н. е. имала укупно 445 дана па би се морала рачунати најдужом у историји. Јулијански календар ипак даје просек од 365,25 дана годишње, дакле, увек мало преко (конкретно, 0,00781 дана) соларне године. До 1582. година је каснила пуних 11 дана. Папа Григорије је зато ангажовао највеће стручњаке да поправе календар из ког је те године избрисано 11 дана и увео да свака стота година дељива на 400 буде преступна година. После тога преостало је било да се календару додели ново име, и он га је понео по том папи. Дакле, у западном делу света користимо календар заснован на соларној години, па се Божић слави сваке године у исто време, али примећујемо да се неки други хришћански празници, попут Ускрса и Духова, и даље празнују према начелима старих лунарних календара.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 182.

Васељенска патријаршија

За разлику од католичке цркве, православна црква није имала поглавара, иако је постојао Васељенски (светски) патријарх са седиштем у центру некадашњег јединог хришћанског царства – Константинопољу (којег су Словени звали Цариград), главном граду (источног) Римског царства – Византије.

„Патријарх у Константинопољу је узео титулу васељенски у IV веку. Према црквеном учењу, Патријаршија у Константинопољу има приоритет у части и тај примат части нема догматску основу већ је базиран чисто на политичком значењу самог места. У Православној цркви су сви епископи, укључујући и васељенског патријарха, једнаки.“

Радмила Радић, Васељенска патријаршија, српска православна црва и реформе између два светска рата, у: Срби и Југославија – држава, друштво, политика, Институт за новију историју Србије, Београд 2007, 63.

За време турске владавине Балканом патријарси у Цариграду су од султана сматрани поглаварима свих хришћана у Османском царству.

„Осим тога, у Патријаршији је била присутна и идеја о обнови Византије, прво у културном погледу а касније и у политичком. Из тог разлога су на сва важнија места довођени људи лојални овој идеји, углавном Грци из дела Константинопоља који се називао Фанар и у коме се налази и сама Патријаршија. Скоро увек, епископска места су попуњавана грчким чак и на Балканском полуострву. Територијалну кулминацију у развоју Патријаршија у Константинопољу имала је крајем XVIII века. У то време укључивала је целу Малу Азију, Балканско полуострво (изузев Црне Горе и острва).

Москва је добила статус патријаршије у XVI веку. Почетком XIX века настао је покрет за ослобођење међу балканским народима који су се борили против турских власти. Створене су државе у Србији, Грчкој, Румунији, Бугарској, у прво време полузависне, а затим и потпуно независне од Турске. Паралелно са тим процесом текао је процес формирања нових локалних цркава које су биле одвојене од Цариградске патријаршије. Иако је то било невољно, под утицајем околности, васељенски патријарх је дозволио прво аутономију а касније и пуну аутокефалност цркава у Србији, Грчкој и Румунији. Једино је бугарско питање било компликовано, са једне стране, због нестрпљења Бугара који су тражили независну цркву у време када још увек нису имали политичку независност, а са друге стране, због неслагања Грка. Самовољно проглашење бугарске аутокефалности на основу султановог фермана није признала Патријаршија и у једном делу епархија постављене су паралелне јерархије. Границе новоуспостављених цркава поклапале су се са границама нових држава које су расле на рачун Турске, у исто време тражећи нове епархије од Патријаршије.“

Радмила Радић, Васељенска патријаршија, српска православна црва и реформе између два светска рата, у: Срби и Југославија – држава, друштво, политика, Институт за новију историју Србије, Београд 2007, 64.

Када су након Првог светског рата Турци протерани из Европе и Грци добили велике делове Мале Азије, Грци су се понадали обнови Византијског царства, чему их је охрабривала савезничка окупација Цариграда (16. март 1920. – 6. октобар 1923).

После неуспелог марша Грка на Константинопољ 1922. године, Грчка губи поменута подручја, што доводи до масовног егзодуса грчког становништва из Мале Азије и Источне Тракиje. Уговорима између Грчке и Турске из 1923. дошло је до размене становништва између две државе, тако да је комплетна грчка популација из Мале Азије пресељена у Грчку. Стари градови, који су у неким временима имали велики значај и славу у црквеној историји, остали су без иједног православног верника. Васељенски патријарх је фактички изгубио Малу Азију, мада је она остала унутар његове јурисдикције. Као последица свега тога, у новој Републици Typскoj je биo драстично смањен број православних, улога Васељенске патријаршије је ограничена, а број њених епархија значајно је опао. Током прве половине ХХ века на престолу Цариградске патријаршије променило се девет патријарха, од чега у периоду од 1918. до 1941. године њих седам.

Посебно су краткотрајни били мандати првих послератних патријарха у Цариграду. Баш у то време један од њих је покренуо питање реформе календара.

„Први је позиве за уједињење хришћана почео да упућује васељенски патријарх Јоаким III (1879-1884; 1901-1912). Питање је потом шире постављено у поруци Васељенске патријаршије из 1920. У Женеви се августа исте године састала конференција свих хришћанских цркава у циљу њиховог уједињења, на којој је била присутна и делегација СПЦ-а.

Као први корак према унији покренуто је питање календара, које је почетком века добило на значају у међународној јавности. У раздобљу од 1900. до 1914. четири међународне конференције су се бавиле питањима опште реформе календара, конгрес евангелиста у Ајзенаху (Eisenachu) 1900. и конгреси сталног међународног одбора трговачких комора у Лондону и Лијежу 1910. и 1914. После Првог светског рата о том питању се расправљало више пута на конгресима астронома, светских трговачких комора, скупштинама Друштва народа итд. Патријарх Мелетије IV (1921-1923) је иницирао сазивање Свеправославног конгреса и усвајање грегоријанског календара. Његов главни мотив за прихватање реформе календара било је свакако ширење екуменизма, али донекле и страх од нових секуларизованих турских власти. Осим тога патријарх је изгубио заштиту царске Русије и била му је потребна подршка светског јавног мњења. Како кажу добри познаваоци овог питања, нови календар није уведен ради астрономске коректности већ ради добијања одређених секуларних предности које би унија хришћана донела.“

Радмила Радић, Васељенска патријаршија, српска православна црва и реформе између два светска рата, у: Срби и Југославија – држава, друштво, политика, Институт за новију историју Србије, Београд 2007, 66-67.

Проблем календара

„Реформом јулијанског календара у XVI веку учињен је покушај да се превазиђе растућа празнина између астрономске и календарске године. По грегоријанској варијанти календара, сунчана, тропска или астрономска година су усклађене са календарском мада је и даље остала разлика од 4 минута и 7 секунди. Из јулијанског календара је изостављена нагомилана разлика у календарима, која је у том тренутку износила читавих 10 дана. Да би се календар усагласио са дужином тропске године, усвојена је одредба по којој ће свака четврта година бити преступна, сем оне године столећа које нису (без остатка) дељиве са 400. Иако ни он није апсолутно тачан, грегоријански календар је астрономски егзактнији од јулијанског. Тренутна разлика између два календара износи 13 дана а 2100. биће 14 дана. Грегоријански календар је усклађен са пролећном равнодневицом тако да она опет пада око 21. марта, али пошто јеврејски календар касни у односу на пролећну равнодневицу, католички Ускрс понекад пада на дан јеврејске Пасхе или пре ње, што представља кршење одлуке Никејског сабора.“

Радмила Радић, Васељенска патријаршија, српска православна црва и реформе између два светска рата, у: Срби и Југославија – држава, друштво, политика, Институт за новију историју Србије, Београд 2007, 69-70.

Са настанком југословенске краљевине једна од разлика које је требало ускладити у новој држави био је и календар. Законом је одређено да је последњи дан важења старог јулијанског календара 15/28. јануар 1919. године. Цариградски патријарх је 1923. године, на предлог грчке владе, позвао представнике православних цркава на скуп у Цариград ради усаглашавања око питања усвајања новог календара. Српска православна црква је за свог делегата одредила митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића (који ће касније од 1938. до 1950. године бити патријарх) и затражила од министра вера да одреди за другог члана делегације неког стручњака за питање календара.

„Милутин Миланковић, професор небеске механике на Београдском универзитету, добио је позив априла 1923. од Министарства вера да припреми предлог календара са којим би делегација СПЦ-а ишла на Васељенски сабор у Цариград. Тадашњи министар вера Љуба Јовановић је рекао Миланковићу да државни интерес налаже уједначавање календара за житеље Краљевине СХС. Миланковић и митрополит Гаврило је требало да изложе предлог реформе који је одобрио Синод Српске православне цркве а чији аутор је био средњошколски професор математике Максим Трпковић. Трпковић није могао да путује због болести (умро је децембра 1924. у Београду), као ни др Милан Недељковић, директор Опсерваторије у Београду, који је 1900. и сам урадио Пројекат реформе календара.“

Радмила Радић, Васељенска патријаршија, српска православна црва и реформе између два светска рата, у: Срби и Југославија – држава, друштво, политика, Институт за новију историју Србије, Београд 2007, 74.

Званичан назив окупљања у Цариграду био је Свеправославни конгрес (иако је тада називан и конференцијом). Трајао је шест недеља, од 10. маја до 8. јуна 1923. године. Бугарска црква није била позвана, а руска није могла да пошаље званичне представнике. Конгрес је усвојио Миланковићеву верзију Трпковићеве теорије.

„Према Миланковићевом предлогу јулијански и грегоријански календар испољили би међусобну разлику тек 2800. године ако се изостави 13 дана и успостави правило да ће секуларне године бити преступне ако број њихових векова подељен са 9 даје остатак 2 или 6. Поклапали су се и непокретни празници а код покретних празника за наредних педесет година требало је да буде шест размимоилажења. Његов предлог је поднет 23. маја, а 30. маја је усвојен и у коначној верзији се између осталог каже:

„Признавајући, да је неизбежна потреба, да се уклони разлика између црквеног и грађанског календара, а да не постоји никаква канонска сметња за исправку према подацима астрономске науке, црквеног календара, који је у употреби, једногласно решава исправку јулијанског календара у следећем:

1. Изостављају се 13 дана из јулијанског календара, који чине разлику његову у односу према сунчаним годинама рачунатим од I Васељенског сабора у Никеји до данас.“ (…)“

Радмила Радић, Васељенска патријаршија, српска православна црва и реформе између два светска рата, у: Срби и Југославија – држава, друштво, политика, Институт за новију историју Србије, Београд 2007, 77.

Ова реформа је била привремена, док се све цркве не сагласе да прихвате један календар. Српска православна црква је на сабору у Сремским Карловцима 5/18. септембра 1923. године усвојила нови календар, али је његова примена одложена да би ступила једновремено са свим православним црквама.

„Поводом оваквих одлука у Веснику Српске Цркве је објављен коментар: „Сваки који и мало зна какве су прилике и какав је менталитет осталих афтокефалних православних цркава, нарочито у братској нам Русији, тај ће знати да оваква одлука у самој ствари значи: да ће реформе у Срп. Прав. Цркви ступити у живот кад буде скончаније века сего, или народним језиком речено: на „Куково лето?!…“ Свештеник Радован Јуришић је истим поводом писао: „На недавном Архијерејском Сабору, држатом у Срем. Карловцима, усвојене су готово све одлуке свеправослав. Конгреса. Наша их је црква усвојила прва, но стим да их последња уведе у живот!…“

Радмила Радић, Васељенска патријаршија, српска православна црва и реформе између два светска рата, у: Срби и Југославија – држава, друштво, политика, Институт за новију историју Србије, Београд 2007, 83.

Румунска црква је удесила календар према одлуци цариградског Свеправославог конгреса. Грчка црква је усвојила грегоријански календар, а задржала православну пасхалију за израчунавање Ускрса.