Већина средњовековних људи је живела на селу и бавила се пољопривредом.

„Расути по безбројним селима различитих типова и величина, произвођачи хране били су најбројнији социјални сталеж. Међутим, наша сазнања о животу тих људи у великој су несразмери са њиховим значајем у средњовековном друштву посматраном у целини. Недостатак историјских сведочанстава и скромни археолошки налази дуго су усмеравали пажњу истраживача ка изучавању виших класа на оновременој друштвеној лествици, које су за потомство оставиле обимну писану грађу и богатија артефакта. О животу, најчешће неписмених, житеља села савременици ретко шта казују, осим јасног означавања фискалних обавеза или законске регулативе њиховог друштвеног статуса. Новије време драгоцена сведочанства пружила су археолошка истраживања, али то су тек први резултати који указују на правце даљих трагања.“

Марко Поповић, Живот на селу, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 64.

Села су представљала јасно омеђену целину, са приватним поседима и заједничком имовином – ливадама за напасање стоке, шумама, а у појединим случајевима и воденицама. Више села је образовало жупу, која је представљала заокружену географску целину плодних земљишта омеђених околним брдима и планинама.

Становници села су у социјалном погледу обично били подређени земљишном поседнику – властелину или цркви. Четвртину годишњег рода давали су поседнику земље, а преостали део је остајао за прехрану породице.

Сточари су се називали Власима.  Били су малобројнији од земљорадника. У потрази за бољом испашом, сточари су мењали место боравка. Лета су проводили на планинама, а зими су се спуштали у долине. Допунска делатност сточарског становништва била је транспорт робе. На својим коњима су преносили робу између приморја и унутрашњости земље.

Кућа је била намењена становању једне породице, али је у оквиру ње могло живети и три генерације. Осим обрадиве земље, критеријум за одабир места где ће настати насеље била је близина воде. Куће су углавном биле делимично укопане у земљу. Грађене углавном од дрвета и прекриване сламом. Најчешће су биле површине око 10-15 метара квадратних.

„Будући да су куће биле доста скучене, и слабо осветљење, свакодневни живот се, кад год су временске прилике то дозвољавале, одвијао на отвореном.“

Весна Бикић, Кухиња и трпеза: посуђе у свакодневном животу, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 142.

Центар куће било је огњиште на коме се ватра ретко гасила. Ватра са огњишта била је извор топлоте и светлости. Огњиште је имало и култно значење. Веровало се да ту обитава душа предака чувајући дом потомака. У примитивнијим сеоским заједницама јело се са пода, а у већим кућама су постојале столичице. Спавало се на поду прекривеном вуном. Током спавања су се покривали животињским кожама и крзнима. Тек ожењени члан домаћинства је стицао привилегију да се са својом невестом исели из пренасељене куће, која је била колективна спаваоница, и пређе на починак у вајат, у којем се није ложила ватра. То је била оаза приватности, где се зачињала нова породица, рађањем потомства.

„Примањем хришћанства у 9. веку, а нарочито од оснивања Српске архиепископије (1219), са Савом Немањићем на челу, брак је из области народног обичајног права прешао у црквено право. […]

Устаљени начин склапања брака био је прошевина, после чега је следила веридба, па договор, и на крају, свадбено весеље. Као нестандардан начин склапања брака била је отмица девојака, што је црква осуђивала. Но, и поред тога, отмица као начин склапања брака бивало је и у вишим и у нижим друштвеним слојевима.“

Никола Павковић, Живот у породици и питање својине, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 301-302.

Венчање значи стављање венаца на главе младенаца.

„Од речи венчати се створена је именица венчање, која је постала именица за средњовековно брачење, тј. данашње склапање брака.“

Никола Павковић, Живот у породици и питање својине, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 303.

Бракови нису били искључиво приватни чин. Држава је прописивала да се бракови могу склапати само у оквиру истог сталежа (сталешка ендогамија) и исте вере (верска ендогамија). Члан 9. Душановог законика је дозвољавао да се католик ожени православком ако пређе у православље.

„Развод брака је у средњем веку називан распуст. По слову канонског и световног права брак је био светиња и неразлучив. Али, насупрот свим правилима, у друштвеној стварности њега је ипак било, и често. […] Из историјских извора познато је да се српски краљ Милутин женио четири пута и да су му неки бракови били неканонски, али је, и поред тога, био проглашен за светитеља Српске цркве.“

Никола Павковић, Живот у породици и питање својине, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 309.