„Граја и вика што се на Теразијама подигла око постављања Мештровићева „Победника“ врло је карактеристична за наш менталитет и за наше прилике, поименце за наш Београд и данашње Београђане, па би већ ради тога вредело како је неко и предложио прикупити све изјаве и сва мишљења по овоме предмету, као „докуменат времена“, за далека нека поколења.“

Мештровићев Победник, Нова Европа, 11. јул 1927, 2.

Споменик Победник на Калемегдану, данас је вероватно најпознатији симбол Београда, а својевремено је питање његовог постављања заталасало јавно мњење. Напади на Победника отпочели су у дневном листу Правда априла 1927. године, текстом у којем је критикован изглед Победника, посебно његово лице, за које је изнета тврдња да је „ништа мање но једна директна увреда српског народа и српских народних традиција од Косова па до данас“ и да је асирско (Правда, 10.4.1927). Четрдесетак дана касније је чак наведено „да би та фигура, постављена негде на јавном месту у Београду, са чисто уметничке тачке гледишта, била један монструозитет“ (Правда, 22.5.1927). Темом се није бавио само тај лист, те је „естетско-морална анкета“ Политике (у бројевима од 21. до 23. маја 1927. године) да ли да се поставља Победник у Београду на крају завршена компромисом – може, али не у центру на Теразијама. Полемика се, у међувремену, изродила у „уметничко-политичку“, па је радикалски посланички клуб затражио од Владе 18. маја 1927. године да се споменик не поставља. Споменику су замерили нагост и одсуство „шајкаче на глави и опанака на ногама“ (Политика, 20.5.1927.). Правда је у статуи голе мушке фигуре видела порнографију, а пристајање на то чак као одрицање од хришћанства (Правда, 21.5.1927.). Негодовање се чуло и из цркве, чему је посебно придаван значај јер је планирано да се споменик открије на Видовдан и тада га свештенство освети (Политика, 21.5.1927.). Политика је, пак, покушала да умири „добронамерни свет којег то искрено дира“, да ће постављен на постољу од девет и по метара висине за гледаоце „сви детаљи на њему бити изгубљени“.

„На тој висини, која и доликује Победнику, видеће се у перспективи само његова горостасна и снажна силуета.“

Треба ли подићи Победника на Теразијама, Политика 20.5.1927, 6.

Јуна 1928. године Београдска општина је одлучила да се споменик постави на београдском бедему на Калемегдану, те да ће на постољу вишем од на Теразијама планираног, споменик бити виши од седамнаест и по метара. Промењено му је и име у Весник (победе из које је поникла Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца).

„Требало је да дође прослава десетогодишњице победе, па да Београдска Општина помилује Победника, тог највећег грешника престонице. Њему је, најзад, скинута с врата омча, о коју је годинама висио обешен у једној шупи на Сењаку, као застрашујуће средство за све оне који се размећу својом мушкошћу. Сада је опет постављен на највиши градски бедем на проширеном Калемегдану, не зато да се што боље види, већ да се види што мање. Пошто се општини и та мера учинила недовољно предострожна, она је око Победника подигла ограду, тако да се заиста ништа не види.

Изгледа да је десет година после Победе постало зазорно гледати у онога ко представља њен симбол.

Победнику се много замера да је непристојан због своје изразите мушкости. Па, молим вас, да није имао мушкост, не би ни био победник. Пробој солунског фронта био је резултат срчане мушкости наших војника, а не некакве срамежљивости.

И место да смо сви поносни на Победника због тога, општина га сакрива испред очију грађана, као какву порнографску слику.

Он грешник сигурно не може никако да се начуди, шта је то скривио овом народу да га неће очима да види. Наиван, каквог га је Мештровић дао, сва како је веровао, да ће се поратне генерације при погледу на њега загревати оном ватром јунаштва и родољубља која је пламтела у онима које он представља. А оно му изнели чикарму, да деморалише младеж!

Може још да му се деси, да једнога дана на Калемегдану осване општинска табла са натписом:

„Младежи испод осамнаест година приступ Победнику полицијски забрањен…“

Он, ипак, има једну утеху: да и они које оличава не пролазе боље од њега.

Неколико пута су му додељивали комадић земље у престоници за његово пребивање, али му увек и одузимали за прече потребе.

То исто раде и са добровољцима, његовим ратним друговима.

Годинама је живео у једној разваљеној шупи, као последња пропалица.

Али по таквим шупама и данас живе и пропадају ратни инвалиди, дакле они који су њему најближи.

Ако ни по чему другом, оно бар по неприликама које му праве, он може да буде уверен да надлежни заиста гледају у њему Победника….“

Забрањено је гледати у Победника, Политика, 14.10.1928., 6.

О великом интересовању јавности сведочи и писање Политике дан након откривања споменика.

„Цвеће, дрвеће и трава јако су настрадали, и општина вероватно ће да затвори парк да би га довела опет у ред.

Не газите, цвеће, ако бога знате! опомињао је један стари грађанин.

Не љути се, чича, посадиће друго. Ово је за свечано отварање. А за сваки дан је друго…

Видео је чича да му је све узалуд, па је и он стао баш тамо где је цвеће. Ко вели: дај да и ја мало изгазим кад и онако сутра нема овде више ништа.

Они који су успели да се пробију до степеница, провлачили су се испод траке која је затварала улаз. – Куда ћеш? пита жандарм.

– На терасу!

– Имаш ли карту? Извини нисам знао да је на карте, понео бих цео шпил!
– Море, ако те треснем!… запретио је жандарм, и незвани гост за час је стргнуо.“

Политика, 8.10.1928.

Аутор споменика симбола Београда је хрватски вајар Иван Мештровић. Фигуру победника је урадио још пре Првог светског рата, као део фонтане у част победе у Другом балканском рату, за коју је понуду добио лета 1913. године од тадашњег председника Београдске општине Љубомира Давидовића. Већи део започетих радова Мештровићу је пропао услед окупације. Победник је спасен јер је послат у Чешку, да се излије у бронзу. По повратку из Прага, а пре него што је завршио у шупи на Сењаку, Победник је неко време боравио и у Загребу, где је три дана био изложен у Уметничком павиљону, док Београдска општина није затражила од уметника да јој се врати, јер је тамо привукао велику пажњу. Тако су Загрепчани видели Победника пре Београђана.

Мештровићев је још један споменик на Калемегдану – Споменик захвалности Француској, постављен 11.11.1930. године, на месту где се од 11/24. августа 1913. године налазио споменик Карађорђу, први подигнут му у Србији (свечано откривен у оквиру прославе дочека победничке војске из рата), дело још једног далматинског вајара, који су порушили Аустријанци 1916. године и ту 1918. поставили споменик цару Фрањи Јосифу, који је после рата претопљен у звона за цркву на Калемегдану.

Споменик Карађорђу на Калемегдану је био споменичка композиција (такође доста оспоравана у јавности, као и Победник), коју су чинили још два војника, један из Првог српског устанка и један из балканских ратова, мајка са дететом, грчка богиња победе – Ника (или вила са венцем и заставом у рукама) и слепи гуслар – скулптура која је једина сачувана и обновљена 2020. године враћена на Калемегдан у близини места са којег је уклоњена век раније.