Црква је традиционално конзервативна институција, која се опире променама. Током 16. века неколико хришћанских мислилаца и реформатора је створило нова учења и цркве непријатељски настројене према Ватикану, чиме је урушено верско јединство Западне Европе. 

Околности настанка реформације

Црква је имала велики утицај у средњем веку. У несигурно време ратова, болести и глади, када је стално претила опасност смрти, људи су утеху налазили у учењу о вечном животу после смрти. Хришћанско учење је било доминантни морални поглед на свет. Међутим, крајем средњег века било је све уочљивије да многи свештеници, а посебно црквени званичници на високим положајима, не живе у складу са хришћанским моралом. Тежили су богаћењу и политичкој моћи. У томе се посебно истицао поглавар западнохришћанске цркве, епископ Рима, познатији као папа. Црква се мешала у политику, а папе су се сукобљавале са световним владарима држава. Један такав сукоб је папе учинио заробљеницима француских краљева током седме деценије 14. века (Авињонско ропство папа), што је довело и до истовременог избора више папа почетком 15. века. У доба ренесансе у другој половини 15. и почетком 16. века папе су живеле попут световних владара – учествовале су у ратовима, водиле раскошан живот, имале љубавнице и децу, подизале импозантне грађевине и потпомагале научнике и уметнике, често у потпуности занемарујући своје духовне обавезе, о чему је писао Еразмо у својој Похвали лудости.

Сви слојеви друштва су желели једноставнију црквену службу (на разумљивом народном језику) и јефтинију цркву (јер су били приморани на материјална издвајања за цркву). Владари су тежили да створе националну цркву и избегну контролу из Рима.

Јединствена хришћанска црква је формално подељена средином 11. века, раздвајањем источне православне и западне католичке цркве. Католичка црква је остала једина међународна институција у Западној Европи. У 16. веку је дошло до подела и унутар западнохришћанске католичке цркве, настанком покрета реформације.

Покретач реформације цркве био је монах и професор теологије Мартин Лутер (1483-1546), а његови претходници, који су први заступали сличне идеје, били су Џон Виклиф у Енглеској и Јан Хус у Чешкој у 14. и 15. веку. Лутер се почетком 16. века најпре побунио против корупције у цркви у виду продаје црквених положаја (симонија) и опроштајница грехова (индулгенције).

По учењу католичке цркве, за разлику од православне, после смрти осим раја и пакла постоји и чистилиште, где људске душе окајавају грехе пре него што заслуже одлазак у рај. Опроштајнице су наговештавале да се добрим делима може заслужити божија милост (и избећи боравак у чистилишту), што је, будући да су се опроштајнице све чешће продавале за готов новац, водило комерцијализовању саме божије милости. Опроштајнице греха су се могле купити и за већ преминуле рођаке, чиме би се и њима смањило време боравка у чистилишту. Пошто су обласни господари имали користи од опроштајница сакупљених на њиховој територији, опроштајнице су временом и владарима оданим цркви постале излаз из новчаних тешкоћа. Реформисти цркве су порекли постојање чистилишта.

Одлике реформација

Када се 1517. године супротставио опроштајницама грехова, Лутер је уочио нападну замену хришћанске вере религијским обредом и позвао је на расправу о томе. Изопштен је из католичке цркве 1520. године, због јеретичког учења које је одступало од утврђене вере. Покренуо је реформу цркве. Лутер и његови следбеници су истицали да између човека и Бога није потребно да постоји посредник. Веровали су да сваки писмени човек може сам да тумачи прочитано из Библије, па су њихови свештеници уместо да обављају црквене обреде (којима нису придавали значај) постали проповедници хришћанског учења (попут апостола) онима који нису знали да читају Јеванђеља, на којима се вера заснивала. Свештеницима је дозвољено да се жене, што у оквиру католичке цркве  нису могли.

Проблем је био што је црквени језик још увек био искључиво латински, који становништво углавном није знало. Присталице реформације су се заложиле за превођење Светог писма на народне језике. Мартин Лутер је 1534. године превео Библију на немачки језик. Сматрао је да Библија мора бити доступна свима на њиховом народном језику и да се непрекидно шири кроз говорну реч. Стога је образовање било битно за Лутерове следбенике. Напустили су манастире и претворили их у прихватилишта за болесне. Својом обавезом сматрали су и старање о сиромашнима. Лутер се није одрекао прогона вештица и насилног преобраћања јевреја у хришћанство.

Лутер је успео да преживи осуду католичке цркве, која је имала подршку цара, захваљујући заштити војводе Саксоније, где се налазио универзитет на којем је Лутер предавао и тиме га прославио. Стога Лутер није подржавао насилан отпор сељака својим владарима, него само протестантских владара католичким.

Ширење реформације

Назив  „протестанти“ потиче од протеста немачких кнежева цару Карлу V против одлуке државног сабора одржаног у Шпајеру 1529. године, којом је осуђено Лутеровo  учење и његова подршка кнежевима да управљају црквом на својој територији. Цару Карлу V није одговарала Лутерова реформација јер је протестантизам слабио централну власт, а јачао локалну власт кнежева. Сукоби кнежева верних цару и католичкој цркви на једној страни и кнежева који су подржавали протестанте на другој страни довели су до грађанског рата у немачким земљама. Сукоби су окончани верским миром у Аугзбургу 1555. године. Он је представљао компромис између две стране од којих ни једна није имала снаге да победи. Утврђен је принцип „чија је земља његова је вера“, који је значио да световни владари одређују веру својим поданицима. Углавном су протестантизам прихватиле северне немачке земље, а католичкој цркви остале верне јужне немачке земље. Међутим, протестантске су биле 2/3 територије немачких земаља. Лутерове присталице су се, осим протестантима, називали и лутеранима (по њему) и евангелистима (јер је основу учења чинило јеванђеље).

Ширењу реформације допринела је појава штампе.

„Процењује се да је у типографској производњи између 1445. [појава штампе у Европи] и 1520. [почетак реформације] удео верских дела износио најмање 75%.“

Жан Делимо, Настанак и учвршћење реформације, Сремски Карловци, Нови Сад, 1998, 91.

Није ни чудно онда што су верски сукоби били у центру збивања политичке историје 16. и прве половине 17. века.

„С временом се пишући уживео у улогу „реформатора“. При томе се може поћи од тога да је страх за голи живот, који је Лутера пратио с обзиром на претећу пресуду, на јединствен начин подстицао његову креативност, снагу израза и продуктивност. Лутер се пишући борио за живот. Дистрибуција његових списа доживљавала је огроман успех, читали су га у свакој прилици и на сваком месту, читаоци су подстакнути њиме такође постајали реформаторски писци, тако је настао и „реформаторски покрет“. На тај начин је и сам пресудно допринео томе да традиционално средство борбе против јеретика, спаљивање неке особе, њених списа, буде осуђено на неуспех. Иако му је његов територијални господар пружио заштиту спасао га је проналазак Јоханеса Гутенберга. На Лутеровом примеру се први пут јасно видело да су на неуспех били осуђени традиционални инструменти репресије црквене хијерархије уперене против ширења другачијих идеја које се није дало контролисати – био је то први, још несигуран, али пресудан корак у ново доба.“

Томас Кауфман, Спасени и проклети – историја реформације, Београд 2019, 89-90.

Мартин Лутер је стекао доста следбеника. Реформација се ширила Европом углавном тамо где је наилазила на подршку власти. Сукоби међу хришћанима доводили су и до ратова протестаната и католика, како грађанских, који су били најизраженији у Француској, тако и међународних, од који је највећи био Тридесетогодишњи рат. Реформисти су се такође поделили у више групација присталица делимично различитих верских учења. Нису изостали ни њихови међусобни сукоби. Неки су били радикалнији од Лутера.

Реформација цркве је надахнула и сељаке, који су, када су почели сами да читају Библију, схватили да хришћанство пропагира равноправност људи. Заложили су се за престанак ограђивања земље као својине повлашћеног племства (о чему је писао Томас Мор у Утопији) и укидање десетка, новчане обавезе издвајања једне десетине прихода сељака за цркву. Вође сељачких покрета углавном нису били сељаци, него проповедници или ситни племићи. Сељачки покрети су савладани, али су показали да је сељаштво значајан политички фактор, што до тада није било.

Минстерски експеримент анабаптиста (1534/5)

Главни центар верског радикализма био је град Минстер, на северу Немачке, у којем су после 1525. године анабаптисти представљали посебан пример реформације. Основни захтев анабаптиста је био да само одрастао човек може да буде ваљано крштен. 

Минстерска теократија је водила друштвену револуцију у граду. Укинуто је приватно власништво. Новац се није користио унутар града, него једино у пословима града са спољним светом. Заведена је чак и полигамија, чему је оправдање нађено у Старом завету, у складу са којим се одвијао живот у Минстеру. Уређени су сви видови живота, укључујући и строгу поделу рада. Такво управљање свиме водило је све већем терору. Непослушни су погубљени на градском тргу. Уједињени немачки кнезови су успели да освоје град и тако је уништен сан о „Новом Јерусалиму“ (изабраном граду хришћана) у случају овог града.

Анабаптистички Минстер је био средиште широко распрострањене завере да се заузму градови у Холандији и западној Немачкој. Током опсаде Минстера анабаптистичке вође у граду су се надале да ће их остали анабаптисти ослободити. Заиста су у таквом очекивању хиљаде анабаптиста из Холандије кренуле ка Минстеру, али су на путу биле пресретнуте и разбијене.

Магистратске реформације – реформација у спрези са световном влашћу

Од реформатора који су радили у спрези са световним властима највећи утицај, који је знатно превазилазио границе њихових малих територија, остварили су Улрих Цвингли у Цириху и Жан Калвин у Женеви.

У Цвинглијевом формирању теолошких ставова од Лутера важнији су били утицаји хуманиста, од којих највише Еразма Ротердамског. Реформацијом коју је започео 1520. године завео је строгу моралну дисциплину. Судница за расправе о браку је постала чувар морала у граду и понашања уопште. Законом су кажњавани, пошто би их уходе откриле, љубавници иза амбара, жене које примају мушке посете, па чак и крчмари који не би известили о неморалном понашању својих гостију. Присуство у цркви је постало обавезно, па су кажњавани и они који се тога не би придржавали. Моралну дисциплину заједно су надзирале црква и држава. Цвингли је погинуо (тело му је раскомадано и спаљено) 1531. године у верском рату швајцарских кантона, који су му се супротставили и због његовог противљења да Швајцарци за паре буду војници других држава у време када су швајцарски војници сматрани најбољим у Европи.

У швајцарској Женеви је Француз Жан Калвин (1509-1564) Лутерове идеје о реформи цркве радикално развио у више области. До крајности је поједноставио богослужење сводећи га на проповед. Из унутрашњости храмова је уклонио сваки вид сувишне раскоши, попут олтара, светих слика, кипова, оргуља и свећа. Цркву је тако учинио јефтинијом. Средишњу улогу је доделио учењу о предестинацији, тврдећи да је Бог унапред предодредио којим људима ће бити омогућено спасење.

Специфични су били Калвинови ставови према економским питањима. Он је подржавао трговину, јер повезује људе, а на новац је гледао као на средство за напредак друштва, па није осуђивао ни позајмљивање новца. Тврдио је да успех у раду и материјално богатство представљају израз божије милости. Укинуо је многе црквене празнике и повећао број радних дана. Сматра се да је Калвинов протестантизам подстицао индивидуализам и предузетништво, и тиме помогао развој капитализма, за разлику од Лутеровог протестантизма, који је имао феудално обележје.

Калвин је постепено читав друштвени живот у Женеви устројио у складу са својим верским убеђењима, успоставивши једну врсту теократске диктатуре. Контролисао је цене основних животних намирница, забранио рад позоришта, укинуте су јавне забаве и свако кршење моралних прописа сурово је кажњавано. Истовремено, у граду је заведен дух религиозне искључивости, те су припадници других вероисповести били приморани на емиграцију.

Поставши центар у којем су се окупљали поборници радикалне реформације из Женеве се утицај калвинизма ширио најпре Швајцарском, а затим и Француском (хугеноти), Низоземском, Шкотском и Угарском, где су слати свештеници. Калвинисти су били и пуританци, који су, предвођени Оливером Кромвелом, преузели власт у Енглеској средином 17. века. Многи су калвинизму били привржени из политичких разлога, јер је Калвин заступао доктрину о праву на отпор власти. Калвин је основао веру која се није плашила институција власти већ једино Бога.

Последице реформације

Реформација је урушила верско јединство хришћана у Западној Европи и створила поделе које ће довести до верских ратова. Папе су изгубиле црквену власт у земљама које су прихватиле протестантску веру. У тим државама контролу над црквом и постављањем свештеника преузели су световни владари, што је олакшало прерастање феудалних монархија у апсолутистичке. Тековина реформације је и почетак употребе народних језика у цркви, што је отпочело превођењем Библије.

Протестантизам се у Лутеровој форми проширио Немачком и скандинавским земљама, а у Калвиновој форми Швајцарском, Француском, Холандијом и Шкотском. Специфична је била ситуација у Енглеској, где је настала англиканска црква. Постоје и друге протестантске цркве.

„У свим европским земљама, судбина реформације била је одређена пре свега политичким констелацијама; чак и тамо где је реформација успевала да се наметне, тип њеног успеха зависио је превасходно од секуларне политике влада и владара“.“

Томас Кауфман, Спасени и проклети – историја реформације, Београд 2019, 35-36.

Контрареформација

Уздрмана реформацијом, католичка црква је покушала да поврати углед контрареформацијом. У том се ослањала на новоосноване монашке редове, од којих је најзначајнији био ред језуита. Требало је да шире веру својим примером образованости и скромности. Били су подређени папи. За спречавање ширења протестантизма обновљен је и специјални црквени суд за јеретике – инквизиција, која се служила силом, укључујући и спаљивање живих људи, што је распламсало верске ратове у Европи 16. и 17. века. Спаљиване су и књиге које су се нашле на попису забрањених од стране католичке цркве, која није прихватила ни преводе Библије са латинског језика. Као одговор католичке цркве на протестантизам настао је и барок као уметнички правац.