За разлику од Енглеске и Француске, Немачка се ујединила вековима касније. Борба између монарха и феудалних господара која се у Енглеској и Француској завршила потчињавањем феудалних господара монарху, у Немачкој се завршила поделом државне области између феудалних господара, који су сви на свом парчету земље владали као мали монарси. Они су водили самостално чак и спољну политику, самостално ратујући (од Тридесетогодишњег рата).

Политичка разруђеност Немачке у осамнаестом веку и уздизање Пруске

Као што је у другим великим државама Европе један феудални господар наметнуо своју власт осталима, тако је у Немачкој Пруска наметнула своју превласт другим немачким државицама. Кључан фактор окупљања била је династија Хоенцолерна, која је владала разнородним областима, које сем династије ништа није спајало. Чак нису ни све њихове територије биле у оквиру Немачког царства.

Немачке земље од Бечког конгреса до уједињења

Свето римско царство немачког народа уништио је Наполеон 1806. године. На Бечком конгресу (1814/1815) преко 300 немачких држава је сведено на 39, од којих су 35 биле монархије, а 4 слободни градови. И Аустрија и Пруска припадале су савезу, али не са свом својом облашћу, него само са оним деловима који су некада улазили у састав старе Немачке царевине. Чак су и неки делови Данске (Холштајн) и Холандије (Луксембург) били у Немачком савезу. Ујединили су се у Немачку конфедерацију (Бунд). Конфедерација је била савез држава закључен ради очувања њихове независности. Главни циљ савеза била је заједничка одбрана од спољашњих непријатеља. Једина заједничка институција била је Скупштина конфедерације, којом је председавао аустријски представник. Представници у скупштини нису бирани, него су постављани. Свака држава је задржала своју владу, независну спољну политику и војску. За било какву одлуку Конфедерације била је потребна сагласност свих држава. Устав Конфедерације је предвиђао да сваки владар у неодређеном року треба да дарује устав својим поданицима. Аустријска и пруска влада се нису обазирале на постојање тог члана. Неке државе су увеле уставе по угледу на француски. Највећи утицај у конфедерацији имала је Аустрија, чију спољну политику је од 1809. до 1848. водио министар Клеменс фон Метерних. Био је одлучан да сачува апсолутистичку монархију, не само у Аустрији, него где год је могуће у Европи.

„У лабаво организованој Немачкој конфедерацији која је настала након Наполеоновог пораза, две најмоћније државе биле су Аустрија и Пруска, и њихов близак али напет однос утицаће деценијама на немачко питање у Европи. Упола мања од ривала, Пруска је имала много више становника који су говорили немачки. Можда је имала становништво од само шеснаест милиона људи, наспрам тридесет шест милиона колико их је живело под Хабзбурговцима, али од тих шеснаест милиона четрнаест је говорило немачки, док је таквих у полиглотском царству Франца Јозефа живело мање од седам милиона.“

Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 33.

Немачка конфедерација

(жуто је Аустрија, плаво Пруска, а сиво друге немачке државе)

„На подручју Немачког Савеза живело је 1816-те укупно 33,5 милиона становника, од којих је 24 милиона било у немачким земљама у ужем смислу (онима које ће 1871. године ући у састав Немачког Рајха), а 9,5 милиона у Аустрији. До 1830-те у Немачкој без Аустрије број становника ће се попети на 29 милиона, да би 1852. године достигао цифру од 36 милиона. Брз демографски прираштај једно је, дакле, од првих обележја историје Немачке у периоду 1815-1848. године.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 90.

У првој половини XIX века Немачка је била претежно аграрна земља, као и Француска, али са још мање развијеним градским животом него у Француској. Дванаест највећих немачких градова укупно нису имали 750 хиљада становника, док је Париз имао пола милиона. У Пруској је највећи град био Берлин са мање од 200 хиљада становника, па Кенигсберг са 50 хиљада становника. Буржоазија је у Немачкој била малобројнија него у Француској, а племство јаче, јер није било упропашћено социјалном  револуцијом као у Француској. Француска револуција је имала одјека и у Немачкој – и ту се морало извршити ослобођење сељака, али оно се ту извршило без револуције, путем реформе одозго. Да би постао потпуни сопственик своје земље, сељак је морао дати надокнаду свом старом господару, и то у земљи. Морао је уступити трећину или чак и половину свог поседа да би остатак поседа био његов. Од велике важности за политички развој Немачке у 19. веку било је што су племићи одржали своје велике поседе. Конзервативну идеологију је заступало племство, које је предњачило у аграрној немачкој привреди, а либералну идеологију буржоазија, која је била знатно образованија од племства, које је углавном живело на селу.

Од 1815. средиште револуционарних збивања у Немачкој били су универзитети. Слобода универзитета допринела је развоју немачке науке. Са универзитета се ширио либерализам и национализам, који је највише прихватила омладина. Главна борба у немачким земљама није била ни класна ни идеолошка, него борба држава, мањих да очувају самосталност, средњих да се очува равнотежа, и великих за превлашћу. Поред ове борбе између држава вођена је и озбиљнија и судбоноснија борба између националне свести, која је била унитаристичка, и државне организације, која је била плуралистичка.

Индустријализација Немачке се споро одвијала. Немачке земље су имале природних богатстава и велики број становника (и средњу класу образованију, па способнију за примену техничких проналазака у индустријској производњи, од енглеске), али је привредни развој био ограничен границама и царинама државица, које су спречавале настанак јединственог великог тржишта.

Под утицајем Јулске револуције (1830) у Паризу избили су немири и у неким од већих немачких држава, као што је Баварска. Захтеви су се односили на увођење устава, у складу са чланом савезног закона из 1815. године, а тамо где је устав већ постојао на увођење либералне владавине. Уставни покрет, који је победио у осталим немачким државама, није имао успеха ни у Пруској ни у Аустрији. 

Хановер је изашао из персоналне уније са Енглеском, када је на енглески престо 1837. године дошла краљица Викторија, јер по древном салијском закону из Франачке жена није могла да буде монарх. Наследио ју је у Хановеру син Џорџ III, који је живео у Енглеској, где је био изразито непопуларан.

Најзначајнији догађај током тридесетих било је проширење пруског царинског савеза, у којем није учествовала Аустрија. Следећа значајна збивања су била револуционарне 1848. године, под утицајем збивања у Паризу. У Француској су се борили за политичке слободе и социјалне реформе, а у Немачкој и неким другим европским земљама и за национално уједињење. Избиле су демонстрације либерала и националиста широм Немачке. Удружили су се у борби за Немачку уједињену и уставну. Немачка буржоазија, која је требало да води револуцију 1848. године, није имала потребне одлучности. 

Пруски краљ Фридрих Вилхелм је укинуо цензуру и пристао да постане владар уједињене Немачке. Општим правом гласа изабрана је Уставотворна скупштина у Франкфурту, чији посланици нису представљали државе (као у скупштини Немачког савеза од 1815. године), него немачки народ. Франкфуртска скупштина је изгласала стварање федералног немачког царства без хабзбуршких територија (иако се вагало да ли урачунати и Аустрију, али она је тражила да буде прихваћена у целости и са ненемачким територијама), али се пруски краљ предомислио суочивши се са аустријским негодовањем (морао би да ратује против Аустрије, за шта још није био спреман) и неодлучношћу неколико значајних држава, а није му се свиђала ни идеја да влада ограничен уставом и да влада буде одговорна парламенту, уместо њему.

„Да ли је националистички покрет од 1848 пропао стога што буржоазија у одсудном часу није смела дићи буну против држава, или је пропао због тога што је национална свест била много мање пробуђена код народне масе него код буржоазије, као и стога што немачки народ уопште није био много навикнут на револуције, – то је што се не може знати. Савременици су имали утисак да су постојеће државе још увек тако јаке, да се њима насупрот и без њихове сарадње народно уједињење не да извести.“

Слободан Јовановић, Примери политичке социологије: Енглеска, Француска, Немачка (1815-1914), Београд 1940, 225.

Пресудна је била воља руског цара Николаја да се одржи постојеће стање, које је спасило пруског и аустријског владара револуције, али и онемогућило Пруску да преузме првенство међу Немцима. Политички неистомишљеници су наставили да беже у Енглеску. Међу њима је био и Карл Маркс, чије учење ће, деценијама касније, изазвати комунистичку револуцију у Русији.

Револуционарне 1848. године су немачки филозофи Карл Маркс и Фридрих Енгелс објавили Манифест Комунистичке партије у којем су позивали пролетере свих земаља да се уједине у једној међународној социјалистичкој револуцији.

„Маркс и Енгелс су у својим предвиђањима друштвеног развитка измицали збивањима немачке стварности. Године 1848 капиталистички систем још није узео толико маха да је давао повода за једну социјалистичку револуцију.“

Слободан Јовановић, Примери политичке социологије: Енглеска, Француска, Немачка (1815-1914), Београд 1940, 225.

Стeријина година 1848.

После револуционарне 1848. године Пруска и Аустрија су се разилазиле и у спољашњој и у унутрашњој политици. У спољашњој политици се Аустрија због источног питања сукобљавала са Русијом чије пријатељство је тражила Пруска. У унутрашњој политици почетком педесетих Аустрија је своје председавање Немачком конфедерацијом настојала да прошири, па је покушала да преотме Пруској вођство политичко и економско уласком у царински савез, што је Пруска спречила.

„Године 1859 Аустрија је ратовала с Француском и Сардинијом. Пруска је била вољна да јој притече у помоћ с осталим немачким државама, али је врховно заповедништво над помоћним трупама захтевала за себе. Иако јоj је услед пораза на бојном пољу помоћ била потребна, Аустрија је више волела да под неповољним условима закључи мир с Француском, него да пружи Пруској прилике за присвајање врховног заповедништва над немачким трупама. Аустријски пораз од 1859 обелоданио је двоје: (1) да Немачки народ без уједињавања свих својих снага није у стању одолети тежњама Француске за превлашћу у Европи, и (2) да уједињавању немачких снага ништа више не смета него аустро-пруско супарништво. […]

Пошто се Аустрија и Пруска нису могле сложити, за националисте главно је питање било, да ли ће дело народног уједињења поверити Аустрији или Пруској.“

Слободан Јовановић, Примери политичке социологије: Енглеска, Француска, Немачка (1815-1914), Београд 1940, 227-228.

Прилику за разрешење ове дилеме пруски канцелар Бизмарк је видео у Данској, чији краљ је држао немачке земље Шлезвинг и Холнштајн. Холнштајн је одвајкада сматран делом Немачке – био је део Светог римског царства немачког народа и члан Немачке конфедерације. Међутим, Шлезвинг није био члан Конфедерације, али је немачки био језик и јужног Шлезвинга и Холнштајна. Дански краљ је био истовремено и војвода Шлезвинг-Холнштајна. Када је на престо по женској линији 1863. године дошао Кристијан IX, што је било у супротности са древним франачким салијским законом, Пруска и Аустрија су заратиле против Данске. Заправо, Аустрија се прикључила походу јер није смела да препусти вођство Пруској. Данска је лако поражена, а бучно најављена помоћ британске морнарице је изостала.

„Бизмарк је тачно проценио како најбогатија нација на земљи није спремна за борбу. После 1864. многи немачки националисти изгубили су пређашње дивљење према Енглеској, па су је посматрали као декадентног, шугавог старог лава који брине само о свом банковном рачуну.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 127.

Две године касније Холнштајн је Пруска искористила као повод да зарати са Аустријом.

„Већина Немачке, коју су чинила сва стара пуноправна краљевства (Баварска, Хановер, Саксонија и Виртемберг), подржала је Аустрију. Но за разлику од Пруске, она није планирала рат, те је стога потпуно била неспремна за њега. Ипак се борила. Двадесет седмог јуна код Лангензалце Ханoверци су поразили Прусе: кад пруска војска уђе у битку ужурбано и с мањим бројем војника, изгуби као и свака друга војска. Но све је заиста зависило од Аустрије.

Фатално и као многи царски немачки заточеници Рима пре њих, аустријски Хабзбурговци нису могли да се натерају да за приоритет узму свој положај у Немачкој. Могли су да препусте Италијанима Венецију и суоче се с Пруском пуном силином. Уместо тога, поделили су снаге готово тачно на половину. Кад се водила пресудна битка, трећег јула 1866, на обали Лабе код Кенигрeца (сад Садове у Чешкој Републици), само пола аустријских снага било је тамо, тако да је број био уједначен.

Наоружање није. Захваљујући богатству створеном у Рајнској области, Пруси су управо унапредили пушке у оне с пуњењем отпозади, док су Аустријанци размишљали о томе, али су одустали због превеликих трошкова. Као и сви остали у Европи, још су користили пушке које се пуне спреда, кроз цев. Пруска пешадија могла је узастопно да пуца клечећи, па чак и лежећи, као у савременим војскама; Аустријанци су још морали да стоје и пуне пушке набијачима, као што су радиле војске пола века раније на Ватерлоу. Није потребан војни геније да се добије бројчано изједначена борба кад ваша пешадија убија у односу четири према један. Аустријанци су били покошени и натерани у бекство.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 128.

Нису се предале јужне државе, предвођене Баварском, које су водиле неке ситне битке против Пруске још три недеље, после чега су мировним споразумом Пруској биле припојене неке велике државе, као што је Хановер.

„Сад је читава Немачка била на милости Пруској. Краљ је желео да умаршира у Беч. Цела војска је била за то. Међутим, Бизмарк је од Немачке желео само оно што може безбедно пасти под пруску власт, па их је зауставио. Било је време да Пруска свари своје огромне добитке.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 129.

Створен је Севернонемачки савез (немачких држава северно од Мајне) који је поред Пруске обухватао још 21 државу. Ван савеза су остале само 4 јужнонемачке државе. На челу савеза су били пруски краљ и пруски канцелар Ото фон Бизмарк.

Ова конфедерација је била чвршћа од оне створене 1815. године и представљала је кључан корак ка уједињењу Немачке. Да би се у конфедерацију укључиле углавном католичке земље са југа Немачке, требало је превазићи њихово традиционално нерасположење према пруској водећој улози. Бизмарк је сматрао да би то било могуће извести једино када би безбедност читаве Немачке била угрожена од стране заједничког непријатеља, а Француска је била тај највероватнији потенцијални непријатељ. Вештом дипломатијом Бизмарк је успео да постигне да Француска објави рат Пруској. Један од повода је била кандидатура пруског принца (из династије Хоенцолерн) за шпански престо (до тада владали француски Бурбони, а и после, пошто је овај одустао). У овом рату се показао значај железнице за брзи транспорт војске. Након победе у рату над Другим француским царством 1870. године у бици код Седана, пруски краљ Вилхелм I je проглашен за цара Немачке у Версају 18. јануара 1871. године. Било је то Друго немачко царство.

„Престоница Немачког царства био је Берлин, једноставно зато што је био престоница Пруске, иако је географски био далеко од државног центра и није се одликовао ни културним ни уметничким наслеђем какво је имало неколико других немачких градова. Франкфурт, некадашња престоница Немачке конфедерације и седиште парламента из 1848, био би прикладнији са географског и историјског гледишта. У извесном смислу, Немачка је била проширена Пруска – Вилхелм І је умро 1888, а његов син постао је Фридрих III, иако пруски краљеви из 18. века, Фридрих I и Фридрих ІІ, нису били немачки владари. С друге стране, од четворице канцелара који су до Првог светског рата дошли после Бизмарка само су двојица били Пруси, али је језгро немачке војске било недвосмислено пруско.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 298.

Пре 1870. Француска је била богата, док је Немачка била сиромашна земља. Нова равнотежа успостављена је добитком новца од исплате француске ратне штете и припајањем Алзаса и Лорене.

Два највећа политичка догађаја у историји Европе од Бечког конгреса до краја века били су проширење власти савојске династије на целу територију Апенинског полуострва од 1859. до 1870. и одлука пруског краља Вилхелма I да прихвати понуду немачких принчева да буде проглашен немачким царем 1871. године. Важније од ова два догађаја било је уједињење Немачке, која је постала земља са највећим бројем становника у Европи после Русије и најјача војна сила. Немачка је остала федерација старих државица. Уједињена Италија је била целовита национална држава.

„Немачко царство задржаће позицију владајуће светске силе све до 1918. године. Ипак, та сила уништена је после полувековног трајања. Грешке испољене у институцијама и духовној клими Другог рајха, као и свеобухватно изопачавање првобитног полетног духа немачког национализма, довешће до скоро невероватног зла Трећег рajxa.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 301.

1. Какви су били изгледи за индустријализацију Немачке? Шта је погодовало, а шта представљало препреку?
2. „Поред ове борбе између држава вођена је и озбиљнија и судбоноснија борба између националне свести, која је била унитаристичка, и државне организације, која је била плуралистичка.“ – Шта значи то?
3. Шта је била главна дилема у вези са немачким уједињењем?
4. Зашто пруски краљ 1848. године није пристао да постане немачки цар?
5. Какав је био однос снага две највеће немачке државе?
6. У којој држави се данас налази Кенигсберг, тада други по величини пруски град?
7. Шта је у погледу немачког уједињења показао рат Аустрије против Француске и Сардиније 1859. године?
8. Владари којих држава су још владали државицама у Немачкој?
9. Против кога су заједно ратовале Пруска и Аустрија?
10. Шта је било пресудно за победу Пруске код Садове?
11. Којим ратом је завршена борба за немачко уједињење?
12. Како је пруски канцелар Бизмарк дипломатијом допринео пруској победи у том рату?
13. Зашто је уједињење Немачке представљао прекретницу у 19. веку?
14. Како је укинут феудализам у Немачкој? Упореди са Русијом и Француском.