„Шездесетих година на Западу је дошло до бурних иступања омладине. У Америци, Француској, Западној Немачкој, Великој Британији, Италији, Источној Европи, па чак и у јужноамеричким државама студенти су протестовали. Омладина је била незадовољна условима живота, његовом бесперспективношћу, па и традицијом и културом. Потрошачко друштво у коме је та генерација одгајана подигло је материјално благостање на до тада у историји невиђен ниво. Духовност је била изгубљена, млади су вапили за променама и новим идејама. Бунт 1968. на Истоку и Западу није био изазван истим разлозима. Узроци протеста у већини западноевропских земаља су делом били у супротстављању рату у Вијетнаму, али значајан узрок је била и неприродна подељеност Европе. У Француској је протест био другачији, јер је бар једним делом био усмерен против друштвеног конзервативизма.

[…]

Сам помен 60-их година прошлог века буди низ асоцијација на друштвене феномене, догађаје и личности које су обележиле тај период. Несумњиво један од најзначајнијих феномена био је глобални бунт 1968. године, а у његовом оквиру посебно студентски протести. Протести студената су били распрострањени широм света, али је студентски покрет у свакој земљи имао индивидуална обележја. Контекст међународног студентског протеста утицао је и на организовање студентског покрета у Југославији. Југословенски студенти долазили су у контакт са идејама и симболима који су били карактеристични за студентске покрете на Западу. Стога се може рећи да је студентски покрет у Југославији био део међународног политичког и културног таласа, али са посебним карактеристикама на које су утицале економске и политичке прилике у земљи. Студентски протести у Југославији 1968. нису имали много сличности са протестима на Западу или с реформама на Истоку. У Београду је протест првенствено био социјално мотивисан.“

Немања Митровић, Тито-Чаушеску, године зближавања, Београд 2020, 49.

Варљиво лето 1968. године

Талас незадовољства захватио је и студенте у Југославији.

„Прво велико незадовољство због стања у југословенском друштву од краја Другог светског рата покренули су студенти Универзитета у Београду 2. јуна 1968. године. Али, ни то није била класична побуна против система као таквог, већ само против његових деформација. Парадокс историје лежи у поводу за бунт – тржишни механизми који су почели да се уводе реформом из 1965. године. Излаз је тражен у повратку на стање истинског егалитаризма успостављеног у раној фази изградње социјализма у Југославији.

Реформа која је почела 1965. није била замишљена само као привредна већ и као реформа целог друштва, односно, како је Тито рекао једном приликом, у питању је била реформа „цјелокупног друштвеног кретања“ Југославије. У ту реформу ушло се због настале кризе, али је она релативно брзо напуштена јер је доста подсећала на рестаурацију капитализма, што је било апсолутно неприхватљиво за партијски естаблишмент. Реформа је довела до значајног повећања социјалних разлика, порасла је неједнакост у друштву, као и незапосленост због чега су многи Југословени, углавном неквалификовани радници, посао налазили у иностранству.

Ипак, неке последице су остале. У том периоду у Југославији је значајно проширена интелектуална слобода, пре свега у књижевности, ликовним уметностима и филозофији. Врхунац је досегнут у периоду од 1968. до 1971. године. У Србији су тада настала два правца критичке културе: тзв. црни талас у књижевности и филмској уметности који се огледао у рушењу појединих југословенских табуа; ,,нова левица“ у филозофији, окупљена око часописа ,,Praxis“, захтевала је враћање првобитним, „хуманистичким“ вредностима југословенске револуције. Али, Тито као владар, Други светски рат као највећи „идеал“ и самоуправљање као прихватљив друштвени поредак нису критички преиспитивани. Осим тога, промовисање вишепартијског система било је ван интелектуалне оптике тадашњих филозофа. Они су се више него јасно изјашњавали против таквог система и предност су давали некој врсти социјалистичке, непартијске демократије, облику „непосредне самоуправе народа“ кроз различите самоуправне организације.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 263.

Варљиво је било лето 1968. године. Студенти су у Америци и Европи протестовали против рата у Вијетнаму (на масовном протесту поводом тога у Београду 1966. године је морала да интервенише полиција) и нуклеарног наоружавања и југословенска јавност је на то благонаклоно гледала док протести нису почели и у Југославији. Повод је било онемогућавање студената да уђу на вечерњу приредбу „Караван пријатељства“ на Радничком универзитету на Новом Београду у недељу 2. јуна 1968. године. Приредба је због временске прогнозе премештена у салу, а предност посете су имали бригадири радних акција. Дошло је до сукоба студената са бригадирима, па је интервенисала полиција. Потискивање студената силом извело их је у већем броју на улице. Студенти су исте ноћи кренули ка центру Београда. Полиција је имала задатак да их заустави, због чега је употребила силу. У сукобу студената и полиције у ноћи 2. јуна и преподнева 3. јуна 1968. године повређено је 136 лица, од којих 105 студената.

Студенти су протестовали против све израженијих социјалних разлика, пораста незапослености и одсуства стварне демократије у оквиру институција социјалистичког режима. Захтевали су повећање минималног личног дохотка, слободно и непристрасно информисање, слободу штрајкова и демонстрација.

Планирали су студенти да се у уторак 4. јуна после зборова на факултетима окупе у центру града на Тргу Маркса и Енгелса (данашњи Трг Николе Пашића), где би одржали велики митинг.

„Међутим, акција је предухитрена. У ране јутарње сате полиција под излоге Туристичке агенције ,,Путник“, која се налази преко пута Скупштине Београда, подмеће петарду. Детонација разбија стакло. Монтирани мини-ватромет има једину сврху да послужи за повод да се у име инсцениране „анархистичке студентске акције“ забране све демонстрације у граду, и сва јавна иступања.

Трг Маркса и Енгелса сад је затворен милицијским обручем. Од камиона и ватрогасних цистерни немогуће је прићи.“

Живојин Павловић, Испљувак пун крви, Београд 2008, 41.

Студенти су изоловани на своје факултете. Главно место окупљања постало је унутрашње двориште Филозофског факултета. Побуњени студенти су на згради Универзитета, изнад портрета Маркса и Тита истакли натпис Црвени универзитет „Карл Маркс“. Студенти свој летак завршавају следећом поруком:

„Ми немамо никакав посебан програм. Наш програм је програм најпрогресивнијих снага нашег друштва – програм СКЈ и Устав. Ми захтевамо њихово доследно спровођење.

ЖИВЕЛА СОЛИДАРНОСТ РАДНИКА И СТУДЕНАТА!“

Живојин Павловић, Испљувак пун крви, Београд 2008, 55.

Изоловање студентског протеста довело је до његовог осипања. Затим је протесте окончала реакција државног врха.

„Тито као неприкосновени вођа није ни на који начин оспораван, али је био забринут и лично повређен јер је био доведен у питање престиж вође који је уживао широку подршку у народу. Тито је раније осуђивао ,,политичко подземље“, највише Универзитет у Београду и књижевне кругове. Увек је похвално говорио само о три категорије југословенског друштва: радницима, Армији и омладини. Зато га је и погодила студентска побуна.

Судбину протеста одредио је 9. јун 1968. године. Прво је одржан састанак Извршног комитета СКЈ; сви су осудили студенте верујући да говоре оно што Тито мисли. Највећа критика упућена је професорима, а помињане су и стране службе и присталице Ђиласа и Ранковића [некадашњи комунистички функционери на највишим положајима, који су у међувремену постали непожељни]. Тито није говорио, закључио је седницу и најавио да ће се обратити студентима преко Телевизије Београд.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 264-265.

Уследио је чувени телевизијски говор, у којем је Јосип Броз Тито, између осталог, рекао следеће:

„Када је ријеч о томе да су нас студентске демонстрације предухитриле, поставља се питање да ли ту има неке политичке позадине, да ли неко стоји иза тога, да би се иницијатива, коју смо ми покренули, истргла из наших руку и да би се онда на томе стварали политички капитали. Ја у то не могу улазити. Али ја само једно кажем, да је заиста било задње вријеме да се прије свега одстране спорост, која је долазила до изражаја у рјешавању разних проблема, и недовољно јединство међу руководећим људима у спровођењу тих мјера. Кад се ради о сагледавању проблема и доношењу закључака – то јединство постоји. Али, у примјени тога у пракси – јединство не постоји; увијек има неких примједби и посебних гледишта.

[…]

С обзиром на ово што се догодило у посљедње вријеме – демонстрације студената – желим да кажем своје мишљење. Ја сам о тим демонстрацијама, размишљајући у току демонстрација о свему што је томе претходило, дошао до увјерења да је револт који је постојао код младих људи, код студената, дошао спонтано. Али да је постепено, како су се те демонстрације развијале и после пренеле са улице на ауле и сале на универзитету, дошло до извјесног инфилтрирања разних нама туђих елемената који не стоје на социјалистичким позицијама, који нису на позицијама Осмог конгреса савеза комуниста Југославије, који нису за спровођење привредне реформе. Једном речју дошло је до инфилтрирања оних елемената који су хтјели да ову ситуацију искористе у своје циљеве. А ту има разних тенденција и разних елемената, од најреакционарнијих па до оних најекстремнијих, лажно-радикалних елемената код којих имају одјек Мао Це Тунгове теорије. Међутим, ја сам дошао до увјерења да је огроман дио, могу да кажем, 90 одсто студената поштена омладина, о којој ми нисмо водили довољно рачуна, у којој смо видјели и саме ученике, само ђаке у школама а за које још није вријеме да се укључују у друштвени живот наше социјалистичке заједнице. То је било погрешно. Ми смо њих оставили саме. Ту своју грешку ми сагледавамо.

[…]

Дакле, ја не бих хтио сада о томе нашироко да распредам. Али морам да кажем оно што је најважније за нас и мене лично. Није ријеч само о проблему студената, о захтјевима студената са којима сам се ја, са већином њихових захтјева, увијек слагао. Јер такво је било моје мишљење и прије. Уосталом, наша омладина знаде шта сам ја говорио и шта би требало чим прије ријешити. Није само у томе ствар. То је дио проблема који су се данас нагомилали. Створена је, додуше, врло мучна ситуација, наш престиж у свијету је тиме окрњен, а да не говорим о материјалној штети која је почињена. Мени су се обраћали радници и протестовали. Али у ни једном писму радника, из било којег краја наше земље, није стајало да се радници не слажу са захтјевом да се студентима мора омогућити да развијају самоуправљање, пуно самоуправљање, да не буду само формално тамо, а да управљају други а не они којих се то највише тиче. Ниједног писма радника у том смислу није било. И то је веома значајно.

Зато ја данас морам да кажем овдје да сам сретан што имамо такву радничку класу. А могу такође да кажем да сам сретан што имамо такву омладину која се показала зрела. Ево најновији развитак на универзитетима је показао да је 90 одсто студената наша социјалистичка омладина, која се не да тровати, која не дозвољава разним ђиласовцима, ранковићевцима, маоцетунговцима и сличним да би као претекст да се брину за студенте у ствари покушавали да остваре своје циљеве. Наша омладина је добра, али ми требамо да јој посветимо више пажње. Велика је кривња на нама, а нарочито на Савезу комуниста, који се није довољно залагао и на самом универзитету за рјешавање студентских проблема. И требало је доћи ево до такве врло немиле ситуације, да сада коначно видимо да смо сувише споро оклијевали и да је то имало тешке посљедице.

[…]

Неки мисле да је ово до чега је дошло одраз онога што се догађа у Француској, Немачкој, Чехословачкој итд. То није тачно. Није то одраз тога. То је одраз наших слабости, које су се нагомилале и које ми данас морамо отклањати. То, дакле, не треба тумачити као резултат неких утицаја извана.

Ја се обраћам друговима и другарицама, радницима и радницама, нашим студентима, да нам помогну у конструктивном приступању и рјешавању свих тих питања. Нека будно прате шта ми радимо, то је њихово право, нека учествују у нашем свакодневном животу, и кад год им нешто није јасно, кад год нешто треба разјаснити, нека дођу код мене, нека пошаљу делегацију. Но, мислим да за то неће бити ни потребе, јер ћемо ми долазити код њих. И морамо одлазити па да ствари разјашњавамо и рјешавамо онако како у једном друштву произвођача, у једној социјалистичкој заједници треба да се рјешава.

[…]

Што се тиче студената који су исказали свој веома снажан револт, то није ствар коју ми сада треба да претресамо. Јер, револт до кога је дошло је дјелимично и резултат тога што су студенти видјели да сам и ја сам често постављао та питања па се она ипак нису рјешавала. Овог пута ја обећавам студентима да ћу се свестрано заложити за рјешавање и у томе студенти треба да ми помогну. Штавише, ако нисам способан да ријешим та питања онда ја не треба више да будем на томе мјесту. Ја мислим да ниједан наш старији комуниста, било који, који има свијест комуниста, не би требало да инсистира на томе да мора остати тамо гдје јесте, него треба да даде мјеста оним људима који су способни да рјешавају проблеме. И најзад, ја се још једанпут обраћам студентима: вријеме је да се прихватите учења, сада је вријеме полагања испита, и у томе вам желим много успјеха. Јер, било би заиста штета да изгубите још више времена.“

Живојин Павловић, Испљувак пун крви, Београд 2008, 106-110.

Тито је рекао да су студенти у праву и они су одушевљено прихватили његов позив да прекину штрајк и врате се својим редовним обавезама. Пре тога су слављенички заиграли козарачко коло. Недељу дана после избијања, протест је окончан Титовим говором. Недељу дана после Титовог говора, ЦК СКЈ је објавио смернице даљег развоја СКЈ и јавност се више није бавила студентима, њиховим захтевима и тежњама. Медији су се окренули новим политичким задацима.

„Од свега што су студенти хтели урађено је следеће: изгласан је Закон о приправницима, а минимум личног дохотка подигнут је од 15 на 35 старих хиљада динара. Дом УДБ ,,Пане Дукић“ предат је студентима на коришћење. Тако су и они добили свој дом културе – СКЦ (Студентски културни центар).“

Живојин Павловић, Испљувак пун крви, Београд 2008, 119.

Када се кроз још недељу дана еуфорија стишала схваћено је да су студенти преварени, а власт је решила да се обрачуна са професорима који су их подржали.

„Београдски студенти тражили су доследно спровођење ,,правог“ социјализма и интегралног самоуправљања верујући да је то исправан пут. Пошто покрет није био усмерен против поретка и није задирао у основне идеје социјализма, студенти су добили Титову подршку. Али, на тај начин проблем није решен. Конкретне последице масовних студентских демонстрација биле су знатно побољшање студентског стандарда и енорман прилив нових студената, како би се макар привремено ,,решила“ незапосленост. Осим тога, под паролом „деметрополизације“ високог школства почели су да се оснивају и читави нови Универзитети. Тако су створени услови за хипертрофију високог школства и за стварања великог броја високо образованих кадрова који нису могли да се запосле. Тако се студентски покрет претворио у своју супротност – уместо реформе друштва довео је до блокаде рационализације производње и пословања по тржишним механизмима јер социјалне разлике нису смеле да постоје. Једнакост у сиромаштву постала је доминантна идеја-водиља којој се прилагођавала и политичка реалност. Све до краја 80-их година 20. века ниједна критика југословенског самоуправног социјализма није истакла захтеве за обнављањем приватне својине, увођењем стриктних тржишних механизама у привреди, као и за стварањем вишепартијског система.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 265.

Те 1968. године телевизор је имало мало више од четвртине (28,2%) домаћинстава у Југославији, а радио уређај мало више од две трећине (68,5%) домаћинстава у Југославији.