Нови Београд је изграђен у социјалистичкој Југославији, после Другог светског рата, али се идеја јавила још у Краљевини Југославији, чим је тај простор повезан друмским мостом (железнички је изграђен 1884. године) са старим делом Београда, па чак и раније, док се изградња моста ишчекивала. Први урбанистички план за развој Београда који је предвиђао проширење на подручје данашњег Новог Београда настао је 1923. године. На том простору је био и први цивилно-војни аеродром у Београду (на месту данашњег Airport City-a), пуштен у саобраћај 1927. године.

Београдске општинске новине су у марту 1933. године објавиле да је основано удружење за изградњу Новог Београда, које је том крају на левој обали Саве уз Земунски мост дало име Нови Београд.

„Подизањем земунског моста Краља Александра, Београд ће добити још једну артерију своје експанзивности. То ће бити сам земунски мост, који ће везивати непосредно са Београдом терен између насипа Савског и земунског моста, који је до сада био плаван и неупотребљив. Има већ дуже времена како се појавила идеја, да се на том терену, чим се обезбеди новим насипима, отпочне нова грађевинска делатност и подизање новог београдског насеља. Присталице ове идеје наводе, да је тај терен по свом положају много погоднији за проширивање Београда, него ли насеља која непрестано ничу све даље и даље на његовој крајњој периферији, која већ далеко прелази у атарске границе суседних села. Насеље на левој обали Саве било би, преко земунског моста, врло близу центру. Утолико би јефтиније било спровођење потребних инсталација, а и варош би се груписала, стварајући са Земуном једну заиста органску целину. Противници пак наводе као главни општи разлог штетност даљег ширења Београда уопште, јер то изискује све нове инвестиције за уређење насеља, које све грађане тешко материјално оптерећују.“

Основано је Удружење Нови Београд, за подизање и улепшавање Београда на земунској обали, Београдске општинске новине, март 1933, 206.

Изградња Новог Београда је отпочела пуштањем у саобраћај моста преко Саве према Земуну (1934).

„Занимљиво је да је тада у Београду било много неслагања и отпора око подизања насеља на простору данашњег Новог Београда. Сматрало се да ту треба подићи шуму а не нови град, да је немогуће и скупо градити на мочварном терену итд. Ипак, нешто касније, почело је насипање тог дотад потпуно пустог пространства. Снажни багери допремљени из Данске извлачили су песак са дна Саве и Дунава и наносили га дугачким и широким цевима у мочваре између Београда и Земуна. Још дуго су ту долазили ловци, дижући барске птице, а деца су се купала у бистрим језерцима насталим у песку.“

Миша Поповић, Да ли знате о Београду, Београд у сећањима 1931-1940, Београд 1983, 12-13.

Насеобина Нови Београд добила је улично осветљење 1936. године, о чему је „Политика“ известила у броју од 8. новембра.

„У насеобини „Нови Београд“, на левој обали Саве, блеснуло је, прексиноћ, први пут, улично електрично осветљење… Несумњиво, то је био велики догађај за мало предграђе престонице, скривено иза обалског насипа, у негдашњој мочварној пољани коју је, још у давна времена, Марија Терезија била поклонила бежанским граничарима…

Уосталом, како и не би то био догађај, кад је преко хиљаду становника „Новог Београда“ пуне три године очекивало тај дан, управо ту ноћ у којој ће без џепне лампе или фењера моћи да нађе свој дом. Сад само још да добију свој регулациони план, водовод, канализацију и калдрму, па су, углавном, решена сва питања, бар она најважнија, животна. Обећали су им то, кажу, за пролеће…“

Политика, 8. новембар 1936, 16.

Политика је чак навела и име првог који је на Новом Београду изградио кућу – Лазар Хајдуковић, повратник из Америке и истакла малверзације око изградњи првих кућа.

На том простору је 1. септембра 1937. године отворен Београдски сајам, чије просторије су током Другог светског рата немачким окупационим властима служиле као логор за Јевреје.

Београд се проширио на мочварни простор преко Саве радним акцијама у годинама након рата. Прва фаза изградње Новог Београда је била од 1947. до 1950. године. Претходно је највећа радна акција омладине била изградња аутопута „Братство-јединство“ од Београда до Загреба, који је пуштен у саобраћај 1950. године.

„Цео период постојања социјалистичке Југославије био је обележен масовношћу. То је можда понајвише важило за прве послератне године када се голим физичким радом милиона младих људи желело изаћи из деценијске и вековне заосталости и преко ноћи обновити земљу и достићи стандард живота развијенијих друштава. Системом савезних омладинских радних акција желело се за пар година саградити све оно у чему се оскудевало фабрике тешке индустрије, мостови, аутопутеви, железничке пруге итд. У тим годинама у врху Партије и државе желело се много, а радне снаге je било веома мало, механизације, машина, искуства и стручњака још мање. Иако ње није било довољно, држава се у суштини највише ослонила на радну снагу, на младе људе и њихов елан, патриотизам и веру да својим радом граде бољу будућност за себе и своју децу.“

Слободан Селинић, Почеци социјалистичког новог Београда – Прва фаза изградње Новог Београда 1947 – 1950, Токови историја, 2007/4, Београд 2007, 75.

Планирано је да Нови Београд за 20 година има 250 хиљада становника и да чини целину са 100 хиљада становника Земуна. Стари део Београда је требало да има 650 хиљада становника. На Новом Београду су прво грађене три репрезентативне зграде – зграда Председништва владе (некадашњи СИВ, од Савезно извршно веће, што је био назив за владу, а данашња “Палата Србија”, у којој су такође смештене владине институције), зграда Централног комитета Комунистичке партије Југославије као највиша зграда на Новом Београду (данашња кула Ушће је на месту те зграде углавном страдале у бомбардовању 1999. године) и репрезентативни хотел „Југославија“ (постоји и даље, али више није репрезентативан, а ускоро му следи преуређење у нешто друго).

У првој фази изградње Новог Београда (1947-1950) учествовало је 142.389 бригадиста и само 4.500 стручних радника. Све време се радило без довољно стручне радне снаге. Често се градило без претходних планова, што је за последицу имало грешке. Недостајућа радна снага је остајала неискоришћена због нередовне испоруке материјала, а четвртина материјала је пропала због преваге политике над струком. Партија је инсистирала на испуњењу плана по сваку цену, па су неки радови само формално били завршавани, а касније су следиле дораде и поправке.

Брзу изградњу на радним акцијама омогућила је бесплатна радна снага младих добровољаца.

„За југословенско вођство и пропаганду, радне акције су биле и синоним „друштвенокорисног, колективног, добровољног рада“, место где се развија „патриотска свест“. Увек је наглашавано да су радне акције имале и економску и васпитну компоненту, да су ,,школа самоуправљања“, место где омладина доприноси изградњи социјализма у својој земљи. Највише је потенцирана добровољност радних акција, а чини се да је управо овај епитет најлакше оспорити. Наиме, сама чињеница да је пропаганда о радним акцијама била присутна на многим местима и да су сами партијски, омладински и државни руководиоци истицали потребу агитације и убеђивања, а ове мере су несумњиво и спровођене на терену, заправо негира принцип добровољности ових омладинских подухвата. Уосталом, термин који се често помиње у изворима – „мобилизација“ доста је адекватнији од термина добровољност“.“

Слободан Селинић, Почеци социјалистичког новог Београда – Прва фаза изградње Новог Београда 1947 – 1950, Токови историја, 2007/4, Београд 2007, 81.

На радним акцијама млади су се упознавали међусобно и упознавали са људима и обичајима у крајевима земље у који су доведени да граде објекте. Зближавали су се припадници различитих нација, чиме је учвршћивана идеологија „братства и јединства“, а уз дружење на акцијама су усвајали и друге политичке пароле. Градилишта су обилазили и уметници, који су имали задатак да увесељавају, храбре, величају и овековече радну омладину. За Нови Београд је истицано да је његова изградња „незапамћена по својој грандиозности“, да је „понос целе наше земље“ и „један од највећих споменика славне Титове епохе“. Истицало се да се Нови Београд гради „под свакодневном и неуморном бригом друга Тита“, па је учешће у његовој изградњи требало да представља част и понос за његове градитеље.

„Није било мало омладинаца који су, слушајући за ратне подвиге омладине, понели у срцу и једну жалост а и стрепњу да је доба херојства и подвига прошло, да њима ништа слично и велико није остало, који су сматрали заувек минулим возове омладине, са заставама, паролама, цвећем, кад заједно са хуком локомотиве путује и снажна омладинска песма о љубави према земљи и спремности да се за њу све да, или марш батаљона и бригада чија песма то исто говори. Али време радних акција убрзо је отклонило ту њихову стрепњу и пружило им нове, њихове могућности за подвиге, за нове песме, поново су прорадили возови ведрине и оживеле бригаде. Традиција се настављала, у новом времену на нови начин. Тако се може и тумачити онај масовни и свакодневни хероизам омладине на радним акцијама. Покољење, расло на ратним традицијама Партије, СКОЈ-а и омладине на овај начин манифестовало je своју оданост истим идеалима. Heоправданост и жестина информбировских напада на нашу земљу у то време били су само један потстрек више за резултате којима се доказивала исправност става наше земље и њеног руководства.“

Љубица Радојковић, Омладинске радне бригаде на изградњи Београда 1947-1950 године, Годишњак града Београда, 1958, 411.

Велики подухват изградње Новог Београда зависио је од радника који су становали и хранили се у тешким и нехигијенским условима. Са њима су ту живела и њихова деца. Цео дан су радили, а ноћу су се забављали, што се често сводило на пијанке, које су се завршавале тучама.

Омладина на радној акцији изградње Новог Београда је била задовољна смештајем и исхраном. Већина омладинаца је била мушког пола (55%) и са села (55%). Срба је било 49%. Мало више од половине је било узраста између 17 и 19 година. Старијих од 23 године је било њих 20%. Око 6,5% омладинаца на радној акцији на Новом Београду је било млађе од 17 година, па није ни спадало у омладину, него у децу. Бригаде омладинаца су се међусобно такмичиле у ударништву, односно која ће више постићи за краће време.

„Питање проглашавања једне бригаде за ударну или појединца за ударника значило је питање престижа, а од ударништва је направљен култ. ,,Бити ударник значило је бити херој. Ударнички темпо био је основни закон рада“. Носилац овог звања имао је право да три месеца по повратку са акције добија следовања хране по ударничкој карти, што је значило бољу исхрану у односу на већину становништва. Осим пребацивања норме, за добијање овог звања било је неопходно поседовати правилан однос према народној имовини и колективу, без поговора извршавати задатке, неговати другарство. Осим ударништва, коришћен је и читав систем других признања попут похвала, ордена, значки (на пример значка градитеља Новог Београда).“

Слободан Селинић, Почеци социјалистичког новог Београда – Прва фаза изградње Новог Београда 1947 – 1950, Токови историја, 2007/4, Београд 2007, 86.

Поводом сазивања Петог конгреса Комунистичке партије Југославије омладинци на радној акцији изградње зграде Председништва владе на Новом Београду на митингу 26. маја 1948. године донели су одлуку о међусобном такмичењу у част конгреса и упутили позив на такмичење свим градитељима на радним акцијама у Југославији. Успеси такмичара у остваривању оперативних планова пре рока су представљали достојан поклон Партији и окупљенима на конгресу. Победио је колектив ауто-пута „Братство-јединство“.

Некима је то што су постигли на радној акцији било и последње у животу.

„Делом као последица болести, делом због непажње бригадиста, а делом и због недовољне сигурности градилишта, на југословенским радним акцијама било је и несретних и смртних случајева. С обзиром на велику осетљивост теме као што су смртни случајеви и на чињеницу да подаци до којих смо дошли свакако нису потпуни, па је тачан број страдалих тешко утврдити, ограничићемо се само на закључак да је на великим савезним акцијама у Југославији у време Петогодишњег плана смртно страдало најмање 177 или 178 младића и девојака. Колико је било смртних случајева на Новом Београду? Документ који је датиран са 1948-1950, а односи се на изградњу Новог Београда доноси списак од 11 смртних и још толико несретних случајева на овом градилишту. Томе треба додати и два смртна случаја приликом повратка са градилишта. Из описа ових случајева видимо да се гинуло због пада са камиона, од туберкулозе, запаљења плућа, запаљења мозга, чира. Било је бригадиста које је прегазио воз, али и један случај омладинца који је пронађен на самрти под неразјашњеним околностима итд. Из увида у описе ових случаја може се рећи да је на градилиштима било доста непажње, да су сама градилишта била прилично необезбеђена од несрећа, али и да је на Нови Београд, као и на друге радне акције тог доба, долазно један број омладинаца који су већ при доласку били тешко болесни. Неки од њих су умрли током акције. У случајевима када је процењено да је до смрти дошло несретним случајем, породици настрадалог је исплаћивана одређена сума на име осигурања.“

Слободан Селинић, Почеци социјалистичког новог Београда – Прва фаза изградње Новог Београда 1947 – 1950, Токови историја, 2007/4, Београд 2007, 87.

Неки омладинци су и напуштали градилишта, у случају београдских градилишта 1948. године званично сваки стоти је одлазио пре времена, а 1949. године сваки педесети, што би било око 1000 људи. Већина је и након радних акција настављала са радом на другом месту.

„Југословенско руководство је настојало да омладину са радних акција по завршетку њихове смене на градилишту пребаци у привреду (индустрију или рударство). На томе је толико рађено да се слободно може рећи да је то била и једна од сврха радних акција и да су оне посматране као згодан начин за пребацивање сеоске омладине у руднике и фабрике. Када би једном дошли на акције, омладинци су били подвргнути пропаганди, кампањи и убеђивањима да прихвате да после окончања рада на акцијама почну да раде у привреди.“

Слободан Селинић, Почеци социјалистичког новог Београда – Прва фаза изградње Новог Београда 1947 – 1950, Токови историја, 2007/4, Београд 2007, 92.

У фабрикама и рудницима омладинце нису чекали нарочити услови, некада им је нуђено нешто за шта се испостављало да је одударало од стварности, па број заинтересованих није био велики, а временом се и смањивао одустајањем од посла. Ипак, на десетине хиљада младих је тако на радним акцијама запослено у рударству и тешкој индустрији. Стварана је радничка класа Југославије.