Протестантизам се по Француској ширио у крајевима где је државна власт имала слабији утицај и где су се свештеници слабије старали о својим верницима, гледајући на њих превасходно као извор прихода. Пресудна је била подршка локалних моћника. Најзаинтересованији за реформу у цркви су били они који су тежили и реформи у држави. Такво је било осиромашено племство на југу Француске. У прихватању протестантизма племићи без средстава за живот су видели прилику да поправе своје материјално стање присвајањем црквених имања, а сељаци да се ослободе феудалних обавеза епископима или опатима. Реформација цркве је у Француској постала регионална појава.

Међу протестантима је временом све више опадао утицај теолога, а јачао утицај световних покровитеља, неопходних да би нова вера била законски призната и заштићена. Њихов вођа постао је краљ Наваре, који по својој прошлости и природи није био никакав светац.

До грађанских ратова у Француској је дошло због постојања две верске групе, од којих се ниједна није могла похвалити трпељивошћу у време док су државом владали слаби, углавном малолетни краљеви, под туторством жене – Анри II (1547-1559), или мајке – Франсоa II (1559-1560), Шарл IX (1560-1574) и Анри III (1574-1589). У то време током три деценије француском политичком сценом је доминирала Катарина Медичи.

Од свог настанка, монархија је представљала једну политичку и верску целину, са краљем на челу, који, попут Бога на небу, својим поданицима обезбеђује сигурност, док се они старају да заслуже живот вечни. Постојање отпадничке вере нарушавало је углед монархије. Када је престо требало да припадне протестанту (јер по старом салијском закону из Франачке престо није могао припасти жени), отпор поданика је био толико несаломив да је Анри IV морао да промени веру да би му се народ покорио.

Вартоломејски покољ

Године 1560. француска влада је одустала од својих покушаја дa спроведе верско јединство и издала је низ едикта, који гарантују слободу мишљења, али забрањују окупљања наоружаних људи. Ускоро се показало да је било тешко наметнути толеранцију као што је било тешко и наметнути верско јединство, јер је било пуно оних који су то сматрали издајом праве вере.

Када је крајем 1560. године умро француски краљ Франсоа II, краљица мајка, Катарина Медичи, преузела је контролу над владом новог краља Шарла IX, којем је било само десет година. Била је пореклом из фирентинске породице папа са очеве стране, а из високог француског племства са мајчине стране. Без чврстог верског убеђења, Катарини је циљ био само да очува Француску нетакнуту за своје синове. Стога је наставила политику ограничене толеранције.

Током шездесетих година XVI века Француска се неколико пута суновратила у грађански рат. Малобројнији хугеноти (француски калвинисти), су губили битке, али су и даље водили напад. Имали су нешто помоћи из Енглеске и Палатината, баш као што је католичка страна имала помоћ из Шпаније, која је Француској била сусед и на југу и на северу, јер је владала и Низоземском, која је обухватала Холандију и Белгију. Хугеноти су после ових ратова контролисали територију на југу Француске. Сачували су право да упражњавају своју веру (право које су ретко допуштали католицима у областима где су они имали превласт) и одобрено им је још право да поставе војне посаде у четири града у јужној Француској.

Суочена са таквом ситуацијом, Катарина се колебала између зараћених страна, тражећи компромис. Покушала је да реши све проблеме краљевине на личном нивоу. Њена ћерка Маргарета Валоа је требало да се уда за младог лидера хугенота, Анрија Наварског, из породице Бурбона. Снага хугенота је почивала у њиховој организацији и вођи Колињију, који је одрастао у краљевој служби. Колињи је дошао на двор 1572. године, ушао у краљевски савет и постао изузетно утицајан у краљевској влади. Планирао је уједињење француске нације кроз интервенцију у Низоземској. О подели Низоземске се краљ раније договарао са енглеском краљицом и породицом Орански, из које су били управници Низоземске. Колињи се на такав потез одлучио тек када су шпанске трупе уништили хугеноте који су умарширали у Низоземску. Ризичан би био тај сукоб са Шпанијом, која је држала Низоземску, говорили су војни стручњаци и уплашили Катарину Медичи. Изгледало је да су хугеноти на путу да мирним путем постигну оно чему се нису могли надати током три грађанска рата – да заузму француску владу.

Чинило се да све зависи од Колињија. Катарина је стога одлучила да га убије. Прилику за то је видела на окупљању свих хугенота у Паризу, поводом венчања њене ћерке са хугенотским вођом. Завера је пропала и Колињи је био само рањен. Хугеноти су захтевали освету и краљ је обећао истрагу. Катарина је била очајна, али је успела да убеди младог краља да хугеноти припремају заверу против њега. „Онда их побијте све“, кажу да је узвикнуо. Њена намера је била да побије само 12 хугенотских вођа. Догађаји су још једном измакли њеној контроли. Спарне летње ноћи, августа 1572. године на дан Светог Вартоломеја, Катаринин син, војвода од Анжуа (касније Анри III), градске власти Париза и, пре свега, париска руља, претворили су појединачно убијање у општи покољ хугенота (и сваког ко им се није допадао) у Паризу и покрајинама. Овог пута Колињи није избегао смрт.

То је био најстрашнији од свих верских покоља у XVI веку. У следећа два месеца понављао се у дванаестак француских грaдова. Страдало је бар 30 хиљада хугенота. Међутим, то није био први покољ. И католици и хугеноти су десет година пре тога спроводили насиље. Хугеноти су обично скрнавили католичке храмове, кипове, слике и витраже на којима су приказани били распеће и свеци. Све то су сматрали гнусним паганским и ђавољским „римским“ обожавањем, а гнев их је понекад водио и у убијање свештеника и монаха. Католици су узвраћали нападајући починитеље таквих ужасних дела против њихових светаца.

Нантски едикт и завршетак грађанских ратова у Француској

Верски ратови настављени су и за време владавине краља Анрија III, који је умро без деце, па га је 1589. године наследио Анри, краљ Наваре. Долазак на француски престо краља протестантске вере изазвао је велики отпор. Католичка лига је прогласила свог краља, а и Шпанци су у Француску послали војску из Низоземске, захтевајући престо за шпанску принцезу француског порекла Изабелу (ћерку шпанског краља Филипа II). Краљ је морао силом да заузима власт. За то није имао довољно војске. Није била довољна ни помоћ коју му је послала енглеска краљица Елизабета, у жељи да осујети шпанске намере.

Анри IV је ради политичког јединства одустао од протестантске вере и четврте године своје владавине вратио се католичкој цркви. Само као краљ католик толерантан према хугенотима Анри IV је могао бити предводник уједињене Француске у рату који је објавио Шпанији. Само тако је уопште могао бити прихваћен као краљ Француске. 

То није био први пут да је променио веру, него четврти. Рођен је као католик, међу протестанте је прешао под очевим утицајем, а остао међу њима под мајчиним. Није их напустио ни после своје женидбе са принцезом Маргаритом од Валоа, која је требало да послужи смирењу верских сукоба. Али је та пустоловина испала само предигра Вартоломејске ноћи, када је постао талац у рукама краља и католичке странке и био приморан да се врати католицизму, сумњив свима. Из тог загрљаја је умакао 1576. године, вративши се реформацији.

Рат Француске и Шпаније завршио се Нантским едиктом (1598), који је био још један у низу компромиса којима је Катарина Медичи често покушавала да обнови мир. Хугенотима је била дозвољена слобода вероисповести тамо где су је исповедали и раније, изузев у Паризу, и поклоњено им је стотинак безбедних места – малих градова, опремљених војном посадом о краљевом трошку.  Била је то држава у држави, коју су чак и нефанатични католици одувек тежили да спрече. Али нико није био вољан да због тога започне грађански рат. Упркос отпору, едикт се примењује наредне две деценије.

Преобраћење Анрија IV и Нантски едикт нису у потпуности уништили изгледе за нове покушаје хугенота да освоје земљу.  Тек је миром у Алеу 1629. године решен њихов интерни сукоб о праву на oружани отпор, и то у корист лојалности држави. Грађански ратови у Француској су коначно окончани 1629. године, након заузимања хугенотске тврђаве Ларошел, после чувене опсаде која је трајала годину дана и за коју је мобилисана целокупна краљевска војска. Шест месеци касније, пошто су се предали и остали хугенотски градови, краљ Луј XIII је осталим својим поданицима „такозване реформисане вере“ доделио Алески опроштај. Сви су се потчинили његовој власти. Хугеноти су изгубили политичке повластице и право безбедних места. Али, потврђене су верске слободе гарантоване Нантским едиктом. Хугеноти ће наредна пола века уживати мир за који није знала ниједна верска мањина у Европи, и дати доказ непоколебљиве оданости држави. Верски раздори неће све до пред крај владавине Луја XIV угрозити ни мир у Француској, нити ће омести њено иступање споља. Окончањем верских ратова у Француској било је јасно да нема изгледа да ће се протестантизам проширити на целу Европу.

Наравоученије