1. Царство и владајућа династија
2. Чешка побуна
3. Данска помоћ
4. Едикт о реституцији 
5. Шведска инвазија Немачке
6. Француско-хабзбуршки рат
7. Вестфалски мир
8. Ратна разарања 
9. Однос снага у Европи после Тридесетогодишњег рата

Тридесетогодишњим ратом је назван низ конфликата који је вођен од 1618. до 1648. године, најпре због верских подела међу немачким државицама у оквиру Светог римског царства немачког народа, које су у сукоб увукле и друге државе, што се на крају претворило у борбу за превласт у Европи.

„Овај, у основи верски сукоб и у том смислу он представља продужетак верских ратова из XVI века – потекао је из срца средње Европе, из Чешке, где су се под пред одништвом Јана Хуса указали знаци који су претходили Реформацији. Затим је постепено прерастао у политички сукоб који се отео контроли, претворивши се у оружани сукоб између цара Фердинанда II и дела територијалних кнежева Царства, сукоб коме је један од изазова (несумњиво главни) било успостављање врховне власти. Чињеница да су проти-вници Фердинанда ІІ били протестантски кнежеви пружила је протестантским владарима у северној Европи, најпре краљу Данске, Кристијану IV, потом краљу Шведске, Густаву Адолфу, одличан изговор да се умешају у немачке послове, како би из њих извукли додатне територијалне предности у северној Немачкој. Француска се дуго држала ван овог, немачког рата, иако је Ришеље [кардинал који је као министар вршио стварну власт у Француској и водио антихабзбуршку политику] новчано подржао цареве противнике. Ришеље је страховао да би цар, ако победи, могао да пружи војну подршку Шпанији, која је и сама била у рату од 1621. са својим некадашњим побуњеним поданицима, Уједињеним Покрајинама, које је Француска од давнина подржавала. У Ришељеовим очима, Шпанија је представљала сталну претњу француским интересима. Тако је, након победе царске војске над Швеђанима 1634, код Нердлингена, Ришеље одлучио да уђе у „отворени сукоб“. Јачајући савез са Шведском и протестантским савезницима из Немачке, Ришеље је као изговор искористио хапшење кнеза-изборника Трира, штићеника Француске, да објави рат краљу Шпаније 1635, што је следеће године изазвало разилажење и рат са царем. Пажњу историчара нарочито привлачи француско-шпански сукоб, почев од 1635, па ипак, немачки свет био је далеко од тога да пронађе мир. Заправо, од 1635. постоје два паралелна рата који се понекад преплићу и један на другог утичу: први, који је продужетак сукоба започетог у Чешкој 1618. и који се тиче искључиво Светог римског царства, а који ће 1648. бити окончан Вестфалским миром; други, који представља наставак француско-шпанског сукоба, „класичнији“ рат, који ће се завршити тек 1659, Пиринејским миром.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 6.

Назив Тридесетогодишњи рат (1618-1648) није баш у потпуности прикладан: ратне операције завршиле су се пре 1648. године, мада су их Француска и Шпанија (две највеће силе у Европи тог времена) наставиле до 1659. године. Иако су збивања од 1618. до 1648. била врхунац дуготрајних сукоба, не ради се о једном, већ о низу узајамно повезаних и повремених ратова. За Низоземску (Холандија и Белгија) немачки ратови били су део њихове осамдесетогодишње борбе за независност од шпанске власти.

„За Французе и Шпанце су њихови међусобни ратови, који нису прекидани још читаву деценију, били важнији него немачка питања. Када се Тридесетогодишњи рат подели на „периоде“ у којима су се истицали Чеси, Данци, Швеђани или Французи, утисак целовитости је још неубедљивији.“

Доналд Х. Пенингтон, Европа у седамнаестом веку, Београд 2002, 381.

Током прве две фазе (чешке и данске) сукоби су углавном били локалне (унутар царства) верске борбе, а у последње две фазе (шведске и француске) сукоби су се развили у рат за политичком превлашћу континентом.

За становнике великих области средње Европе ово је било покољење сталног и разорнијег ратовања него што је било иједно за које су до тада знали. Војске су постале значајније него државе. Њихово присуство – стално или у виду страхова од доласка војски – доминирало је животом градова и села у већој мери него што су икада доминирали земљопоседник или цар. Војске су се кретале, бар лети, насумице; живеле су од онога што су могле да отму; шириле су болештине, сиромаштво и хаос.

Ратовање као занимање у XVII веку

Рат се водио на тлу Немачког царства, где су се сукобљавале војске Шпаније, Данске, Шведске и Француске. Рат је почео због локалних разлога, али је оставио последице европског значаја. Поред армија разних држава у рату су учествовале и многе приватне војске. Првобитни разлог – сукоб протестаната и католика – уступио је  место интересима спољне политике. Верски сукоб унутар Царства развио се у борбу за превласт у Европи. За Енглеску Швеђани су били савезници јер су противници Хабзбурговаца, а ови су непријатељи јер су били савезници Шпаније. Иако су Хабзбурговци предводили католике у царству, католичка Француска је била њихов отворени непријатељ.

Царство и владајућа династија

„Почев од XV века, царска власт посебно је ослабила. Покушаји повратка јединственој монархији у доба Карла V били су кратког века због озбиљне политичке и црквене кризе, која је уследила након Лутерове реформе. Царска власт у рукама суверена, који је био до сржи католик, морала је да прихвати и озваничи постојање лутеранске јереси у Царству. Од тада је почело урушавање царске надмоћи пред растућом превлашћу територијалних кнежева, нарочито зато што су породичне размирице убрзо довеле у сукоб непосредне наследнике Максимилијана II (1564-1576), односно његове синове Рудолфа ІІ (1576-1612) и Матију (1612-1619) и његовог нећака Фердинанда Штајерског, будућег цара Фердинанда ІІ.

Поред царске надмоћи која им није обезбеђивала ништа до повластица и првог почасног места у Светом рим ском царству, Хабзбурзи су вршили пуну и потпуну власт над наследним земљама лозе која је већ у то време називана Хабзбуршком династијом.

Одиста, почетком XVII века, Хабзбуршка породица налазила се на челу пространог скупа територија, стрпљиво изграђеног вештом политиком бракова и савеза, који су, за мање од пет векова, претворили породицу ситних господа ра из Аргауа у једну од најмоћнијих владарских породица у Европи средњег Подунавља. Почетком XVI века Хабзбурзи су чак успели да под своју власт ставе шпанско наслеђе. Током готово четрдесет година, деловало је да Карло Ѵ, наследник, по оцу, Наследних земаља у Аустрији, а по мајци у Шпанији и Португалу, жели да оствари у своју корист стари средњовековни сан о јединственој монархији. Абдикација Карла Ѵ 1556. окончала је ове заблуде. Син старог цара, Филип ІІ, добио је од оца читаво шпанско наслеђе, док су брату Карла Ѵ, Фердинанду I (1556-1564), осим царске круне, припали сви аустријски поседи. Од тада су постојале две јасно раздвојене гране у породици Хабзбурга, шпанска и аустријска, међутим, захваљујући честим браковима међу члановима ове две родбинске гране, извесно јединство одр жало се унутар породице.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 15-16.

Чешка побуна

Краљевина Чешка је улазила у састав Светог римског царства немачког народа. Праг је био престоница царства у периоду од 1583. до 1611. године. До тада је одувек Беч био престоница.

„Чешко краљевство тачније земље круне светог Вацлава стварале су уједињену територијалну целину која се састојала од управне Чешке на западу, са Прагом као престоницом, и од „присаједињених покрајина“, то јест од Маркгрофовије Моравске на истоку, која је за престоницу имала Брно и од Шлезије и обе Лужице, Доње и Горње, на северу, под чешком влашћу од XIV века.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 41.

У оквиру немачког царства је Чешка имала посебан значај, с обзиром да је чешки краљ био један од изборника који су бирали цара. Хабзбурзима је било неопходно да очувају чешку круну и изборни глас.

„Као у већини држава које су припадале лози Хабзбурга, власт су делили високи чиновници на високим управним и законодавним положајима и Сабори који су представљали врховна народна тела. Овакво уставно уређење, успостављено за време краља Карла IV (1346-1378), завршено током хуситских ратова и потом почетком XVI века за време краљева из династије Јагелона, владари Хабзбурзи су задржали и било је редовно одобравано приликом сваких краљевских избора.

Чешка круна, начелно изборна, иако је de facto постала наследна за време лозе Хабзбурга, представљала је јединство земље око владара. Будући да краљ није увек боравио у земљи, у Прагу га је представљао високи канцелар. Њега је краљ, коме је овај приликом именовања полагао заклетву, бирао на доживотни положај и он је на лицу места вршио краљевске дужности, поштујући права и повластице Сабора, коме је такође полагао заклетву.

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 43.

Међутим, Чешка је била и јединствена у Светом римском царству немачког народа јер су већину њеног становништва чинили Словени. То је била и једна од најнасељенијих области царства.

„Ако су у Лужицама и у Шлезији већинско становништво чинили Немци, уз Лужичке Србе (Словене), присутне у мањој мери у Лужицама и Пољаке присутне у Шлезији, с друге стране, у Чешкој и Моравској, поред већинског становништва које је говорило чешки језик, живело је и распрострањено немачко мањинско становништво које је несумњиво чинило 25 посто укупног становништва углавном у планинским областима на северном ободу земље (у Чешкој Шумави и Рудним горама) и у градовима. Већина чешких Немаца доселила се за време чешке династије Пшемисловића, нарочито у ХІІІ веку. Остали су дошли у XVI веку, нарочито лутерани, а потом и калвинисти прогнани из Немачке. Све значајнија улога Немаца у политичком, економском и културном животу Чешке изазвала је извесне размирице међу чешком елитом.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 42.

Узрок већине сукоба краљева Чешке из династије Хабзбурга (одане католичкој цркви) и њихових чешких поданика (који су већином прешли у протестантизам) било је верско неслагање.

„Управо је отпор протестаната у Чешкој покушајима утицајне Контрареформације, коју је предводио Фердинанд II, био тај који је под именом „Тридесетогодишњи рат“ поново разбуктао верски сукоб у Царству почетком XVI века, а за који је Аугзбуршки мир био тек примирје.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 23.

Фердинанд II Хабзбург (унук Фердинанда I, брата Карла V), цар Светог римског царства немачког народа од 1620. године, краљ Чешке од 1617. године и Мађарске од 1618. године, био је решен да уклони протестантизам из својих земаља.

„После много година толеранције под Рудолфом [стрицем Фердинанда II], протестанти су и те како имали право што су се узбунили – изгледа да је претио координисан хабзбуршки напад широм континента. Чешким протестантима, који су гледали Фердинандово пустошење јужне Аустрије, било је јасно шта их чека. Чим је постао њихов краљ, инсистирао је на специјалним правима католика, и није било разлога да се замишља да неће ићи на све или ништа једном кад постане цар. Управо се у овом контексту лета 1618. године одиграла Прашка дефенестрација, када су бесни племићи протестанти избацили кроз прозор Прашког замка католичке гувернере које је послао Фердинанд, а који су преживели само захваљујући томе што су њихов пад пресрели анђели који су пожурили да их спасу (барем у складу са католичким предањима), или зато што су завршили на хрпи измета (анализа након утакмице коју преферирају протестанти). Ободрени Холанђанима, Чеси су затим свргнули Фердинанда као свог краља и затражили од младог Фридриха Палатинског, кнеза изборника Палатината, да постане нови владар независне Бохемије, која више није била хабзбуршка.“

Симон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 163.

Укидање протестантских привилегија од стране чешког краља довело је до јачања снага отпора међу чешким племством. Изборни кнез Палатината у Немачкој, Фридрих (Фредерик), је обећао подршку побуњеницима. Скупштина у Прагу га је прогласила краљем Чешке (уместо цара Фердинанда), што је и био његов циљ. Фридрих није располагао потребним људима и новцем да се бори против Хабзбурговаца. Чеси нису успели да придобију нове савезнике.

Избор Фридриха Палатинског за конкурента цару Фердинанду II је на цареву страну привукао Шпанце, који су имали проблема са Холанђанима, јер су се бунили против шпанске власти, а на шпанском путу ка Низоземској је био Палатинат, чији владар је био протестантске вере, као и побуњеници у Низоземској, за разлику од Шпанаца, који су били католици. Хабзбурзима су се придружили и Пољска, папа и Максимилијан Баварски, привучен обећањем да ће добити изборничко звање и делове Палатината. Максимилијанова армија упала је у Чешку 1620. године, док су шпанске трупе упале у Палатинат. Фердинандове и Максимилијанове трупе су нанеле Чесима тежак пораз у бици на Белој гори (1620). Фридрих је изгубио чешку круну и своје земље у Немачкој.

Царским трупама командовао је Јохан Церклас, познатији као војвода Тили. Био је генерал белгијског порекла и као такав поданик шпанске Низоземске. У почетку је служио шпанског краља, после прешао у службу цара, па војводе Баварске. Тада је постао врховни заповедник Католичке лиге, 1609. године основаног савеза католичких држава у царству, које је предводила Баварска. лига је настала јер се католичанство осећало угрожено због напредовања протестантизма и секуларизације (одвајања државе од цркве) које је донео.

Фердинандов тријумф је био неочекиван и потпун. Чешка је била препуштена његовој милости, коју он није показао. Казнио је смрћу вође побуне, протерао протестанте и дозволио трупама да пљачкају Праг. Масовно су конфискована имања чешког племства, која су додељена царским службеницима и авантуристима. Постављено је потпуно ново, племство, лојално Хабзбурзима, док су неки племићи поново прешли у католичку веру, а велики напори су уложени да се Чешка врати у католичанство. Цркве и манастири су добили велике поседе, чији су власници морали да побегну из земље, заједно са угледним грађанима и научницима. Први период рата завршио се повратком Чешке у оквире католичке цркве.

Сукоби у Немачкој претворили су се у грађански рат. Борбе су се кретале ка северу, где је било више протестаната. Појава приватних армија и генерала допринео је да рат постане стална појава. Неке вође приватних трупа су неколико пута мењали страну, продајући се увек оном ко највише плати. Ратовања су била праћена пљачкањима, због чега неке војске некада нису ни имале жељу да окончају рат.

Данска помоћ

„До 1624. године само је једна држава, Уједињене Покрајине, бранила боје протестантске Европе насупрот католичкој Шпанији, а притом се радило о локалном сукобу, независном од немачких послова. Међутим, скандинавске државе и протестантски кнежеви северне Немачке у великој мери ослањали су се на холандске успехе, не би ли створили препреку напретку „папске“ Контрареформације. Међутим, од 1624. године, војна ситуација у Холандији се погоршала и упориште Бреда, које је штитило земље на страни Царства и шпанске Низоземске, од августа 1624. године било је под опсадом Спинолиних трупа, да би, потом, пало у мају наредне године.

Забринутост, коју су изазвале војне потешкоће Уједињених Покрајина, била је један од разлога који је навео краља Данске, Кристијана IV, да се умеша у сукоб у Немачкој, али било је и других разлога. Краљ се, пре свега, плашио да шпанска победа у Холандији не нагна цара Фердинанда ІІ да до-веде у питање положај протестаната у северној Немачкој. Присуство Тилијеве војске 1624. године у долинама доњег тока реке Везер и око средишњег тока реке Лабе, учврсти до је његову замисао да је њему, краљу Данске, лутеранском владару и, такође, војводи од Холштајна, припадало да преузме вођство над покретом отпора протестаната северне Немачке против политике обнове Царства. Кристијан IV постигао је да га немачки протестантски кнежеви из округа Доње Саксоније именују за вођу те области и на том положају био је задужен да унајми трупе и да створи војску која ће обезбе дити њену одбрану. Могао је да рачуна на подршку кнеза-изборника од Бранденбурга и његових немачких и ердељских савезника. Тако је створен велики савез против Фердинанда ІІ и Католичке лиге. Други, личнији разлози, подстакли су краља Данске на делање. Наиме, Кристијан IV, који је већ контролисао кланце Сунда и самим тим и трговину између земаља Северног и Балтичког мора, тежио је да контролише и саобраћај на реци Везер и, нарочито, на реци Лаби. Због тога је утицао на поглаваре Бремена и Фердена да дају право управљања над својим бискупијама његовом млађем сину Фредерику, и надао се да ће тако бити и са бискупијама Халберштат и Оснабрик. Та жеља му је убрзо услишена.

Оваква политика настојала је да створи широко поље данског утицаја у северној Немачкој али је, такође, представљала прикривени облик секуларизације црквених добара, противне Аугзбуршком миру. Тиме се објашњава зашто се Кристијан IV противно политици обнове Царства, коју је водио Фердинанд II. Напослетку, краљ Данске био је свестан да ће, уколико буде одлагао своје учешће, шведски краљ Густав Адолф то учинити уместо њега. Што се Ришељеа тиче, могао је само да поздрави данску политику, тим пре што је она имала за циљ да ослаби цара и тиме га спречи да помогне свом шпанском рођаку.

Када је Кристијан IV, на пролеће 1625. године, разматрао да крене у сукоб, располагао је само десетином хиљада војника, али је могао да рачуна на новчану помоћ коју су му послале Енглеска и Уједињене Покрајине. Са друге стране, било је тешко прикупити војску у округу Доње Саксоније, јep је тамошње племство оклевало да јој се прикључи. Наиме, Тили је у име цара позвао кнежеве округа Доње Саксоније да одбију регрутовање војника са њихових поседа, сматрајући га незаконитим. Међутим, Кристијану IV стигло је појачање од војводе Саксоније-Вајмара и његовог брата Бернхарда, као и од маркгрофа Кристијана-Вилхелма Бранденбуршког, изборниковог нећака. Поред тога, многи изгнаници из Чешке дошли су да се прикључе војсци Кристијана IV, која је, окупљена у Ицехоу, почетком јуна 1625. године, већ бројала више од двадесет пет хиљада људи.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 108-110.

Завршетак чешке фазе рата доноси потпуну победу Аустрији (немачке државе из које су Хабзбурзи) и католичанству. Ратиште прелази из јужне у северну Немачку, а предводник протестаната није војвода Палатината Фридрих, већ дански краљ Кристијан IV (1588-1648). Он одлучује 1625. да оспори царево право у Немачкој. Као војвода од Холштајна (најсевернија држава у оквиру Светог римског царства немачког народа), дански краљ улази у рат да заштити протестанте у северној Немачкој и оствари неке територијалне добити. Он је желео да заштити трговину на Балтичком мору од доминације Царства. Изостала је помоћ којој се надао. Енглеска је послала само мали одред најамника, Низоземска новац, а краљ Шведске Густав Адолф је одбио да пружи подршку конкуренту на Балтику. Кристијан је упутио своје трупе у Немачку, али су изборни кнежеви Саксоније и Бранденбурга остали по страни. Војска унајмљена од цара, коју је предводио чешки кондотјер Албрехт Валенштајн, кренула је данским трупама у сусрет, успут пљачкајући по средњој и северној Немачкој, али је на крају потпуно поразила данске снаге (1627), па чак и упала у Данску (1629), након чега је Кристијан IV закључио мир, којим се обавезао да напусти Немачку и престане да се уплиће у послове Царства.

Едикт о реституцији 

Након победе над Данском, порасле су амбиције цара Фердинанда II, који је намерио да Царство поново буде апсолутистичка и католичка држава под влашћу Хабзбурговаца. То је желео да постигне повратком на стање пре закључења Аугзбуршког верског мира (1555). Едиктом о реституцији (1629) цар је све верске и политичке промене настале током последњих седамдесет година прогласио неважећим и незаконитим. Тиме није укинуо слободу лутеранима (калвинисти је нису ни имали) тамо где је владар те немачке државице био те вере, али јесте све промене поседа црквених имања у међувремену настале. Сви који су се налазили под влашћу католичких владара морали су да промене веру или напусте земљу. Примена едикта је значила повратак многих бискупија, градова и других области у оквире католичанства, што је претило да изазове хаос и нове сукобе.

„Почев од октобра 1628. године, одбор је припремао едикт о реституцији, који је предат Дворском савету и католичким кнежевима-изборницима. Овај едикт представљао је царе-ву одлуку, а не закон Царства, који је одобрио Сабор. У том смислу, он се коси са уставном традицијом Светог Царства и то питање форме изазвало је суздржаност, како код католичких, тако и код протестантских кнежева, јер је доводило у питање „германске слободе“. Што се суштине тиче, едикт о реституцији потпадао је под оквир Аугзбуршког мира из 1555. године. Ништа није промењено у погледу верске слободе кнежева и слободних градова на основу начела cujus regio ejus religio, осим што је а та разлика је велика – ово начело од тада обухватало и црквене кнежевине. Такође, нако су католицизам и лутеранство били званично признати, калвинизам и остале „екстремистичке“ секте биле су изузете из верског мира. Ипак, најспорнија тачка и која је, према мишљењу Фердинанда ІІ била камен темељац едикта била је та што су сва црквена добра, бискупије, бенефицијуми, опатије и други поседи, који су били под влашћу кнежева или самог цара и који су пре 1552. године припадали цркви, морали да јој буду враћени. То је био истински проблем, јер је, у теорији, одштета подразумевала две надбискупије десетак бискупија и добрих стотину опатија и бенефицијума. Добра, незаконито секуларизована, понекад и пре више од педесет година постала истинска својина, била су предмет наслеђивања или подела, а понекад би се нашла и у рука ма католичких властодржаца, услед промене вере, која би се догодила. Едикт о реституцији је у својој примени стварао неразрешиве проблеме, које Фердинанд II није узео у обзир када је наложио да се званично објави, 28. марта 1629. годи не. За цара, као и за оца Ламормена, који му је био велика подршка током крајње израде едикта, било је то само питање праведности и враћања цркви онога што јој је неправедно одузето.

Фердинанд II успео је да постигне циљ, који је себи био зацртао након Беле горе. Католичка црква била је поново правно устоличена. Захваљујући Валенштајну, поразио је своје непријатеље. Дански краљ, војно поражен и изгубив ши подршку својих западних савезника, био је принуђен на преговоре. Већ у јануару 1629. године почели су мировни преговори у Либеку. Окончани су 7. јуна мировним споразумом који је ставио тачку на дански војни подухват. Током састављања одредби споразума, Валенштајн је показао изу зетну умереност, јер је стрепео од могућег савеза између Данске и Шведске. Шведски владар Густав Адолф, наиме, негодовао је због царске војске, која је заузела положај на обалама Балтика. Споразумом из Либека предвиђено је да краљу Данске остану сви његови наследни поседи, укључујући и Холштајн, под условом да се одрекне немачких бискупија, које је намеравао да тражи за свог сина. Није тражио никакву ратну одштету, тако да је овог пута Валенштајну замерена његова умереност!

Због свега тога, победа Фердинанда ІІ се 1629. године чини потпуном. Наследне земље поново су постале послушне и обнова католичанства била је на добром путу. Царска власт поново је успостављена и достигла је положај који никада пре није имала. Аугзбуршки мир враћен је на снагу и повољан је по католичку цркву, али се показало да едикт о реституцији носи тешке последице и изазива бројна неспокојства и то не само код протестаната. Међутим, Европу, захваћену ратом, узнемирава царева победа. Пораз Данске оставља Енглеску и Уједињене Покрајине усамљене у борби против Шпаније. Што се Европе, то јест Францу-ске и Шведске, које су још биле у миру, тиче, она није ништа спокојнија. Ришеље стрепи од још увек могућег савеза између цара и његовог шпанског рођака, али је опхрван унутрашњим проблемима. Што се Густава Адолфа тиче, успеси Фердинанда ІІ за њега представљају претњу протестантизму, чији је један од најстраственијих бранилаца – у очима немачких протестаната он оличава последњу брану против папске надмоћи.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 119-121.

Шведска инвазија Немачке

Од 1630. године сукоби су постали све више међународни по карактеру. Фердинандов покушаj да контролише целу Немачку спречен je интервенцијом шведског краља Густава Адолфа (1611-1632), који је показивао велико интересовање за збивања на балтичким обалама и располагао најбољом армијом у Европи. Први је користио покретне топове.

„Када је ступио на престо, Густав Адолф владао је територијом која је обухватала већи део данашње Шведске – изузевши области Халанд и Сканију, које су тада припадале Данској – Финску, као и север Естоније, који су освојили 1561. године. Богатство земље почивало је углавном на сечи огромних шума, а, пре свега, на црпљењу руда гвожђа и бакра, које су представљале 60 до 80 посто шведског извоза. Почетком седамнаестог века, Шведска је сваке године извозила од шест до седам хиљада тона висококвалитетне руде гвожђа, а 1650. године годишње је извозила готово осамнаест хиљада тона, углавном у Енглеску. Један део производње гвожђа прерађивао се на лицу места и снабдевао је, углавном, фабрике оружја. […]

Да би остварио своја политичка стремљења ван граница државе, Густав Адолф је, поред економске моћи, поседовао и друге предности. Пре свега војску, једну од најбољих у Европи тог доба.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 129-130.

Пре уласка у Тридесетогодишњи рат краљ Шведске је завршио рат са Данском и освојио читаву руску и пољску обалу Балтика. Желео је да Шведска постане прва балтичка сила, а он буде заштитник немачког протестантизма од насртаја цара Фердинанда II католичке цркве.

Идеја Густава Адолфа је била да војним присуством на немачким територијама наметне цару повољан мир. Међутим, како су моћни Швеђани, почевши од 1630. године,  све више напредовали према југу, протестантски краљ Густав Адолф је „ослобођеним“ немачким кнежевима почео да изгледа исто толико јак и опасан колико и католички цар Фердинанд. Растао је страх да би Немачка могла постати део проширеног Шведског царства. Густав Адолф је 1632. погинуо у борби, али је рат настављен, јер је то желела Француска, која је финансирала шведски поход. Снажење француског утицаја у Немачкој проузроковао је снажнију интервенцију царских трупа, које су затим поразиле Швеђане и њихове савезнике у бици код Нордлингена (1634).

Наредне године привремено су повучене одредбе Едикта о реституцији, а имања су се враћала протестантима. Многи немачки кнежеви су прихватили помирење са царем, те је тако немачки рат почео да јењава. Будући да Француска више није могла ефикасно да делује преко немачких кнежева,  морала је директно да се умеша у рат.

Мајка храброст и њена деца у првом општеевропском рату

Француско-хабзбуршки рат

Године 1635. Француска је званично прогласила рат против Шпаније. Француска, Шведска и Шпанија су наставиле да се боре међусобно упркос ограниченом миру унутар Царства, склопљеном између појединих немачких кнежева и цара. Ниједна сила у том тренутку није била довољно снажна да би се постигли значајни резултати.

После пораза Швеђана код Нордлингена, Француска је упутила у Немачку војску и новац, створила велику армију и потписала уговоре о савезу са Шведском, Низоземском, Швајцарцима и Савојом. Француска је намеравала да заустави ширење Шпаније (којом су такође владали Хабзбурговци), освоји околне области и тако отклони претње Хабзбурговаца Француској. Рат се претвара у династички сукоб Бурбона и Хабзбурговаца у којем су верска и етничка питања губила значај.

„Сад је то заиста постала борба између шпанских Хабзбурговаца и француских Бурбона, с разједињеним немачким ситним краљевствима, пре пионима и бојиштима за моћније, централизованије нације. Читава генерација једноставно је одустала од трговине, па чак и од обраде земље, знајући да сваког часа може наићи огромна и изгладнела војска иза које не остаје ништа осим куге и лешева.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 95.

Шпанске трупе су 1635. године продирале до околине Париза. Истовремено, ратне операције су се водиле у долини Рајне, из којих Француска излази као победница. Шпански положај у Низоземској је постао критичан, што се погоршавало побунама у Португалији (која је под влашћу Шпаније била од 1580. године) и Каталонији. Француска је одбацила тајне понуде Шпаније за закључење мира. Швеђани су продрли до Прага и тако угрозили Аустрију. У Прагу је одиграна последња битка Тридесетогодишњег рата на тлу царства, тамо где је све и почело 30 година раније.

„Ту су се Швеђани упустили у темељно пљачкање палата и богатих грађанских кућа, а посебно су опустошили цркве, сакаћењем статуа, разбијањем витража, скрнављењем верских предме та. Катедрала Светог Вида остала је без свих уметничких предмета и слика, које нису биле склоњене на сигурно. Редови кочија, које су посустајале под товаром плена, кренули су пут Шведске. Стари град, на јужној обали Влтаве, поштеђен је захваљујући отпору народа који је ујединио снаге са снагама царског гарнизона. Више од десет хиљада цивила, студената и монаха у првим редовима, равноправно је учествовало у одбрани свог града. Упркос више од три месеца непрекидног бомбардовања од стране шведске артиљерије, доњи град је одолевао. Никада Швеђани нису успели да преузму контролу над Карловим мостом, који је представљао једини прелаз између два дела града. Управо је најава потписивања Вестфалског споразума 24. октобра 1648. године окончала борбу.

Становници Прага су се много променили за тридесет година. Деца побуњеника из 1618. године постали су одани царски поданици. Чак и тамо где је претила побуна против хабзбуршког апсолутизма и католичке цркве, сада су са оружјем у рукама бранили цара и католичанство против шведског протестантског освајача. Објаснити овај преокрет искључиво последицама одмазде и чињеницом да су на то били приморани, било би одвећ просто. Неоспорно је да су деловање проповедника, убеђивање, коришћење свих средстава барокне уметности, да се подстакне машта и дирну срца, одиграли важну улогу у промени свести. Не треба заборавити ни да је пролазак шведских „ослободилачких“ војски сваки пут довео до разарања и насиља, много смртоноснијих и већих од оних који су пропратили обнову краљевске власти након Беле Горе.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 250-251.

Поједини немачки кнежеви су почели да воде засебне преговоре са Французима и Швеђанима, и тиме изоловали цара, па царство више није функционисало као целина у вођењу спољних послова. Већина кнежева је желело мир, како би зауставили разарање својих територија. Продор Швеђана и Француза присилио је новог цара Фердинанда III (1637-1657) да тражи закључење мира.

Вестфалски мир

„Након много одуговлачења, након много изјаловљених надања, док су народи средње Европе плаћали крвљу и материјалним добрима „ратне недаће“, дипломате из целе Европе су, прорачунато споро и готово нерадо, коначно у расулу кренуле пут Вестфалије у Минстер и Оснабрик, градове које су зараћене стране споразумно изабрале да се у њима одржи мировни конгрес.

Два бискупска града, Минстер и Оснабрик, налазила су се у Вестфалији, у северозападном делу Царства, усред богате пољопривредне области, која је имала срећу да у рату буде донекле поштеђена. Оба града била су ратно неопредељена пропуснице су издате дипломатама и бројној пратњи, која је углавном била уз њих. Неопредељена је била и територија од шездесетак километара пута, који је преко Телгтеа повезивао два града, пут који је, током више од четири године, био један од најпрометнијих у Европи.

Немачки писац Гинтер Грас, у роману чија се радња дешава 1647. године у једној од гостионица у Телгтеу, где су се окупљали учени људи из целе Немачке, оставио нам је живописан приказ, врло близак стварности, овог непрестаног кретања: „Готово три године откако су почели мировни преговори, путем од Оснабрика до Минстера преко Телгтеа пролази бројна посада и кочије који у оба смера преносе хрпу докумената из набујалих архива: петиције, мемоаре, безначајне сплетке у писмима, позивнице на свечаности и шпијунске извештаје о походима у које су, не обазирући се на мировне преговоре, ишле војске…“.

Конгрес је довео у Минстер и Оснабрик више хиљада људи, којима је требало обезбедити стан и храну. Само француско посланство – неколико дипломата и бројни пратиоци, секретари, правници, преводиоци и њихове породице – бројало је више од две стотине људи! Међутим, заступљено је било сто деведесет четири суверене силе, од најскромнијих слободних градова Царства до најмоћнијих краљевина тадашње Европе. Могло би се рећи да су готово све европске државе, од најмање до највеће, биле присутне на мировном конгресу, изузев Османског царства, Русије и Енглеске.

Да би писана размена између преговарача и власти била обезбеђена, успостављена је поштанска служба; међутим, с обзиром на то да је било неопходно да влада одобри сваки договор или уступак, ма колико незнатан, о којима би било одлучено на лицу места, као и време потребно да захтеви и одговори стигну, можемо лакше да разумемо зашто је време припремних радова Вестфалског конгреса трајало дуже од четири године. У најбољем случају и када је време било лепо, требало је десет до дванаест дана да пошта из Минстера или Оснабрика стигне у Париз, најмање три недеље да стигне у Стокхолм, а месец дана да стигне у Мадрид. Ове, чисто материјалне, околности пратила је и јасна жеља одређених држава да одуговлаче преговоре тајно се надајући новим успесима својих војски. Нарочито је Француска оп-туживана да кочи напредак преговора, али није била једина; и у Бечу су одређени екстремисти на двору заузели сличан став.

Два конгреса истовремено су се одвијала на шездесетак километара удаљености. Католичке силе изабрале су Минстер за место преговора. Ту су се скупили представници цара, краља Француске, краља Шпаније, кнежева-изборника и световних и црквених немачких кнежева католика али такође и кнежева из Уједињених Покрајина у рату са Шпанијом, сви окупљени око два италијанска посредника, представника папе Иноћентија Х, нунција Фабија Киђија – будућег папе Александра VII – и венецијанског амбасадора Алвизеа Контаринија. У Оснабрику су се око данског посредника окупили представници протестантских држава, Шведска и протестантске државе Царства, насупрот царских представника.

Као што смо већ напоменули, конгрес, чије је отварање било предвиђено за 1642. годину, почео је тек две године касније.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 252-254.

У општој атмосфери пљачке, уништавања ресурса и стварања пустоши, до свеобухватног разрешења европских конфликата коначно је дошло 1648. године потписивањем Вестфалског мира, који је назван по немачкој покрајини у којој је цар Фердинанд III преговарао са Шведском у граду Минстеру и Француском у граду Оснабрику.

Вестфалски мир је донео и верске промене.

„Реформа Царства нужно је захтевала коначно решење верског питања које би задовољило све заинтересоване стране. Аугсбуршки мир из 1555. године био је више него застарео, а едикт о реституцији Фердинанда ІІ из 1629. године, покушај да се мир обнови, био је предмет једногласног одбацивања од стране протестаната.

Вестфалски мир увео је велику новину, а то је да је калвинизам, упркос побуни лутеранске Саксоније, такође добио грађанско право. Попут лутерана и калвинисти су сада уживали правни положај у протестантским кнежевинама Царства. Међутим, протестанти „дисиденти“, анабаптисти, социнијани, унитаристи, остали су ван закона и њихова судбина зависила је од добре воље кнежева под чијом су влашћу живели.

У свему осталом, Вестфалски споразуми задржали су одређена начела Аугсбуршког мира. И, пре свега, право кнеза да слободно одреди вероисповест коју бира, и право да је промени (jus reformandi). Начело cujus regio, ejus religio углавном се одржало. Ако поданици одбију да следе кнежеву веру, у принципу немају другог избора, до да нађу неко ново небо, уз могућност да са собом понесу имовину. Само у принципу, јер су ове, наизглед строге одредбе, у потпуној супротности са одредбом споразума која признаје једнака права право на трговину и припадност занатском удружењу и право на коришћење болница и гробља за све оне који исповедају веру различиту од кнежеве.

Штавише, припадници различите вере од кнежеве задржали су право да је исповедају приватно и јавно, тамо где су ово право имали од 1. јануара 1624. године. Дакле, привидно строге одредбе начела cujus regio, ejus religio биле су већ знатно ублажене самим садржајем споразума; још их је више ублажила свакодневна стварност. Наиме, поједини кнежеви често су заузимали попустљив став, оличење појаве новог „просвећеног“ духа.

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 271-272.

Проблеми са едиктом о реституцији су превазиђене тиме што година од које се рачуна стање које еј требало задржати померено са 1552. године на 1624. годину. Сви који су тада поседовали црквено имање могли су га задржати без обзира на веру, а накнадне промене су поништене. Протестанти су Вестфалским миром стекли повољнији положај у односу на раније одредбе.

„Верске одредбе Вестфалског мира изазвале су оштро противљење папе Иноћентија Х, који је званично осудио споразуме. Међутим, то ни у чему није променило решеност католичких кнежева и цара да потпишу споразуме, упркос притиску Шпаније, још увек у рату са Француском.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 273.

Од територијалних промена најзначајније је било то да су Холандија и Швајцарска добиле независност од Хабзбурга, прва од оних који су владали Шпанијом, а друга од оних који су владали Немачким царством. Најмоћније државе у Европи постале су Француска и Шведска, која је тај статус само краткотрајно задржала.

„Вестфалски мир pax westphalica тадашњих правника представљао је, пре свега, потпуно преуређење геополитичких граница централне Европе, од којег су користи имале не само Француска и Шведска, већ и бројне територијалне кнежевине Царства.

Француска и Шведска које су, од 1630. године у случају прве и од 1635. године у случају друге биле укључене у рат против цара, обе су извукле значајну територијалну добит из Минстерског и Оснабришког споразума.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 261.

Шведској, која је постала најјача сила на Балтику, припале су и неке територије у оквиру Светог римског царства немачког народа, па су њени владари стакли право де се мешају у послове царства. Било је и територијалних промена у оквиру царства, од којих се дугорочно најзначајнијим показало што је династија Хоенцолерн проширила власт на Пруско војводство, некадашњи посед витезова Тевтонског реда, којим је од 1525. владао један њихов вођа.

„Док на северу изборна кнежевина Бранденбург, која ће ускоро постати Краљевина Пруска, доноси протестантској Немачкој „добробит модерне државе“, на југу Аустрија, са Хабзбурзима, постаје уједињујућа тачка католичке Немачке. Захваљујући територијалним предностима, које је добила Вестфалским споразумима, династија Хоенцолерн је око бранденбуршке изборне кнежевине створила моћну територијалну државу, са средиштем у равницама на северу Немачке, прелазећи и у северну Ренанију. Изборник Фридрих Вилхелм, одлучан да брзо обнови државе разорене ратом, настојао је да, већ првих година након завршетка су-коба, успостави модерну и централизовану управу, наслеђе традиције Тевтонског реда; истовремено је поставио темеље сталне војске, бројчано скромне, у почетку 1800 људи 1653. године која ће, међутим, бројати 30 000 људи у тренутку смрти Великог Изборника.

Након што су доживели неуспехе у покушају да преоб-разе Свето Царство у централизовану монархију, Хабзбурзи су се усредсредили на учвршћивање власти над наследним поседима.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 287-288.

Вестфалски мир је потврдио у последњој фази рата изражену дезинтеграцију Царства, о чему је сведочила чињеница да је у раду конгреса учествовало око три стотине немачких држава.

„Хаос после рата био је такав да нико заправо није знао колико је државица настало: према неким проценама чак њих хиљаду осамсто. Затим је било педесетак слободних градова, а да не заборавимо и шездесетак црквених кнежевина. Не постоји ништа ни налик разумљивој мапи.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 95.

Од Вестфалског мира су имале потпуну слободу у питањима унутрашње и спољне политике.

„Уз ово су ишле и одредбе, садржане у члановима 64 и 65 Минстерског споразума, које су званично давале немачким кнежевима „територијалну надмоћ“ (Landeshoheit), односно „право да међусобно и са страним силама склапају споразуме у циљу узајамног очувања и безбедности“. Мора се признати да је ово било само озваничење поступања, које је одавно постало уобичајено и које је постало распрострањено током Тридесетогодишњег рата. Једино ограничење „територијалне надмоћи“, односно независности, било је да споразуми „не буду усмерени ни против цара и Царства, ни против јавног мира у Царству“. Тиме су територијални кнежеви постали независни суверени. Ризик је био незнатан када се радило о малим кнежевинама. Међутим, најмоћнији територијални кнежеви, на пример из династије Хоенцолерн, могли су да се поставе као ривали, чак и као цареви супарници. Напослетку, једино у Наследним земљама је цар, односно Хабзбуршка династија, могла да оствари свој пуни и потпуни суверенитет.

„Вестфалски мир задао је смртни ударац старој идеји Царства. Две велике стране силе продрле су дубоко у Царство, Француска на Рајни, Шведска на Балтику. Хабзбуршка династија – domus Austriae, како се још звала у то време, све више се повлачила у Наследне земље и сву своју снагу усмерила на стварање сопствене подунавске државе“.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 270-271.

Ратна разарања 

„Док су дипломате у Минстеру и Оснабрику приводиле крају последње послове и почињале да се разилазе, након што су поново исцртале политичку карту средње Европе и поставиле темељ за поновно успостављање Светог римског царства немачке народности, највећи део територије која се простирала од Мезе на западу до Одре и Карпатског венца на истоку и од Северног мора и Балтика на северу све до Алпа на југу, пружао је жалостан призор пустоши и пропасти. Свуда су се простирала само напуштена села, пусте ледине, оронули и опустошени градови. Рат који се на свеопште олакшање коначно завршио, оставио је у читавој средњој Европи дубоке и трајне ожиљке.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 276.

Силина и дужина трајања Тридесетогодишњег рата проузроковали су огромна разарања, смрт, патње и глад широм Немачке. Многи градови и села су уништени или опустошени.

„Нагли пораст стопе смртности у свим погођеним областима увек је био праћен значајним смањењем броја бракова и још израженијим падом наталитета. Свуда је стопа природног прираштаја, већ иначе ниска у друштвима старог демографског поретка, постала изузетно ниска.

Није изненађујуће да смо, у таквим условима, били све-доци невероватног смањења становништва у свим земљама које су страдале у рату, а нарочито у Немачкој. Према речима П. Молса, Тридесетогодишњи рат представља „највећу демографску катаклизму“ у читавој историји Немачке.

Међутим, и даље је тешко дати тачну бројчану процену људских жртава рата. Пописи које су у то доба спровеле власти, често су непотпуни и тичу се само једне јасно ограничене области, понекад и само једног града. Са друге стране, сведочења савременика нису увек поуздана, јер постоји извесно претеривање са њихове стране, сасвим разумљиво, ако се узме у обзир о каквим су разарањима сведочили. Једна чињеница је, међутим, неоспорна. Рат, а посебно глад која га је пратила, разарања свих врста, која су изазвале и епидемије, проузроковале су такве људске губитке у Немачкој, да је требало више од једног века да би се трагови тога избрисали. Док се почетком XVII века становништво Светог царства процењивало на деветнаест или двадесет милиона становника, непосредно након рата та бројка је износила тек нешто изнад седам милиона, да би коначно достигла двадесет милиона… али тек око 1750. године.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 281-282.

У борбама је погинуло 350 000 људи, а остатак је нестало због глади, болести и исељавања.

„Глад није била једина несрећа која је задесила становништво. Већ ослабљено недостатком хране, није пружало отпор болестима свих врста, које су преносиле војске у покрету. Бубонска куга, пошаст која је средином XIV века однела животе трећине становништва западне Европе и ретко се поново јављала у наредним вековима, изненада се вратила у време Тридесетогодишњег рата, у свим областима кроз које су про-шле војске и скупине разбојника, просјака и пљачкаша, које су их обично пратиле.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 280.

Индустрија је уништена, а трговина се нашла у рукама странаца. Штета није била само материјална: верски и грађански рат су подстакли тиранију, а школе и универзитети скоро да нису постојали. Хиљаде жена и људи су спаљивани због оптужби да призивају духове и вештице.

Вештице – од извора страха до предмета жаљења

Однос снага у Европи после Тридесетогодишњег рата

„Однос снага у модерној Европи која се, мало по мало, издвојила током Тридесетогодишњег рата, значајно се променио у односу на стање с почетка XVII века, а Вестфалски конгрес поставио је темеље извесне „европске равнотеже“. Шпанија, којој је злато и сребро из Америке дуго омогућавало да плаћа војску у читавој Европи и средства да води активну спољну политику, изашла је врло ослабљена из овог рата који се за њу завршио тек након Пиринејског мира. Готово је са „шпанском надмоћи“, чак и ако, захваљујући утицају у Низоземској и у Италији, и даље важи за велику силу.

За разлику од Шпаније, Француска, која је из рата изашла територијално оснажена и очврсла изнутра, упркос непрестаним побунама у унутрашњости и Фронди, мало по мало постаје надмоћна сила западне Европе уз Луја XIV који је лично преузео управљање пословима убрзо након Пиринејског мира. Након „шпанске надмоћи“ уследила је „француска надмоћ“, што Хабзбурге из Мадрида није лишило значајних предности. Ново је то што сада постоји одређена равнотежа између француских и шпанских сила, док је почетком XVII века предност имала Шпанија. У Светом римском царству, где је цар само „предводник племените кнежевске републике“, равнотежа се успостављала између династије Хоенцолерн, која је учврстила положај у протестантској северној Немачкој, и Хабзбурга који, захваљујући Наследним зем-љама, имају неоспорну моћ у Подунављу.

Поред ове четири државе, које су већ или постепено постају „велике силе“, појављују се и оне које бисмо могли да назовемо „средњим силама“. Случај Шведске је нејасан. Шведска би, због пространог царства, које се протезало са обе стране Балтика, могла да се сматра за велику силу. Међутим, недостаје јој људства и новчаних средстава. Да би могла да води активну спољну политику, потребна јој је новчана помоћ могућих савезника. У западној Европи представник средњих сила су Уједињене Покрајине, које су успеле да од Шпаније изнуде признање независности и које су, захваљујући трговачким и поморским делатностима, присутне свуда у Европи и у свету. Енглеска још увек припада категорији средњих сила, упркос колонијалном напредовању, али унутрашња криза, која је довела до грађанског рата између 1641. и 1649. године и оснивања краткотрајне републике под Кромвелом, на извесно време су је удаљили од важних европских послова.

У источној Европи, две суседне и противничке силе, Пољска и Русија, држале су се подаље од Тридесетогодишњег рата. Династија Васа из Пољске изашла је ослабљена из дугог сукоба са својим шведским рођацима, а моћ Пољске постепено је почела да опада. Што се Русије тиче, Романови су, пре свега, настојали да учврсте власт која је и даље крхка и неизвесна; ипак, нису се одрекли тежњи својих претходника ка Балтику и старим украјинским земљама, које су биле под влашћу Пољака.

У овој Европи, чије су границе и равнотежа успостављене у Минстеру и у Оснабрику, дипломате су, приликом израде споразума, размишљале, пре свега, у правцу безбедности, територијалних предности, трговинских интереса. Дипло-матама је једино била важна замисао територијалне државе; представа о националној држави још увек им је била страна. Међутим, Тридесетогодишњи рат је, ту и тамо, подстакао појаву одређене националне свести код бар једног дела ста-новништва. Тако се 1636. године у Паризу народ у великом броју одазвао краљевом позиву на одбрану земље којој је претио шпански освајач, иако су, у исто време, други ковали заверу са Шпанијом против Ришељеа. У Каталонији је народ, љубоморан на кастиљанску независност, устао против ове стране силе 1640. године; а у Напуљу се 1647. године становништво побунило против шпанске окупације. У Баварској су, у пролеће 1648. године, сељаци спровели политику „спаљене земље“, како би спречили француско-шведске освајаче да се на лицу места снабдеју намирницама и сточном храном. И те исте године, у Прагу, читаво становништво старог града дошло је да помогне гарнизону да одбране град од шведског освајача, док 1620. године, након Беле горе, нису предузели ништа. То је доказ да бар део становништва почиње да постаје свестан припадности националној заједници, нацији.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 2289-291.

И високи слојеви друштва у то време постају свесни идеје нације. Она се у немачкој везује за заједнички језик, а у Француској за заједничку прошлост, како би се у име историје оправдала одређена територијална припајања.

„Средином XVII века, када је окончан Тридесетогодишњи рат, полако се појављују идеје и појмови који ће доћи до пуног изражаја у време просветитељства.“

Анри Богдан, Тридесетогодишњи рат 1618-1648, Сремски Карловци 2024, 2289-291.

---