Последњи средњовековни руски владар био је Иван III (1462-1505), који је коначно ослободио руске кнежевине од Монгола (1480) и проширио власт Москве над осталим руским кнежевинама. Он је први завладао свим Русима. Оженио се нећаком последњег византијског цара и позвао се на римско наслеђе, узевши византијског двоглавог орла за свој симбол, који ће остати симбол Русије до данас.

Најзначајнија веза Русије са западном Европом јe било хришћанство. Руска православна црква је на католичанство гледала са великом сумњичавошћу. Признавала је цариградског патријарха за свог поглавара до пада Византије (1453). Од тада руска црква себе сматра предводницом православља, које смaтра јединим истинским хришћанством. Из тога проистичу универзалне претензије руског царства. Руска црква је тврдила да је Византија издала праву веру потписивањем уније са Римом. Цариградски патријарх је прихватио крунисање московског митрополита за патријарха 1598. године. Због непријатељства према папству, Руси су показивали већу наклоност према протестантским трговцима и дипломатама (Eнглези, Низоземци, Скандинавци, Немци) него према католицима.

Освајачку политику Ивана III наставио је његoв син Василије III (1503-1533), a амбициозније освајачке планове и успехе имао је његов унук Иван IV Грозни, чија је мајка била српског порекла. У време ступања на престо Ивана IV Грозног (1533-1584) Русија је обухватала огромни простор, приближно пет пута већи од Француске. Иван IV је практично удвостручио европске територије Русије. Русија је изашла на Каспијско језеро, освојивши читав басен реке Волге. Титулу цара је узео 1547. године.

Цареви саветници заговарали су рат против Крима, којим су владали Татари (Монголи), а у томе их је подржавала и црква. Међутим, Иван IV се определио да све снаге и средства своје земље искористи у борби за излазак на Балтик, чему је Москва упорно тежила још од доба Ивана III, јер огромно московскo залеђе није имало ниједну луку. Од 1558. до 1582. године вођен је Рат за Ливонију, која се 1561. године распала под налетом руско-татарских снага. Естонија се потчинила Шведској, а Летонија Литванији. Рат је вођен са промењивим успехом, док руске снаге нису биле исцрпљене. Царска војска није успела да савлада литванско-пољске снаге. Показало се да су храброст и огромне жртве народа биле узалудне. Мировним споразумом из 1582. године Русија је изгубила све што је стекла ранијим победама. Царева спремност да пристане на неповољне услове мира са Пољском и Литванијом може се објаснити великим бројем незадовољних Руса који су бежали у козачка насеља на Дону и у Украјину. Они су били незадовољни катастрофалним пустошењем села изазваним непрестаним одвођењем мушког становништва због потреба рата. Цар је кривицу за пораз свалио на племство, које је оптужио за издају, узимајући за пример случај једног кнеза који је пребегао у Литванију и отпочео борбу против Русије. Иван IV је размишљао да од евентуалне завере племства против њега побегне у Енглеску, те је започео преговоре са краљицом Елизабетом, али је њен одговор био неодређен. Ради пријатељства са Енглеском, Иван IV је дао бројне повластице енглеским трговцима, што је изазвало незадовољство у Русији. Године 1569. цар је опустошио Новгород, сматрајући да тај град гаји наклоност према Литванији.

„Кратко време пред смрт Иван IV дочекао је једну врло пријатну вест: да су козаци – ови руски ,,конквистадори“ – за рачун велике руске колонизаторске породице Строгонова, а под вођством свога ,,атамана“ Јермака, освојили западну Сибирију, отворивши за руску колонизацију и експлоатацију огромне просторе преко Урала.

Док су Руси улазили у Азију, придружујући се са своје стране оном великом освајачком походу европских народа, који су у XV и XVI столећу пронашли и почели да освајају велика ваневропска земљишта, Енглези су радили на проучавању ,,проналажењу“ и привредном освајању саме Русије. Од год. 1553., када су прве енглеске лађе са капетаном Ченслором сасвим случајно ушле у северну Двину, па до краја владавине Ивана Грозног, везе између Москве и Енглеске – дипломатске и економске – постале су веома живе. Енглезима је било много стало до освајања руског тржишта, као и транзитног трговачког пута преко Русије за Средњи Исток. Иван је, са своје стране, тражио у Енглеској, између осталог, и жену за себе, као и евентуално уточиште; он је чак покушао да испроси саму краљицу Јелисавету [Елизабету], а интересовао се за њене рођаке. Ливонским ратом, везама са Енглеском, са папском столицом и другим европским силама, позивањем странаца, који су, већином пустолови, почели да све чешће долазе у Москву у својству војника, трговаца, техничара и лекара, Москва је све више улазила у европски свет; а интересовање за њу у Европи почело је да бива све веће и све живље.

Споменуто тражење уточишта у Енглеској врло је карактеристично за Ивана Грозног: он је био у сталном страху за свој живот, пошто се завадио са масом својих поданика. А они су ипак углавном остали мирни. Мислило се једно време, да је Иван отрован; али он је био толико истрошен и болестан да је много вероватнија његова природна смрт. Умро је за време једне шаховске партије 18. марта 1584. године.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 87-88.

Густина насељености у Русији је била много мања него у западној Европи. Везе Русије са западном Европом биле су веома слабе. Током 16. века Шведска је спречавала руски излазак на Балтик, а Османско царство на Црно море. Оптерећени кметови су бежали у области над којима држава није имала власт, најчешће у далеки Сибир.

Иван IV jе назван Грозни јер је свога сина миљеника смртно ранио 1582. године за време узавреле расправе о будућности рата за Ливонију. Наследио га је син Фјодор (1584-1598) који је био благе нарави и слабог менталног здравља. Одан цркви, Фјодор је, као и његов отац, био композитор црквене музике. За време његове владавине је отпочело „време немира“ (смутное время), епоха аристократске реакције против царске самосталне владавине. Та епоха је трајала од 1584. до 1613. године, док на престо није дошла династија Романов. Фјодоров шурак (женин брат) Борис Годунов се издвојио из намесништва које се распало. Управљао је Русијом чврстом руком. Спречио је последњи покушај кримских Татара да заузму Москву. То је једино што је прекинуло мир у Русији, и унутрашњи и спољашњи током Борисовог управљања Русијом у улози намесника (1587-1598). Године 1589. Борис Годунов је основао руску патријаршију, уз сагласност цариградског патријарха. То је била пета патријаршија у православном свету, поред патријаршија у Јерусалиму, Антиохији, Александрији и Цариграду.

Смрћу цара Фјодора, 1598. године, угасила се лоза Даниловича династије Рјуриковича. Круна је понуђена његовој удовици Ирини, али се она замонашила. Патријарх и влада, којом је он управљао од смрти цара, круну су затим понудили Борису Годунову, што је он одбио. Онда је сазвана народна скупштина која га је ипак изабрала за цара, захваљујући подршци коју је имао у редовима војног племства које је чинило већину у скупштини.

Борис није имао поверења у племство, а систем потказивања, у којем су се посебно истицале слуге, процветао је за време његове владавине. Он је, свакако, желео да буде омиљени владар, али су глад и куга 1601-1603. године нагло погоршале друштвене недаће те земље. Борис је у Москви делио храну гладнима и почео изградњу великих размера да би становницима обезбедио запослење, али су сељаци и даље бежали у Украјину, а разбојништво је цветало. Године 1603. маса незадовољних је покушала да заузме Москву.

Борис се дивио западном образовању. Позвао је стране техничаре и докторе да дођу у Русију. Послао је велики број младих на Запад да се образују, надајући се да ће касније уз њихову помоћ моћи да у Москви створи школе по угледу на европске. У редовну војску увео је пукове састављене од странаца и подстицао трговину са Западом. 

После Борисове смрти (1605) у земљи је завладала анархија и отпочео грађански рат. Аристократија је желела да управља Русијом као што је то био случај у Пољској. Борисовог шеснаестогодишњег сина и његову мајку су издали готово сви поданици и они су убијени. Две године раније у Пољској се појавио претендент на престо који је тврдио да је син Ивана IV, за којег је суд утврдио да је погинуо 1591. године тако што је током епилептичног напада сам себи нанео смртне ране док се играо ножем. У народу се веровало да су га убили агенти Бориса Годунова. Тај Димитрије је постао цар 1605. године. Пре доласка на престо је давао разна обећања, посебно језуитима (католички монашки ред), али је по доласку на престо оклевао да их испуни. Вратио је из изгнанства све које је Годунов протерао. Мајка правог Димитрија (Марија, удовица Ивана IV Грознoг – његова седма, односно пета венчана жена) признала је овог самозванца за свог сина. Непопуларности Димитрија је допринео велики утицај Пољака и Литванаца који су му били главни сарадници, што се Русима није свидело. Његово склапање брака са Пољакињом, која је одбила да пређе у православље, прослављено је супротно православном обреду уочи дана светог Николе, што је изазвало огорчење. Црква се прибојавала пољског и католичког утицаја у Москви. У таквој ситуацији кнез Василије Шујски, који је председавао судом који је утврђивао смрт Димитрија, неколико пута мењајући исказ, због чега је осуђен на смрт, па помилован, повео је устанак против цара.

„Оно, што је учинило највећи утисак и на савременике и на потомство, па и на историчаре, то је понашање Димитријево у афери Василија Шујског. Овај сплеткаш, који је прво тврдио да се Димитрије сам убио, онда да је био убијен и да га треба прогласити за мученика, затим, да није био него да је спашен и да је претендент доиста прави Димитрије, почео је на крају ширити гласове, како је Борис наредио да се убије царевић и како је та наредба била извршена, и како је нови цар самозванац. Димитрије је ставио Шујског под истрагу, предао га суду земаљског сабора и, помиловао га, кад га је сабор осудио на смрт, па му је вратио и имање, и част, и положај и довео га у своју најближу околину. Овај племенити, али безумни и лакомислени поступак стао је Димитрија главе, јер је Шујски одмах почео да поново спрема завере.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 96-97.

Лажни Димитрије је убијен 1606. године, његово тело је спаљено, а прах расут из топа у смеру запада, одакле је и дошао. Тело правог царевића Димитрија донесено је у Москву и он је проглашен за светитеља. Василије Шујски је од својих присталица извикан за цара. Још се касније дешавало да се претендент на престо представља као опет преживели цар Димитрије или да други воде побуну у његово име.

У периоду 1606-1612. Русија се нашла у грађанском рату, под контролом Пољске и Шведске, чије војске су упале у Русију и поставиле своје кандидате на престо (Василије Шујски је збачен са престола и насилно замонашен). У Русији је због грађанског рата замрла трговина и саобраћај на рекама. Народ је у отпору према страним властима предводила црква. Пољаци су, због отпора, 1611. године већим делом запалили Москву. Ситуација се постепено стабилизовала након избора за цара Михаила Романова (1613-1645), шеснаестогодишњег сина патријарха Филарета. Њега је за митрополита Ростова прогласио један лажни цар Димитрије, а за патријарха други лажни цар Димитрије, али је дефинитивно устоличен након што му је син постао цар. Међутим, сукоби са суседном Пољском и Шведском ће потрајати и наредних деценија. Разлог за избор Романових било је сродство са првом женом Ивана IV.

Најзаслужнији цар за развој Русије био је Михаилов унук Петар (од цркве назван Велики, пошто је претходно цркву ставио под своју контролу), који је владао у периоду од 1682. до 1725. године (рођен је 1672. године). Модернизовао је државу по западном узору. Ширењем Русија је постала истински вишенационална царевина, са улогом велике силе. Дружио се са странцима и интересовао за војску. Његова самостална владавина почиње 1694. године. Као већ цар под лажним именом је у оквиру руског посланства боравио у Западној Европи, где је чак годину дана радио на бродоградилишту у Холандији. Након тога је боравио у Енглеској, Пруској и Бечу. Одатле је у Русију довео стручњаке неопходне за руску војску и морнарицу.

„Главно занимање огромне већине становништва било је земљорадња и оно што је с њом у вези. Велика већина народа били су сељаци. Градски живаљ био је малобројан, а градски живот слабо развијен. Већина градова нису били ништа друго но административна средишта и утврђења, најчешће малена и прављена од дрвета. Чак и највећи градови личили су на велика села, не изузимајући ни престоницу. Сем самог Кремља [утврђења Москве] и његових цркава сва је Москва била саграђена од дрвета. Поред градова и села било је пуно манастира, од којих се многи јављају као камена утврђења. Земља је била својина или државе, или, као што се тада говорило ,,Великог Господара,“ или цркве и манастира, или слободних баштиника-племића. Један део државног земљишта изнајмљивао се слободним сељацима под условом наследне аренде; то су били државни или „црни“ сељаци, господарева сирочад, други део државне земље добивали су као спахилуке племићи, слуге цареве за службу. Знатан део градског живља такође се бавио земљорадњом, али је било нешто и занатлија и трговаца. Крупнији трговци учествовали су у великим финансијским пословима државе и заједно са државом бавили су се и великом увозном, извозном и транзитном трговином. Индустрије готово није било; тек средином XVII века јављају се прве фабрике за прераду гвожђа (оружје). Цело господарство имало је доста примитиван карактер. Али свакако већ средином XVII столећа почиње ипак да се развија трговачки капитализам; у вези с њим развија се донекле и грађанска идеологија, као и меркантилистичке теорије у владиним круговима. Саобраћај био је заостао, лети су се служили највише рекама, док су зими, иначе веома лоши, колски путеви постајали, благодарећи снегу, доста употребљиви. На саоницама путовало се веома брзо и доста угодно. Јавна безбедност на многим местима била је недовољна.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 129-130.

Владари су имали апсолутну власт, попут оца у породици, а руски народ није могао замислити никакво ограничавање власти цара.

„Када су енглески парламентаристи 1649. одсекли главу краљу Чарлсу I, цар Алексеј се до те мере пренеразио и доживео то као личну увреду да је протерао све енглеске трговце из унутрашњости Русије, доневши пак тим потезом велику корист холандским и немачким трговцима.“

Роберт К. Меси, Петар Велики, I том, Београд 2016, 16.

Цар је био потпуни господар Русије.

„Држава и народ сматрани су као баштина царева. Не само Даниловићи, него и бирани цареви Романови сматрани су као баштиници државе; они су били неограничени самодршци. Њихова власт је носила, поред тога, и теократско обележје: помазаници божји и покровитељи цркве, они су се јављали са атрибутима чисто божанске власти, усред огромног двора, у раскоши и сјају веома сложеног церемонијала. Сав њихов живот, почев од устајања па до одласка у кревет, био је нека врста обреда, а био је препун верских обреда и молитава.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 131.

Цару су се клањали и племићи, који су притом челом дотицали земљу. Племство је представљало највиши друштвени слој, али је и само било подељено у више од десет слојева. Припадници највишег слоја племства имали су титулу бојара, иако је већина Руса бојарима називала све племиће и високе службенике.

„Племство је било везано вечитом службом цару и држави. Оно је имало огромне повластице, земљишне поседе, баштине и спахилуке, насељене масама зависних сељака, који су опет били дужни да вечито и наследно служе племство, радећи на његовим њивама и дворовима и дајући му данак у новцу и плодовима.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 131.

Црква је била веома утицајна.

„Са патријархом на челу, одлично хијерархијски уређена црква је представљала веома моћну и богату организацију. Сва је просвета била још црквена. Као што није могао син племића напустити свој сталеж, или сељак свој тако су и свештенички синови били, по свом пореклу црквени људи. И свештеничке кћерке обично су се удавале за свештеничке синове.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 132.

Ипак, цар није потпуно сам одлучивао о свему.

„Управа је била јако централизована. И већ у XVII столећу била је више мање бирократска. Суверени и донекле мистички покретач целокупне управе био је цар, уз кога је био стални савет, такозвана Бољарска Дума. Она се делила на интимно крунско веће и пленарну скупштину. У случају потребе сазивао се земаљски Сабор, састављен од црквеног Сабора т. ј. патријарха, владика и игумана важнијих манастира, Бољарске Думе и депутата појединих корпорација племства и грађана, Земаљски Сабор није се сазивао у одређене рокове, није имао детаљног изборног закона и пословног реда, али је ипак сматрали као ,,Савет целе земље“, тако да је његово мишљење имало велики морални и политички ауторитет.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 133.

Руском друштву су реформе биле неопходне, иако многи тога нису били свесни.

„Сиромашна, технички, економска, политички и културно заостала земља, московска Русија била је ипак пуна самопоуздања и презира према осталом човечанству. Огромна већина Руса одликовала се ксенофобијом и националном охолошћу које су се огледале у начину примања странаца. Нарочито затуцани својим празноверицама и конзерватизмом, убеђени да они све знају најбоље, и да су њихова вера и обичаји Богу потпуно угодни, изгледало је да нису способни ни за какав друштвени, привредни или културни напредак. Али државна потреба побољшања војне организације земље, која је толико патила од њених недостатака; затим неодољиви прилив странаца; успомене на Велику Буну, која је уздрмала прастаре обичаје и начела, пробудили су друштвену активност и критичку мисао. Тако се почео да јавља известан број људи са смислом за реформе и са критиком постојећег стања. То је изазвало културни преокрет и припремало реформу Петра Великог. Већ смо споменули јачање трговачког капитализма као врло напредну чињеницу. Исто тако не да се довољно оценити велики утицај придружења Украјине Москви и доласка више талентованих и напредних већином црквених, људи из Украјине и Беле Русије у Москву.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 133-134.

Петар је током своје владавине увео ред у земљи. Поседи племства постају наследни, али је племство дужно одређени број година да обављају државну службу. У редове племства ушли су и грађани. Уведена је обавезна војна служба. Петрове тежње за реформама у западном стилу наилазиле су на велики отпор. Због противљења реформама погубио је сина.

Након победе против Шведске у Северном рату (1700-1721) Русија је миром у Ништаду (шведско име за данас мали фински град на граници са Шведском, који Финци зову Усикаупунки, а називи и на шведском и на финском у преводу значе „нови град“) 1721. стекла Летонију и Естонију и тако изашла на Балтик, потиснувши Шведску као доминантну силу на том простору. Излаз на Балтичко море је за Русију био значајан ради трговачких веза са западном Европом. На Балтичком мору Петар је 1703. основао нову престоницу Санкт Петерсбург (немачко име у част Светог Петра) на мочварном земљишту на ушћу реке Неве у Финском заливу.

Северни рат је за Русију почео поразом од три пута малобројније шведске војске код Нарве (данас у Естонији трећи по величини град). Русију је тада спасило што шведски краљ није наставио офанзиву у Русију него се окренуо да одбрани шведске градове које су опседали Саксонија и Пољско-Литванска унија. После тога се неколико година бавио збацивањем пољског краља са престола. Због ратних потреба у Русији су црквена звона претапана у топове. Тако је за годину дана скупљено дупло више топова него што је изгубљено код Нарве. Ратни порази су подстакли модернизацију Русије у виду развоја металне индустрије, како би се Русија ослободила зависности од увоза из Енглеске гвожђа неопходног за оружје. Од 35 година владавине Петра Великог Русија је била у миру само 2 године. У периоду 1707-1709. уследила је инвазија шведског краља Карла XII на Русију. Преко Украјине је кренуо ка Москви. Нису стигли до Москве током хладне зиме, због руске тактике спаљивања земље пред Швеђанима. Одлучујућа је била руска победа на реци Полтави 1709. године, којом је завршена шведска офанзива, после чега су се шведске снаге повукле на територију Османског царства.

Петар је ставио цркву под световну контролу тако што 1700. године после смрти патријарха није допустио избор новог, нити именовао новог. Године 1721. потпуно је укинуо патријаршију и успоставио Свети синод, тело које је управљало црквом, а на чијем челу је стајало световно лице. Црква је постала државно тело чија је сврха да надзире понашање народа и да их образује тако да буду послушни поданици. На тај начин је Петар свештенике начинио државним чиновницима. Такво устројство цркве ће остати до краја царства. Петар је у Русији увео и јулијански календар, уместо дотадашњег рачунања времена по византијској ери (од стварања света 5508. пре н.е.), па је година, од 1700. почињала у јануару, а не у септембру.

„Осећајући на сваком кораку штету од незнања и празноверица, као и од големих празнина у властитом образовању, Петар је чинио огромне напоре, нарочито последњих година, да што више рашири просвету у Русији; он отвара школе, помаже књижевност, доводи у Русију образоване странце, шаље Русе у иностранство ради школовања, тера племство на учење, барем код куће, приређује испите, без којих човек није добијао службе ни дозволе да се жени. Уз то се радило на промени обичаја, на европеизирању начина живота и манира, барем код виших сталежа друштва. Његов двор био је уређен на европски начин, само без оне строге етикеције, на коју се толико пазило по свима европским дворовима. Петар је одлучно забранио затварање жена, које је било у обичају код виших сталежа.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 160-161.

Нису сви са одобравањем гледали на цареве потезе.

„Тим реформама много је сметао сувише оштар начин, на који су увођене. Та оскудица обзира изазивала је честе буне. Народне масе роптале су и против новотарија и против цара. Многи Руси сматрали су Петра као самозванца, као Немца, који не верује у Христа, као самог Антихриста. Нарочито је то мишљење владало код старовераца, који су наставили своју опозицију цркви и властима. Најопаснији био је пасивни отпор: нехат и нерад чиновништва, дезертирање племства, неплаћање пореза, недолазак регрута, нерад и неред при грађењу Петрограда, утврђења, градова, лађа, друмова и канала. Држава, цар и влада били су у сталној борби са властитим народом. Ипак, очигледно је, да су реформе одговарале извесним тежњама и расположењима у народу; иначе, од њих заиста не би било ништа, а и сам би цар био оборен од својих поданика много пре, него што су га сломили болест и превелики напори једног живота, који беше пун самопрегора и неуморног рада, али и свакојаких бесних уживања и претеривања.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 161-162.

Петар је узео титулу императора, која се сматрала још већом од царске, па су је неко време руским владарима други дворови оспоравали. Законом из 1722. уредио да сам може да изабере свог наследника, али га је у остварењу те намере спречила смрт 1725. године која је уследила након компликација од упале плућа коју је добио због уласка у залеђено језеро у Финској док је учествовао у спасавању неких бродоломника. Иако је са две жене имао укупно 14 деце, од којих 7 синова (6 умрло у раном детињству, једног убио), надживеле су га само 3 ћерке. Наследила га је жена која је имала подршку царске гарде, па унук, па полубратова ћерка Ана (1730-1740).

„Треба сматрати доба царице Ане као врло мрачно у историји Русије. Сама царица није била без интелигенције; није била ни без способности; али, претрпевши много беда и понижења, као удова курланског војводе, па нашавши се одједаред у положају неограничене владарке велике државе, изгубила је потпуно моралну равнотежу, дала је вољу својој опакој ћуди и, готово не мешајући се због лености, слабе обавештености и лоше спреме у ток државних послова, она је обично показивала да је владарка својим распикућством и пакошћу у великим размерама.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 172.

Ана је за наследника одредила тек рођеног сина ћерке њене сестре, која је била удата за немачког принца, што је утицало да већ следеће године млади цар буде заточен, а након покушаја бекства и убијен. На престо је доведена једина жива наследница императора Петра Великог, ћерка Јелисавета.

„Већина политичких парница, којих је било веома много и у ово време, имале су за узрок неке незгодне речи, казане често у интимном кругу, изговорене више под утицајем алкохола, али достављане власти.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 175.

Владавина царице Јелисавете (1741-1762) посебно је значајна за Србе.

„У јужним пределима Украјине наставила је влада Јелисаветина колонизационе покушаје цара Петра и царице Ане. Радило се о насељавању празних, али плодних земаља угрожених од степских разбојника Татара, и то поглавито досељеницима из народа ,,једнокрвних и једноверних“, у првом реду Срба, који беху незадовољни аустро-угарском, односно турском владавином. У то време десило се ,,развојачање“ Потиске и Поморишке Крајине, па се доста велики број Срба, који није тачно утврђен, упутио у Русију, на позив руске владе, а под вођством Хорвата, Прерадовића и Шевића (1752 до 1754.) Сем на југу, вршила се колонизација и на југоистоку, у басену реке Урала.

Што се тиче српских насеобина, о њима се укратко може да каже ово: Србима су била додељена доста пространа и плодна земљишта. Они су груписани у две веће насеобине, у „Нову Србију“ и „Славено-Србију.“ Количина додељеног земљишта зависила је од чина досељеника. Досељеници су се делили на пукове и чете, са обавезом сталне војне службе о свом трошку у мирно, а о владином трошку у ратно доба. То је била организација сасвим налик на ону у Војној Граници. Срби су имали своје свештенике и своју управу и судове и живели су по својим обичајима. Али ускоро се цело ово предузеће показало као промашено: избили су међусобни сукоби између вођа; учињене су извесне злоупотребе, било је унутрашњих нереда, парница и неприлика, нарочито са околним становништвом друге народности. Поред тога и услови за живот показали су се прилично тешки. Ипак, све до царевања Катарине II те насеобине су постојале, сачувавши своју аутономију. Али првих година ове царице Хорват је био уклоњен, а насеобине су потпале под редовну војну и цивилну управу. Унутрашња историја, као и подробности спољње историје српских насеобина, нису још обрађене и расветљене.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 178-179.

Временом су се ти Срби русификовали. О томе је писао Црњански у роману Друга књига Сеоба, на основу мемоара Симеона Пишчевића.

Јелисавета је за наследника одредила сина своје сестре. Цар Петар III није био дорастао том позиву. Син ћерке Петра Великог и немачког војводе Шлезвинг-Холштајн-Готорпа, одгојен као Немац, дивио се пруском краљу, изашао из Седмогодишњег рата и миром Пруској вратио освојене територије и планирао са Пруском рат против дотадашњих савезника Француске и Аустрије.

„На престолу сверуских царева Петар III је имао видик и интересе војводе једне мале немачке кнежевине. Он се спремао, да се руском крвљу обрачуна са историјском непријатељицом своје кнежевине, са Данском, пославши против ње руску војску са гардом и морнарицом. Војна завера осујетила је ту намеру; гардијски државни удар од 28. јуна 1762., који је прошао без проливања крви, збацио је Петра III и довео на руски престо његову супругу Катарину.

Неколико дана касније овај државни удар добио је свој крвави епилог. Заточен у летњиковцу Ропши, збачени цар проводио је време у пијанству, заједно са неким од завереника и љубимаца његове жене, који су га 28. јуна оборили. Једне вечери избила је нека свађа између напитог Петра и његових и они су га у тучи убили. Околности овог гадног убиства остале су у детаљима нерасветљене. Али свакако, престо Катарине II био је окаљан крвљу њеног супруга, те ју је мисао о евентуалној освети као баук стално пратила целог њеног живота Тим догађајем завршава се „доба дворских преврата“, и настаје знаменито доба царице Катарине II.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 178-179.

Ова дворска револуција, којом је на престо доведена царица Kатарина II (1762-1796), делом је била израз националне љутње на очигледно преовлађивање немачких утицаја у Санкт Петербургу, иако је на престо доведена царица немачког порекла. За време њене владавине Русија је имала изванредно живе везе са Западном Европом.

Петар је Русију извео на Балтик, а Катарина II на топло Црно море. Претходно је у 17. веку Русија изашла и на Пацифик и дошла у контакт са Кинезима. Уговором у Кучук-Кајнарџију, којим је 1774. завршен сукоб Русије и Османског царства, Русија је призната за заштитника хришћана у Османском царству. Крим је стекао независност од Османског царства. Русија га је припојила 1783. године.

Русија је учествовала у три поделе Пољске у другој половини 18. века, заједно са Аустријом и Пруском. Тада је добила Литванију, Белорусију и Украјину западно од Кијева (источни део Украјине је освојен у другој половини XVII века, победом у рату против Пољске) и постала сусед Пруске.

Иза приче о ширењу Русије крије се прича о тешком положају зависних сељака – кметова, који су били зависни од племића, у положају попут робова.

Литература: 

• Д. Оболенски, Р. Оти, Историја Русије, Clio, Београд 2003.
• Алексеј Јелачић, Историја Русије и Балкана 866-1940, Ниш 2018.
• Д. Х. Пенингтон, Европа у седамнаестом веку, Клио, Београд 2002.
• Драгољуб  Живојиновић, Успон Европе, Београд 1995.
• М.С. Андерсон, Европа у осамнаестом веку, Clio, Београд, 2003.