„Београдско утврђење градили су још стари Римљани у І столећу после Христа, да би га наставили Византинци подижући свој кастел, а затим и наш деспот Стефан Лазаревић почетком XV века, проглашавајући Београд за свој стони град. Најзад, саму тврђаву и њене бедеме сазидали су већином Аустријанци у XVII и XVIII веку, а мање Турци. Калемегдански парк почео се уређивати такође у Михаилово време, од 1868. надаље.“

Милан Ст. Протић, Роман о пораженима, Београд 2021, 12.

Када данас посматрамо Београд упада у очи да се налази на ушћу, не само Саве у Дунав, него и Панонске низије у Балканско полуострво. Налази се на граници, природној, географској, а током већег дела историје и политичкој. Београд је био главни град и веће државе од Србије, али све до настанка југословенске државе био је погранични град. Положај Београда одредио је да његову историју обележе надметања око њега, да буде поприште многих ратних сукоба, сталног рушења и обнављања.

Прво насеље на подручју данашњег Београда основали су Келти око 269. године пре наше ере на падинама Звездаре и подручју данашње Карабурме. Након њих су ближе ушћу Саве у Дунав, у данашњем центру Београда, насеље по имену Сингидунум основали Римљани. Био је утврђење на граници, које је као такво страдало и обнављано током римске власти, док није коначно разорен од стране Авара почетком VII века. Током наредних векова Београд је био византијски, бугарски, мађарски, турски и аустријски. Српски краљеви су њиме први пут завладали крајем XIII века, а српска престоница први пут је био од 1404. до 1427. године, за време владавине деспота Стефана Лазаревића, који га је добио од мађарског краља, баш као и краљ Драгутин крајем XIII века.

„После деспотове смрти враћен је под управу Угарске, да би 1521. године пао у руке Османске царевине. Током ратова Аустрије и Османлија крајем XVIII века прелазио је из руке у руку, да би преко два десетлећа, између 1718. и 1739. био под аустријском влашћу. Поново је, накратко, био под аустријском окупацијом од 1789. до 1791. године.“

Милан Ристовић, Београд, главни град на граници, у: Градови Балкана, градови Европе, Београд 2018, 86.

Под турском влашћу у Београду је Срба било мало.

„Око 1780. године у Београду је било 6.000 кућа и, према различитим проценама, између 20.000 и 55.000 становника. Од тога је могло бити око 5% хришћана. Град је у привредном погледу цветао, занатлије и трговци су одржавали тесне везе и редовно трговали преко границе, посебно су извозили свиње и увозили жито. Хабзбурговци су 1789, поново освојили Београд, после педесет година, и муслиманско становништво је побегло. Две године касније, цар Леополд II је морао да врати град Османлијама, миром у Свиштову 1791, али је он тада био опустео, празан и економски уништен.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари, свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 77-78.

Београд XVIII века из времена аустријске окупације се временом сасвим изменио.

„Неколико интересантних илустрација из оног далеког времена из историје наше престонице чине вредним да их репродукујемо. Кад на њих бацимо најлетимичнији поглед, пред нама је сасвим друга варош и, да није карактеристичне древне тврђаве на ставама Саве и Дунава, помислили бисмо да је оно пре све друго само не Београд.“

Илустрoвани лист, 1925/15, 12. IV 1925, 10.

У XIX веку Београд је од турске пограничне тврђаве прерастао у српску престоницу.

„Српска устаничка војска је 27. децембра 1806. године (8. јануара 1807) ставила под своју контролу Београдску тврђаву, после заузимања вароши (12. децембра). Следећих седам година, до пропасти Првог српског устанка 1813, Београд је био административно и војно средиште устаничке власти која је у себи носила заметке из којих ће настати обновљена, модерна српска држава. […]

Губитак Београда у октобру 1813. и повратак турске посаде и везира у његову тврђаву означили су почетак периода у којем је град био поново под контролом османских власти (уз постојање органа српске управе). Такво стање потрајало је до 1829-1830, када је турска власт готово у потпуности замењена српском (на основу хатишерифа – султановог указа од 1829. и 1830), утемељеном на новом, аутономном статусу Србије као трибутарне кнежевине у оквиру Османског царства. У том периоду српска престоница налазила се тамо где је боравио кнез Милош (од 1815. до 1818. у селу Горњој Црнући, затим у Крагујевцу).“

Устанци су Београду донели српску власт, али и велики губитак становништва.

„Београд је у прве две трећине 19. века био знатно мањи него крајем 18. века. […] Нису сачувани тачни статистички подаци о становништву Београда из времена пре 1866. Прикупљање пореза од стране османских и српских власти спровођено је нередовно и без међусобног договора, тако да за понеке године постоје подаци само за муслиманско, у другим годинама само за хришћанско и/или јеврејско становништво. Јасно је да је Београд поново достигао број становника из 1777. тек у другој половини осамдесетих година 19. века […].“

Наташа Мишковић, Базари и булевари, свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 172.

„У Београду, који је 1777. имао око 6.000 кућа, 1834. избројано је свега 769. Српска револуција је до те мере уништила османске институције да је постала излишна чак и њихова урбана структура.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 273.

Турска војна посада из Београда се коначно повукла 1867. године, а Београд постао престоница званично међународно признате независне државе 1878. године. Уследила су преуређења града:

„После одласка Турака, српске власти су велику пажњу посвећивале уклањању османског наслеђа, колико због прилагођавања новим урбанистичким стандардима, толико и на симболичном плану, како би се уништили трагови дуге османске доминације.“

Катарина Митровић, Европеизација и идентитет: визуелна култура и свакодневни живот у Београду у XIX веку, у: Градови Балкана, градови Европе, Београд 2018, 118.

Након одласка Турака у Београд је долазило друго становништво.

„Од малог провинцијског места, Београд је током неколико деценија постао велики град, пошто се његово становништво учетворостручило између 1866. и 1914. године, са око 25.000 на 100.000 становника.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари, свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 309.

Тек после Првог светског рата, са настанком југословенске државе, Београд више није био погранични град.

„Данас, када се елегантни престонички свет весело и безбрижне шета Калимегданом, некада, у време наших дедова, пре 70 година на бедему београдске тврђаве, шетао се намрштени турски низам са пушком у руци; горе на бедемима у вечерњоме сутону лепршале су се црвене турске заставе са полумесецом и звездом, а гломазни турски топови држали су и дању и ноћу отворене своје ватрене чељусти, као опомена негдашњој турској раји, да ту још и сада Султан господари!

Тако је било некад!

Ви који се данас весело и безбрижно шетате зеленим цветним алејама испод негдашње тврђаве страха и грозоте, да ли кадгод помишљате на те мучне дане ваших дедова?

[…]

Данас, када у београдским деликатесним радњама можете да добијете најфиније деликатесе из свију крајева света, почињући од ананаса и банана па до пакофореле и омара, за време прве владе Кнеза Милана, у целом Београду нисте могли да до бијете ни квасца, обичног пиварског квасца! За набавку „луксузног артикла“ морало се, замислите, ићи у Европу – у Земун!“

Илустровани лист, 1925/27, 5.VII 1925, 5-7.

„Како је сиромаштво било узрок досељавања хиљада људи у градове, у потрази за послом, становништво Београда се учетворостручило током периода од пола века. Сада је овде живело око 100.000 људи, од чега је две трећине тек недавно било досељено. Као последица досељавања и индустријализације настао је нови друштвени слој: радници надничари. Многи од њих имали су негде још неки комад земље или се само сезонски задржавали у граду. Сви су обављали екстремно тешке и по здравље штетне физичке послове, и живели у сиромаштву. Сада су и жене и деца диринчили до 18 сати дневно за бедне наднице. Повећала се разлика између богатих и сиромашних.

Око центра где је живело грађанство – у варошком, врачарском, дорћол ском, палилулском, савамалском и теразијском кварту – ширила су се сиротињска насеља новонасталих најнижих социјалних слојева, углавном сељачког порекла Ту су била боравишта ситних сељака, фабричких и помоћних радника, печалбара, по слуге и просјака. Градска инфраструктура ту није постојала: живело се у смраду смећа и отворених септичких јама, деца су се играла међу отпадом и заходима а наоколо су шетале кокошке и козе. Људи су живели у малим, приземним кућама са двориштем, баштом, шталом и пољским клозетима. У пренапученом смештају јело се из једне чиније, људи се нису купали и спавали су на поду. Смештај за из давање у центру града такође је био препуњен, нехигијенски, бедан и прескуп. Аутори једне анкете из 1906. закључили су „да постоји тесна узрочна веза између живљења у оваквим становима и три највећа непријатеља народног здравља – туберкулозе, алкохолизма и полних болести. „

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 372.