Уређење Османског царства

Османско царство је добило назив по оснивачу Осману, који је завладао крајем XIII века. Османлијско царство је по династији Османових потомака.

Највиша власт

На челу Османског царства били су султани.

„Иако су личности неких султана или везира биле доведене у питање, понекад на насилан начин, држава као ни њено државно уређење ниједног тренутка нису били оспоравани: реч је била о људима, а не о институцијама и ако би један султан био свргнут, разрешен дужности или убијен, могао га је заменити само нови султан, никако представник неког новог политичког система. Ова надмоћност султана последица је чињенице да је он био не само носилац привремене власти него и вођа свих муслимана и заштитник хришћана који су живели у његовом царству. Он је такође, у односу на покушаје хришћанских великих сила представљао браниоца муслиманског света и успомена на величину султана XVI века доносила је султанима ХVIII века неспоран престиж. Зато су све до половине XVIII века територије које је Османско царство изгубило или уступило биле минималне, занемариве и скоро уопште нису погађале муслиманско становништво. Величина царства била је таква да су догађаји у једној од његових провинција имали веома мали одјек у другима и представа коју су њени становници имали о појму османске државе (devlet-i ‘osmâniye) може се исказати изразима memâlik-i ‘osmaniye (османске територије) и memâlik-i islâmiye (муслиманске територије) који су у њиховој свести представљали синониме и означавали људску, политичку и верску целину.“
Роберт Мантран, Историја Османског царства, Београд 2002, 335-336.

Борба за престо султана

Извршну власт имао је Диван, Царско веће које су чинили најодговорнији прваци у Царству – везири. У почетку је тим врховним политичким телом председавао султан, а око 1475. године та дужност је пренета на великог везира. Како је најважнији задатак Порте (други назив за Диван) био да дели правду, Царско веће је у својој суштини представљало врховни суд, али је у турској држави оно било и нека врста кабинета у којем се расправљало о текућим питањима и доносиле одлуке о свим државним пословима и наименовањима.

Правни систем

Законодавство се делило на султански закон (канун) и верски закон (шеријат). Османски канун се сводио на фермане – „све што султан наређује његов је закон“ – те отуда сачињава низ указа које су поједини султани доносили повинујући се одређеним околностима. Због тога је сваки нови владар по свом устоличењу морао да их потврђује, сваки канун појединачно. Основни и непромењиви закон је шеријат, верски закон ислама. Сваки ферман је садржавао фразу да је усаглашен са шеријатом и раније установљеним кануном. Састављање канун-наме или тумачење неког законског питања увек је спадало у надлежност нишанџије (секретара). Његов основни задатак је био да на службена акта ставља тугру (звану такође нишан или тевки), која је потврђивала њихову аутентичност. Нишанџија је био задужен за рад архива (дефтерхане). Приходи и расходи били су у надлежности „контролора финансија“ (дефтердар).

Османлије нису тежиле да пониште све законе, обичаје и институције на освојеној територији, већ су задржавали низ локалних законских решења, надајући се да ће тако избећи немире који обично настају после наглог увођења новог система. Поврх тога, искуство их је учило да драстичне промене смањују приходе од дажбина. Османлије су, исто тако, задржале оне законе који су одређивали статус појединих сталежа, и то у облику какав су имали пре њиховог освајања.

Кривични закон се примењивао широм царства. Био је то зборник кануна којим се допуњавао шеријат и према којем су кадије (судије) делиле правду. За тешке злочине, као што су убиство, отмица, пљачка с насиљем или друмско разбојништво, овај закон је предвиђао погубљење или телесно сакаћење (обично ампутација шаке или ноге), а забрањивао је представницима власти да уместо ових казни примају откуп у новцу (глобу). Смртна казна без проливања крви, која се извршавала дављењем гајтаном, била је предвиђена за чланове династије и достојанственике на високим положајима. Посебна поглавља била су посвећена прељуби, физичком нападу, пијанчењу и разним врстама крађа, за шта су као казне прописиване глобе или батинање по табанима.

Власти су се служиле справама за мучење да би од оптуженог изнудиле признање, а смрт у таквим случајевима није подлегала истрази. Уколико починитељ недела не би био пронађен, могла се казнити цела заједница, рецимо село. Строгост казне је зависила и од тога да ли је кривац био мушког или женског пола, слободњак или роб, да ли је у браку, муслиманске или неке друге вероисповести — с тим што је други члан сваког од ових парова плаћао половину прописане глобе.

Султан је званичном повељом именовао кадије, налажући им да тумаче и примењују подједнако шеријат и канун. Ниједно оптужено лице није се могло казнити без писмене кадијине пресуде. Искључиво право спровођења судске одлуке имао је бег, али без кадијине осуде он није могао наплатити чак ни најмању новчану казну. Штавише, закон је захтевао од представника Порте који је по султановом наређењу имао да изврши казну да доведе оптуженог пред кадију и да кадија у његовом присуству изрекне пресуду. У случајевима обухваћеним грађанским законом, који се налазио у склопу шеријата, и сам султан је морао поштовати кадијине одлуке.

Османски султан је имао права и обавезе врховног судије у Царству. Конкретно, сваки од његових поданика могао је од њега да тражи мишљење у локалном спору или да се пожали на сваку неправду коју су починили његови потчињени, тако што би поднео жалбу његовом већу, или што би му се директно обратио на путу који га је водио у џамију Свете Софије.

Административно уређење

Од првих дана постојања османске државе, султани су редовно именовали и поверавали управу над извесном облашћу двојици представника власти — бегу, који је припадао војничкој класи и заступао султанову извршну власт, и кадији, који је потицао из редова улеме и у име султана представљао правосуђе. Бег није могао извршити ниједну казну а да претходно од кадије не добије одлуку, а кадија није могао сам спровести у дело ниједно своје судско решење.

Основна административна јединица Османског царства од самог почетка био је санџак. Известан број санџака сачињавао је беглербеглук или ејалет, а један од њих који је називан „пашин санџак“, био је под непосредном управом беглербега. Беглербег је носио титулу паше и власт коју му је поверио султан симболизовала је застава (санџак).

У састав санџака улазило је више малих обласних јединица познатих под називом субашилуци. Сам субаша живео је у граду и заповедао спахијама који су обитавали по селима у његовом округу. Већа села сваког санџака имала су званичника, такозваног черибашу. Он је организовао спахије за војни поход и окупљао их под субашину заставу.

Још као обична погранична кнежевина, османска држава је била подељена на „султанов санџак“ и санџаке чија је управа поверавана султановим синовима. Санџак је био административна јединица са војним намесником, санџакбегом на челу, који је од султана добијао „санџак“ (заставу), као симбол своје власти. Због наглог ширења османских територија на Балкану после 1361. године, осетила се потреба да се над свим санџачким беговима постави беглербег, како би се сачувала контрола. Први беглербеглук била је Румелија („Римска земља“ – територија освојена од Византије – Источног римског царства, сва територија којом су Османлије владале у Европи), до средине 15. века су образовани још Анадолија и Амасија. У 16. веку на почетку Сулејманове владавне било је шест беглербеглука, а крајем његове владавине Босна је издвојена као посебан беглербеглук у односу на Румелију. Основан је ради борбе против Аустрије. Од краја 16. века у употреби је термин ејалет. Око 1610. године било је 32 ејалета.

Султан је припојио царству и неколико хришћанских вазалних држава. Њихове територије остале су ван надлежности његових службеника, али су они били дужни да му плаћају данак (харач), да му дају „поклоне“ и да пружају евентуалну војну помоћ. У ту категорију улазиле су Влашка, Молдавија, Трансилванија, Дубровачка република, епископална Црна Гора.

Провинције су биле подељене на још један начин, на кадилуке — административно-правне области кадија. Сам кадија је живео у граду, а своје представнике слао у поједина места округа и отварао судове. Он је, пре свега, у својству судије примењивао шеријат и канун, али је, у исти мах, био дужан да врши надзор над спровођењем султанових административних и финансијских наредби. Кадије су представљале стуб османске управе, а у петнаестом веку кадија је могао бити унапређен у санџакбега или беглербега.

Од 1326. до 1402. османска престоница је била Бурса у западној Анадолији (Малој Азији), а од 1402. до 1453. године Једрене у Тракији (Европи). Нови главни град, Цариград (од 1453. године) је као мост спајао два континента.

Друштвено уређење

Османско друштво се делило на аскере (владајућа/војничка класа) и рају (радничка класа).

„Војничкој класи су припадали сви они војници који су се налазили у личној султановој служби, све војне формације које се нису бавиле производњом, свештена лица и чиновништво, као и њихове породице, рођаци, слуге и робови.

Класа позната под називом „опроштена раја“ била је ослобођена извесних дажбина и уживала је неке привилегије у накнаду за обављање одређених државних служби. Да би се извесно лице ослободило статуса раје и приступило војничкој класи, нужно је било да од султана добије посебан указ, који се ретко доносио. Ако је сељачки син хтео да пређе у војничку класу, морао је, наравно, имати извесне везе с њом, или се морао борити као добровољац на границама односно као ратник у султановим походима. Да би показао да цени његове услуге, султан га је могао наградити повељом којом би добио статус војника. Међутим Сулејман І је укинуо раније дату повластицу ослобађања од пореза оних појединаца који су на тај начин ступили у војничку класу, а не као потомци војника. Сматрало се кршењем основних принципа државе ако би неко прешао из редова раје у војничку класу, јер је раја била суштински значајна као произвођач и порески обвезник. Турски писци с почетка седамнаестог века сматрали су да је напуштање овог принципа главни узрок опадања Царства.“
Халил Иналџик, Османско царство – Класично доба 1300-1600, Београд 1974, 98.

Рају су чинили поданици који су били дужни да производе и плаћањем дажбина (харач и друго) издржавају државу. Углавном су били хришћани и других мањинских вера.

„Слично свим исламским владарима, османски султани су своје поданике, без обзира на њихову вероисповест, сматрали рајом што ће рећи „стадом“ те су у својим ферманима често понављали да им је Бог на старање поверио рају. Дужност је налагала султану, као поглавару исламске заједнице, да води рају путем шеријата, путем Божјег закона. Теорија халифата какву су заступали муслимански правници у многим видовима се подудара са древном теоријом државе Блиског истока; али самим тим што је поштовање шеријата проглашено главном сувереновом дужношћу, унета је коренита промена у блискоисточне концепције. Стога је османска влада поставила себи циљ да остварује идеале ислама, а власт је престала бити самој себи сврха.“
Халил Иналџик, Османско царство – Класично доба 1300-1600, Београд 1974, 95.

Извори робова су били ратни заробљеници, трговина робовима, и један мањи део је прикупљан „одабиром“ (девширма), што је представљало један од камена темељаца Османског царства. Тим чином, султан је претварао у робове младиће (између седам и двадесет година) које би његови изасланици одабирали међу хришћанским поданицима. У почетку се то одигравало само на територији Румелије, али је од половине XV века била захваћена и Анадолија. Градско становништво је било изузето (што објашњава одсуство Јевреја), као и муслимани, изузев преобраћеника из Босне и Херцеговине. У XVI веку прикупљање овог данка се обављало сваке треће или седме године, према потреби, и тада би било скупљено од хиљаду до три хиљаде деце. Млади хришћани, прикупљени „одабиром“ одвођени су у Истанбул или Бурсу где су силом превођени у ислам (што није било у складу са одредбама шеријата). Бити султанов роб (кул) у османском друштву је значило част и привилегију. Основни циљ школовања будућих јаничара (војника пешака) било је развијање слепе послушности и оданости султану. Учили су их да ће онај ко умре служећи султану стећи највећи благослов.

Порта је девширму сматрала ванредним наметом на рају, а никако поробљавањем сопствених поданика. То је, доиста, била окрутна мера, и мада су неке породице, претежно из сиромашних планинских крајева, уз свој пристанак давале децу, из историјских извора се види да је народ обично тражио начина да избегне овакав данак у крви. Пракса девширме почела је постепено да се напушта током XVII века (последњи познати писани помен је из 1705. године).

Јаничар који би се истакао могао је да буде награђен унутар свог корпуса, или да пређе у неку јединицу коњице, или да добије тимар (имање) на уживање. Са друге стране, тимарник није могао да постане јаничар. Имали су и посебне задатке. У престоници су обезбеђивали јавни ред и борили се против пожара, а такође су штитили Диван. Један део јаничара је био на служби у пограничним тврђавама, где је њихово присуство било неопходно. У тим случајевима се њиховим редовним платама додавала дневница (нафака). Јаничари нису били само хришћани.

И јавно мњење је имало већи утицај на одређивање османске политике него што се то обично мисли. До седамнаестог века сељачке побуне по провинцијама биле су ретке, јер је раји законом било забрањено да носи оружје. Међутим, то што су сељаци напуштали земљу и одлазили на разне стране био је један вид пасивног отпора који је Порти задавао исто толико мука колико и сами устанци. Наиме, држава је остајала без извора својих прихода, а уживаоци тимара без извора доходака, што је поткопавало војну снагу Царства. Под претњом да ће земља остати пуста, Порта је често била принуђена да доноси мере повољне по рају, понекад чак снижавајући намете. Жеља турских султана да задобију добру вољу јавности била је сила која их је гонила да поступају праведно. Уколико неки владар не би био популаран, народ би почео да шири гласине како он не поштује шеријат, како је склон пићу, или пак да чини неке друге недозвољене ствари. Ниједан султан није пропуштао да петком оде у џамију и често је давао милостињу сиротињи и дервишима (свештеницима).

У духу традиционалног схватања друштва на Блиском истоку, сељаци, трговци и занатлије чиниле су три производне класе. Трговци и занатлије припадали су градском становништву, али су се занатлије налазиле на нижој друштвеној лествици. По султановом наређењу, припадници сваке од ових класа носили су одело које је обележавало њихов положај у друштву, док је занатлијама и дућанџијама било забрањено да се одевају у скупоцене хаљине горњих класа.

И градско и сеоско становништво било је подељено у две категорије, на муслимане и немуслимански живаљ. Међутим, ова подела коју је наметао шеријат није одговарала стварној социјалној и економској класификацији у османском друштву. Чињеница је да су трговци и занатлије, без обзира да ли су били муслимани или не, припадали истој класи и уживали иста права; богати јеврејски, грчки и јерменски трговци облачили су се и понашали као муслимани. С времена на време, султани би претили да испуне одредбе шеријата издајући законе који су забрањивали немуслиманском становништву да се одева на исти начин као муслимани, да држи робове и јаше коње, али су ти њихови декрети остајали без одзива.

Свака муслиманска општина, поред свог имама, верског старатеља заједнице, имала је и ћехају, који је био њен световни представник. Муслимани су се често женили девојкама друге вере, а да оне нису морале да промене своју веру. Деца су, међутим, морала бити муслимани.

Турски феудализам

„Османлијска власт представљала је султанско право да употребљава и штити све изворе добара и да одржава хармонију међу друштвеним сталежима и религијско-етничким групама или милетима (millet – назив који у модерном турском језику означава нацију). Први сталеж чинили су носиоци државних служби, Османлије; они су добијали удео у порезима и царским поседима у замену за вршење службе.

Значајна функција таквог поседничког система била је обезбеђивање коњице. Земљопоседник спахија био је у почетку чиновник коме је дат известан број људи у складу са површином његовог имања (тимара). Спахија није полагао право власништва земље, али је примао доходак, као и известан број дана сељачког кулука. Сакупљао је одређени десетак од сељачке жетве довољан да издржава коњаника, кога је био дужан да пошаље у летње походе, а у име султана сакупљао je од немуслимана лични порез у замену за војну службу. Систем је био мање насилан према сељацима, нудећи им већу сигурност него што је то раније био случај. Пошто је тимарска пољопривреда остваривала вишкове веће од потребних за издржавање војног слоја, градски цехови су у замену за њих снабдевали војску потребном опремом.“
Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 13.

Власник целокупне земље била је држава, односно султан (миријска земља). Једини изузеци су били мулкови, слободна имања, и вакуфи (задужбине), чији је статус султан могао по свом нахођењу да санкционише или измени. Феудалци (спахије) су били само уживаоци прихода са феудалних добара тимара (земљишног поседа). У принципу тимар није додељиван ни доживотно ни по наследном принципу. Уживање тимара било је строго условљено вршењем службе: она је могла бити цивилна или верска, али је ипак најчешће била војног карактера. Када више није био способан за ратовање спахија је добијао тимар као пензију.

Врсте земљишних поседа

1. хас – највећи, припадали високим званичницима

2. зијамет – средњи

3. тимар – основни, најраспрострањенији

4. вакуф – верске задужбине

Покушај насилног претварањa државних поседа у приватне (читлуке) звао се читлучење (власници су читлук сахибије).

„Нов облик својине земље назван је турском речју читлук (chiftlik), којим је изворно означавано земљиште које је „чифт“, пар волова, могао да пооре за један дан.“
Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001,

Држава је спахији давала извесна права над рајом да би му и на тај начин гарантовала приходе. У најширем значењу речи, појам раје, било муслиманске или хришћанске, подразумевао је поданике произвођаче који су, за разлику од припадника војничке класе, плаћали дажбине. У ужем смислу, рају су чинили земљорадници, насупрот градском становништву и номадима, који су имали друкчији статус.

Спахија је са тимаром добијао не само земљу већ и сељаке на њој. У петнаестом веку раја је представљала битан чинилац у свим пољопривредним подухватима, јер је обрадиве земље било више него људства које је радило на њој. Малобројност сеоског становништва и обиље необрађене земље на тимарима били су повод сталних сукоба између тимарника, који су покушавали да један другом преотму рају. Спахија коме би раја побегла, губио би приход, па је управо због тога закон забрањивао раји да напушта своје пребивалиште и одлази на неко друго место.

Првенствени задатак тимарског система био је да обезбеђује трупе за султанову војску, то јест да одржава велике коњичке снаге, које је контролисала централна влада. Спахија, уживалац тимара, неговао је свог коња, наоружавао се луком и стрелом, мачем, штитом, кратким копљем и буздованом и, уколико је доходак са његовог тимара премашивао одређену своту новца, ратовао је под оклопом.

Када би султан наредио да се крене у ратни поход, спахије би се, под заповедништвом субаше, окупиле под санџак-бегову заставу. Санџак-бегови би се потом окупили под заставу беглербега, а беглербегови би се, у одређено време и на одређеном месту прикључили султановој војсци. Ратничка сезона је трајала од марта до октобра, што значи да је османска војска била најслабија с јесени.

Османски тимарски систем разликовао се од европског феудализма по овој јако централизованој контроли. Сем тога, у оквиру тимарског система није било никакве хијерархије ни вазалског односа, за разлику од европског феудализма. Да би неко лице могло добити тимар, морало је припадати војничкој класи, док је раји строгим законом било забрањено да ужива такву могућност. Син је постајао војник само ако му је отац био припадник војничке класе или султанов односно бегов кул (роб). Османлије су признавале припадништво војничкој класи и члановима одговарајуће касте у новоосвојеним државама, те су на тај начин многи хришћани који су држали феуде постали спахије са тимарима. Временом су они сами или њихови синови прелазили у ислам.

Османска влада је тимарски систем могла да заведе само у областима где су санџачки систем, османски закон и османска администрација ухватили чврсте корене. Суштински проблем империје на Блиском истоку био је недостатак кованог новца. Постојеће околности онемогућавале су да сељак у готовом новцу плаћа свој намет, десетак, те га је он подмиривао у натури. Међутим, средњовековна држава практично није располагала инструментима за прикупљање и претварање у готов новац оних дажбина које су подмириване у натури, већ је, обично, ове изворе својих прихода уступала опорезованим земљорадницима. Држава је на тај начин губила део свог дохотка, односно њени фондови неопходни за подмиривање војничких плата остајали су празни. Стога се уобичајило да се порези у натури, који су припадали држави, уступају војницима, с тим да их они сами убирају. Овакав систем расподеле земљишних прихода био је много раније установљен у исламским царствима на Блиском истоку. У Византији се слично војно пољско добро називало пронија, којој је у Персији у свему одговарао тимар.

У таквом систему коњаник-спахија живео је на селу где је у исти мах био и његов извор прихода и где је лако могао прикупљати десетак, неку врсту намета на плодове, који је исплаћиван у натури. Њему је допао задатак да десетак претвара у готов новац, те је тако војник заменио опорезованог земљорадника. Једна од предности овог система била је у томе што је коњаник, стуб средњовековне војске, лакше могао да негује свог коња у селу у којем је и живео.

У класичном раздобљу царства, провинцијске спахије, тимарници, образовали су главнину османске војске. Спахија је био типичан средњовековни коњаник наоружан старовремским оружјем. У османској војсци су се углавном јаничари служили ватреним оружјем.

Турска војска

коњица (спахије тимарници)
пешадија (јаничари)
артиљерија
морнарица на челу са капудин-пашом
специјалне јединице (мартолоси, војнуци, џебелије, дербенџије и други)

Да би успоставила тимарски систем и одржавала трајну и централизовану контролу, Порта је морала до најситнијих појединости да утврди све изворе прихода у провинцијама и сачини регистре из којих би се видела расподела тих извора. Непосредно после освајања неке области, а доцније сваких двадесет, тридесет година, када су промене у прикупљеном порезу бивале очигледне, Порта је у сваку покрајину слала по једног свог опуномоћеника, који се звао ил-јазиџи (Јазиџија), да утврди изворе прихода. Он је у детаљан регистар (дефтер) уписивао име главе сваке породице у сваком селу и приближну величину имања којим располаже. На тај начин он је утврђивао висину прихода који би требало да оствари свако село. Пошто би такав регистар био употпуњен, издвајан је приход села предвиђен за султана (за централну, државну благајну), везире и бегове, а остатак је раздељиван спахијама у виду тимара или зијамета. Зијамет је у формалном смислу био субашино имање, са годишњим приходом од двадесет хиљада до сто хиљада акчи. Посед са којег се годишње убирало више од сто хиљада акчи звао се хас.

Пописи су вршени на нивоу санџака. Први „детаљан попис“ (муфасал дефтер) за одређену област вршен је одмах након њеног освајања. Да би се ажурирао, наредни пописи су вршени сваких двадесет до тридесет година.

Верска власт

„Османлијско царство је било највећа муслиманска држава. Његови владари теоријски су били поглавари свих муслимана још од 16. века када је султан преузео калифат, али у својим европским поседима владали су хришћанском већином. Османлијски Турци су припадали главном сунитском огранку ислама, а следили су ханафитско тумачење куранског права, које је било најраширеније и најлибералније. Ислам је на Балкану остао гранична религија, налазећи се у сталном додиру са хришћанским веровањима и јересима, са много преобраћеника и прикривених хришћана.“
Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 13.

Као што је велики везир био апсолутни представник султанове извршне власти, тако је шејхулислам постао апсолутни представник царевог религијског ауторитета. Био је цариградски муфтија и поглавар улеме (свештеничког слоја), а на тај положај га је именовао султан указом (бератом). До шеснаестог века биран је међу оним мудерисима (професорима) који су се истакли својим знањем. У принципу, за обављање ове дужности није добијао никакву плату. Имао је дужност и право да издаје мишљење (фетве) о правним питањима, као и да доноси суд о усклађености неке политичке одлуке са шеријатом. Свако ко је заузимао одређен положај у верској власти располагао је и овлашћењем да издаје фетве, а свака значајнија варошица или град имали су свог муфтију, који је обављао овај задатак. Муфтије су чиниле посебан слој подређен шејхулисламу.

Припадници улеме школовали су се у медресама, које је издржавао вакуф (задужбина). Ислам, у принципу, не прихвата било какву свештеничку класу у смислу наметнуте верске власти која посредује између Бога и човека. Па ипак се улема, клерикални слој сличан свештеничкој класи у старим цивилизацијама Блиског истока, временом појавила у исламу, преузимајући значајну улогу у свим областима друштвеног и политичког живота. Улема је имала двострук задатак: била је и тумач и извршилац исламског закона, а ове две дужности су обављале муфтије и кадије. Они су сносили одговорност за примену шеријата у држави. Према муслиманској теорији, политичка моћ представљала само средство за примењивање шеријата: „Држава је потчињена вери.“ Из тог разлога улема је сматрала да јој је световна власт подређена и борила се да ову теорију спроведе у живот. Из овога се види да су улеми била доступна највиша звања и у бирократији, а не само у верским и законодавним телима. Многи чланови улеме постали су везири и заузели положаје који су им обезбеђивали политичку моћ.