Срби су под власт Млетачке републике дошли током ратова Хабзбуршке монархије против Османског царства крајем 17. и почетком 18. века, када је Венеција проширила своје поседе у Далмацији и Боки Которској. Тиме је измењен и друштвени положај Срба. Постали су слободни сељаци – власници земље коју су обрађивали.

Венеција је до краја 17. века владала далматинским градовима на обали – Задар (1202. године први пут завладала), Сплит (1327), Шибеник (1322), Трогир (1322) са мало околних села. Већина Срба на тим просторима је живела у залеђу тих градова, на простору који је био под влашћу Османског царства. Мањи број Срба је живео у Задру и Шибенику, о чему су сведочиле православне парохије (црквене општине) у тим градовима.

За наметање власти у унутрашњости Далмације, Венеција није имала интерес све док није изгубила Крит у Кандијском рату (1645-1669), који се водио од Крита до Далмације. Млетачко ширење у унутрашњост Далмације десило се у дугом рату против Турака који је започео 1684. године, а завршен је 1699. године миром у Сремским Карловцима. Венецијанци су тај рат називали Морејским, јер им је у њему главни циљ био заузимање Мореје (Пелопонеза). Након последњег рата Млетачке републике и Османског царства (1714-1718), који је завршен миром у Пожаревцу, Далмација је коначно добила обрисе простора који се данас подразумева под тим именом. Граница која је тада успостављена између Млетачке републике и Османског царства данас је граница Хрватске и Босне и Херцеговине.

За Венецију је у Далмацији ратовало углавном локално становништво из пограничних крајева, жељно да се ослободи турске власти. Венецији је преостало да освоји турске тврђаве у Сињу и Книну. Након тога је уследило пресељавање Срба из унутрашњости, укључујући и Босну, на нове млетачке поседе. Срби су очували национални и верски идентитет на новим просторима захваљујући томе што су живели у етнички хомогеним срединама (у окружењу Задра и Книна). Ту су обрађивали земљу добијену од државе, којој су плаћали порез (десетину) и ратовали за њу у одбрани граница.

Ускоци су били припадници нередовних млетачких војних јединица који су са територија Млетачке републике (на обали Јадранског мора) упадали на турске поседе и са пленом се враћали назад. Некaда су добијали налоге и да нападају хришћанска насеља како би их подстакли на сеобу на млетачке поседе. Најпознатији ускоци били су Стојан Јанковић, Илија Смиљанић и Вук Мандушић, којег је опевао Његош у Горском вијенцу.

Село је било управна област, на челу са капетаном. Више села је чинило сердарију, управну и војну област на челу са сердаром, чији положај је био наследан, а биран је из породица које су се истакле у рату и тако стекле заслуге за државу. Најугледнији српски старешина на том простору био је Стојан Јанковић. Био је ускок и први Србин којем су млетачке власти доделиле племство.

Православни верници у Далмацији су имали манастире Крка, Крупа и Драговић, али не и засебну црквену организацију за време млетачке власти. До почетка 17. века православци под млетачком влашћу су били под окриљем Филаделфијске митрополије, која је имала седиште у Венецији, а била је под надлежношћу Цариградске патријаршије, која ју је касније укинула.

Након Морејског рата Венеција је запосела читаву Боку Которску, где је раније поседовала само Котор. Уследило је и насељавање становништва, након чега су православци постали већина на том подручју.