Венеција је Далмацијом трајно завладала почетком 15. века. У прва два века владали су углавном градовима на обали.

„Освајачки притисак Османске Царевине био је усмјерен у Подунавље и Егејско море. Далмација је остала по страни. Но ту су се појавиле турске помоћне чете састављене углавном од православних Влаха које су Млечићи звали martolossi. Ове чете нису примали плаће, нису могле суд‌јеловати у турској војсци која је била вјерска војска, а они су били православни, тек мањи број их је био католика хрватских Влаја. Но зато су ове чете смјеле пљачкати до миле воље. Они су у Далмацији пљачкали, отимали стоку и одводили људе и жене у ропство. Неки сељаци из Далмације су можда и добровољно прешли Турцима па је Далмација остала готово ненапучена и пуста. Било је тако мало људи да Венеција није у Далмацији могла више наћи веслаче за галије да би се борила против гусара и пирата којих је сада било више.“

Ivan Pederin, Mletačka uprava, privreda i politika u Dalmaciji (1409-1797), Dubrovnik 1990, 23.

У 16. веку положај далматинских градова постао је несигуран због пљачкашких напада мартолога. Задар, Шибеник и Омиш су имали добра утврђења, али не и Трогир и Сплит. Шибеник је имао добро утврђење, али није имао воде, која се из суседног села водице допремала на мазгама или бродовима. Градско земљиште о острва нису производила довољно хране, нарочито је недостајало жита, па су градови зависили од турских каравана који су допремали храну.

“Венеција се већ у XV. ст. морала суочити с чињеницом да сада мјесто слабог Бизанта има на Леванту моћног и ратоборног сусједа Османску Царевину. То сусједство било је у Далмацији више неугодно него ли опасно јер је притисак турске експанзије био усмјерен према Егејском мору и према Подунављу. Венеција је од XV. до XVIII. ст. водила многе ратове против Турака, па је послије већине ратова морала одступити Турској неки оток или град. Но у Далмацији је послије већине ратова било могуће помакнути границу мало дубље у унутрашњости све до године 1719, кад се задњи пут одређивала турско-млетачка граница у Далмацији. Тако је Далмација остала, односно постала највећи млетачки посјед у Прекоморју, које су Млечићи називали Ултрамар.”

Ivan Pederin, Mletačka uprava, privreda i politika u Dalmaciji (1409-1797), Dubrovnik 1990, 43.

Срби су под власт Млетачке републике дошли током ратова Хабзбуршке монархије против Османског царства крајем 17. и почетком 18. века, када је Венеција проширила своје поседе у Далмацији и Боки Которској. Тиме је измењен и друштвени положај Срба. Постали су слободни сељаци – власници земље коју су обрађивали.

Венеција је до краја 17. века владала далматинским градовима на обали – Задар (1202. године први пут завладала), Сплит (1327), Шибеник (1322), Трогир (1322) са мало околних села. Већина Срба на тим просторима је живела у залеђу тих градова, на простору који је био под влашћу Османског царства. Мањи број Срба је живео у Задру и Шибенику, о чему су сведочиле православне парохије (црквене општине) у тим градовима.

За наметање власти у унутрашњости Далмације, Венеција није имала интерес све док није изгубила Крит у Кандијском рату (1645-1669), који се водио од Крита до Далмације. Млетачко ширење у унутрашњост Далмације десило се у дугом рату против Турака који је започео 1684. године, а завршен је 1699. године миром у Сремским Карловцима. Венецијанци су тај рат називали Морејским, јер им је у њему главни циљ био заузимање Мореје (Пелопонеза). Након последњег рата Млетачке републике и Османског царства (1714-1718), који је завршен миром у Пожаревцу, Далмација је коначно добила обрисе простора који се данас подразумева под тим именом. Граница која је тада успостављена између Млетачке републике и Османског царства данас је граница Хрватске и Босне и Херцеговине.

За Венецију је у Далмацији ратовало углавном локално становништво из пограничних крајева, жељно да се ослободи турске власти. Венецији је преостало да освоји турске тврђаве у Сињу и Книну. Након тога је уследило пресељавање Срба из унутрашњости, укључујући и Босну, на нове млетачке поседе. Срби су очували национални и верски идентитет на новим просторима захваљујући томе што су живели у етнички хомогеним срединама (у окружењу Задра и Книна). Ту су обрађивали земљу добијену од државе, којој су плаћали порез (десетину) и ратовали за њу у одбрани граница.

Ускоци су били припадници нередовних млетачких војних јединица који су са територија Млетачке републике (на обали Јадранског мора) упадали на турске поседе и са пленом се враћали назад. Некaда су добијали налоге и да нападају хришћанска насеља како би их подстакли на сеобу на млетачке поседе. Најпознатији ускоци били су Стојан Јанковић, Илија Смиљанић и Вук Мандушић, којег је опевао Његош у Горском вијенцу.

Село је било управна област, на челу са капетаном. Више села је чинило сердарију, управну и војну област на челу са сердаром, чији положај је био наследан, а биран је из породица које су се истакле у рату и тако стекле заслуге за државу. Најугледнији српски старешина на том простору био је Стојан Јанковић. Био је ускок и први Србин којем су млетачке власти доделиле племство.

Православни верници у Далмацији су имали манастире Крка, Крупа и Драговић, али не и засебну црквену организацију за време млетачке власти. До почетка 17. века православци под млетачком влашћу су били под окриљем Филаделфијске митрополије, која је имала седиште у Венецији, а била је под надлежношћу Цариградске патријаршије, која ју је касније укинула.

Након Морејског рата Венеција је запосела читаву Боку Которску, где је раније поседовала само Котор. Уследило је и насељавање становништва, након чега су православци постали већина на том подручју.

---