„Спољна политика социјалистичке Југославије била је врло бурна и необична, са пуно радикалних промена. Ипак, када би се одређивала некаква подела историје спољнополитичке оријентације Југославије она би се могла сврстати у три периода: период тесног везивања за Исток, период савезништва са Западом и период ширег отварања и деловања у оквиру Покрета несврстаних земаља. Прво раздобље је најкраће трајало и било ограничено само на неколико послератних година, док је последње било најдуже јер је представљало период спољнополитичког лутања и трагања Југославије за стратегијом која би јој обезбедила максималан степен независности у односу на политику водећих сила Истока и Запада.“

Немања Митровић, Тито-Чаушеску године зближавања – Југословенско-румунски односи 1968-1970, Београд 2020, 21.

Спољну политику комунистичких власти најпре је обликовао Други светски рат.

„Комунистичка власт у Југославији, под вођством Јосипа Броза Тита, имала је јединствен статус 1947. године. За разлику од свих других европских комунистичких партија, Југословени су на власт дошли сопственим напорима, не ослањајући се на локалне савезнике или страну помоћ. Мора се напоменути да су у децембру 1943. Британци обуставили испоруку помоћи супарничким четничким снагама и дали Титу пуну подршку. У првим послератним годинама, помоћ Управе Уједињених нација за помоћ и обнову (UNRRА) Југославији у износу од 415 милиона долара била је издашнија него било ком другом делу Европе. Чак 72 одсто ових средстава стигло је из Сједињених Држава. Савременицима је било важно само то што су југословенски комунистички партизани једини предводили успешан покрет отпора немачким и италијанским окупаторима.

На крилима победе Титови комунисти нису морали да улазе у коалиције попут оних које су се стварале широм ослобођене Источне Европе – одмах су приступили потпуном уништавању политичких противника. На првим послератним изборима у новембру 1945. бирачи су били суочени са потпуно једноставним избором: Титов „Народни фронт“… или гласачка „урна“ на којој је писало опозиција. Јануара 1946. Комунистичка партија Југославије је донела устав заснован директно на совјетском моделу. Тито масовно хапси, затвара и убија политичке противнике, а истовремено спроводи насилну колективизацију земље, у време када комунисти у суседној Мађарској и Румунији опрезно граде привлачнију слику о себи. Чинило се да је Југославија предводница тврдолинијашког европског комунизма.“

Tony Judt, Poslije rata: Povijest Europe od 1945. godine, I, Zagreb 2005, 185. (цитат је прилагођен српском језику)

„Док су комунисти у почетку углавном имитирали совјетски, стаљинистички модел, непосредно после рата биле су видљиве прве пукотине у комунистичком блоку. Прекид је направио Јосип Броз Тито, који је већ у мају 1945. објавио да Ју-гославија не сме бити играчка било какве политике интересних сфера и не сме зависити ни од кога Он је 1947. припремио споразум са Бугарском и Албанијом који је требало да доведе до стварања балканског савеза, којем би касније требало да се прикључи и Грчка. То је било у складу са плановима о федерацији социјалиста из 19. века. Стаљин је у томе видео опадање свог утицаја у југоисточној Европи, из-губио је стрпљење и 28. јуна 1948, на историјски Видовдан, избацио КПЈ из Комин-форма, а почетком 1949. спречио њено учешће у оснивању Савета за узајамну економску помоћ (СЕВ)

За америчког председника Херија Трумана (Harry С. Труман) изолација Југо-славије била је повољна прилика да забије клин у социјалистички лагер. Понудио је велико душну војну и привредну помоћ, да би „Тита одржао на површини. Београд је почео да се трговински више оријентише према Западу и ослобађа зависности од Совјетског Савеза. Између 1948. и 1960. амерички кредити у износу од преко 1,5 милијарди дола-ра легли су на рачуне званичног Београда. Заузврат, Тито је престао да подржава грчке комунисте. Њихова борба је убрзо доживела крах већ 1949, и грчки градански рат је био завршен. У својој земљи Тито је хиљаде комуниста који су остали верни Мо-скви (информбировци“) отерао у емиграцију или интернирао у злогласни логор на Голом Отоку. Антистаљинистичке чистке“ биле су завршене тек крајем 1950-их година.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 469.

Првих послератних година Југославија се ослањала на СССР. До Стаљинове осуде Тита резолуцијом Информбироа (Комунистички информациони биро – послератни наследник Комунистичке интернационале) и разлаза СССР-а и Југославије је дошло 1948. године због самосталне спољне политике Југославије у време када се очекивало да се из СССР-а управља спољном политиком свих комунистичких земаља. Титова политика у Грчкој (подршка комунистима у грађанском рату) је угрозила претходни споразум Стаљина и Черчила о подели интересних сфера.

Проблем је представљао и југословенски сукоб са Италијом око Трста, лучког града са италијанском већином становништва, које је у околним местима већински било словенско. Партизанско заузимање Трста није било довољно, јер су се припајању Југославији успротивиле британске (новозеландске) и америчке снаге, које нису хтеле да ту италијанску територију препусте Словенима, а поготово не комунистима. Новозеландске снаге су у Трст ушле дан након Југословенске армије. Од 1947. године под међународном управом постојала је Слободна територија Трста, подељена на италијанску Зону А и југословенску Зону Б (територија јужно од Трста, без непосредне околине, у којој су били и данас словеначки градови Копер и Пиран, те хрватски Умаг и Новиград). Када су британске и америчке трупе територију препустиле Италији 1953. године, уследила је најозбиљнија војна акција Југословенске народне армије од Другог светског рата до распада Југославије.

„Ревизија граничних линија превазилазила је билатерални спор Југославије и Италије. У питању је био и дубоки сукоб интереса СССР-а и западних сила које су питање Трста поистоветиле са продором идеолошког непријатеља на најсевернију тачку Јадрана, примицањем Италији, реализацијом „експанзионистичких планова“, својеврсном провокацијом и „тестирањем“ спремности Запада.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 62.

Тршћанска криза је пореметила односе са Северноатлантским савезом (НАТО, формиран 1949. године), који су поправљени након кризе, али се од напора за укључење Југославије у НАТО трајно одустало.

Питање Трста је закомпликовало Југославији односе и у комунистичком блоку.

„Трст је заиста био и постао „тачка раздора“ југословенских и италијанских комуниста. Подршка Југославији у решавању Тршћанског питања истовремено је за Совјете била ризик да ће ослабити позиције КП Италије, најјаче комунистичке партије у западном свету.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 64.

Криза је окончана 1954. године, када је Слободна територија Трста подељена по већ постојећим зонама контроле. Граница између Југославије и Италије на том подручју коначно је договорена тек 1975. године.

„Зона Б је подељена између Републике Словеније и Републике Хрватске линијом која је постала међународна граница 1991. године.  Односи су се од тада брзо побољшали.  Трст је убрзо постао важнији град за Југославију од Италије.  Једнодневни туризам је био прозор у потрошачко друштво, место где се купују јефтине фармерке, бољи пиринач и тестенина, за оне ближе Трсту само другачија кафа и сладолед.“

Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 226. (цитат је прилагођен српском језику)

Тито је намеравао да се наметне као вођа комуниста на Балкану, па се преговарало о стварању Балканске федерације у којој би се Југославији прикључиле Бугарска и Албанија, а можда чак и Грчка. Могућност југословенско-бугарске федерације, која је узнемиравала САД, подстицао је СССР.

„Сукоб с Италијом закомпликовао је односе с балканским савезницима, Грчком и Турском. После много проблема које је криза изазвала на овом плану, све је било теже остварити чвршћи војни савез ове три балканске државе. Склапање Балканског савеза 1954. године, у којему су биле заступљене и државе чланице НАТО савеза и државе социјалистичког уређења, представљало је преседан у време оштре блоковске поларизације света, тешко схватљив, а по много чему и апсурдан. У то време није био познат нити један пример овакве врсте сарадње између држава различитих идеолошко-политичких система. Успостављање савезничких односа између Југославије, Грчке и Турске почетком 1950-их година било је одређено низом међународних фактора. Неки су од њих деловали подстицајно, а неки су имали изразито негативно деловање. У другу групу спадали су проблеми произашли из италијанско-југославенског конфликта око Трста. Будући да су се ове две државе због овог спора налазиле на рубу оружаног сукоба, постављало се питање како би се у случају стварања Балканског савеза требале поставити његове преостале чланице. Грчка и Турска су као чланице НАТО савеза биле обавезне укључити се у рат на страни савезнице Италије, а чланство у Балканском савезу обавезивало их је пак да поступе супротно и пруже војну помоћ Југославији.“

Бојан Димитријевић, Битка за Трст 1945. – 1954, Загреб 2014, 262-263. (цитат је прилагођен српском језику)

Највећи спољнополитички проблем Југославије био је разлаз са идеолошким узором.

„Последице сукоба са ИБ биле су, поред осталих, масовна колективизација села и појачан откуп пољопривредних производа, а у склопу припрема за евентуалну агресију ИБ земаља и тзв. стратешко измештање војне и друге индустрије из пограничних области највише у неприступачне пределе Босне и Херцеговине.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 240.

Одвајање од Стаљина је било утолико шокантније што је он у претходном периоду слављен као вођа светске револуције и прве земље социјализма. Његов лик је био свеприсутан, ништа мање од Титовог. Уз то, комунисти су у Југославији пре рата имали дугу историју сталног подвргавања директивама из Москве, односно Комунистичке интернационале (Коминтерне), која је управљала свим комунистичким партијама у Европи као својим филијалама.

„Због илегалних услова рада, секташке затворености и чврсте вере у Москву, све одлуке које су долазиле из Коминтерне прихватане су углавном без икакве дискусије, као спасоносне. Постојао је сервилан однос према интернационалним органима и прихватане су све директиве, без обзира на могућност спровођења.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 38.

Међутим, околности су се промениле. Југословенски комунисти више нису били чланови илегалне организације, него су имали власт у својим рукама. Разлазом са СССР-ом југословенски комунисти су остали без идеолошког узора. Уместо тога су добили подршку са запада, јер су САД наивно веровале да могу приволети Југославију на своју страну и да би се југословенски комунисти могли одрећи комунизма. Једино је Тито пристао да престане са подршком грчким комунистима (након чега су они 1949. поражени) у надокнаду за британски милионски кредит. У Југославији је отпочела хајка на комунисте који су остали верни Москви (“Инфорбировце”). Око петине чланства је искључено из партије, од којих је најмање 14 хиљада притворено под оптужбом да су били агенти Коминтерне.

„Та масовна подршка и општа хомогенизација грађана па и њихова идентификација са сопственим политичким руководством, као четврти кључни елемент овог раскида, дошла је до изражаја током Олимпијских игара у Хелсинкију 1952. године, тачније током две митске утакмице фудбалских репрезентација Југославије и СССР-а. Они су се већ сусрели у осмини финала, што је имало много већи утицај у земљи од самог финала са Мађарском, које је Југославија изгубила. Та прва митска утакмица одиграна је у удаљеном Тампереу и после вођства Југославије од 4:0 и каснијег совјетског преокрета, после продужетака завршена је резултатом 5:5. Сутрадан је одиграна друга утакмица, с обзиром да тада нису извођени пенали, и представљала је први истински поп-културни догађај у Југославији, приковавши практично читаву земљу за радио пријемнике. Утакмицу су преносили Радивоје Марковић из Београда и Хрвоје Мацановић из Загреба. Захваљујући тој утакмици и оној сутрашњој, коју је Југославија добила резултатом 3:1 прошавши даље, тај олимпијски тим, тачније прва једанаесторица Југославије, заувек је урезан у сећање многих тадашњих Југословена. Они су га у било које доба дана и ноћи могли до краја живота изговорити: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. Стаљин је тај пораз СССР-а доживео као понижење државе и њега лично, због чега је најјачи армијски клуб ЦСКА расформиран [то је заправо данашње име клуба обновљеног након смрти Стаљина следеће године, а првобитно је било ЦДКА – Централни дом Црвене армије], при чему су неки играчи прешли у друге клубове, док је некима наређено да заврше са играњем, а тренеру Аркадјеву је одузето звање заслужног мајстора спорта. Совјетски истраживачи су коначно закључили како је играче од већих казни спасио Стаљинов син Василиј, и сам фудбалер и хокејаш те војни пилот.“

Dragan Markovina, Jugoslavija u Hrvatskoj, Zagreb 2018, 95. (цитат је прилагођен српском језику)

Репрезентативце је по повратку примио Тито и сваки играч је добио награду у америчким доларима. Спољнополитички заокрет ФНРЈ био је драматичан.

„Тако,  на  прелазу  између  1940-их  и  1950-их  година  Југославија  радикално  мења своју  спољнополитичку  оријентацију. Готово  преко  ноћи, дојучерашњи присни  пријатељи,  узори  и  заштитници  наједном  постају  мрски  непријатељи,  а дотадашњи  непријатељи  постају  савезници  и  важни  економски  партнери. Нагло приближавање  Југославије  Западу  представљало  је  феномен  какав  није  виђен  у хладноратовски  обојеној  међународној  заједници. До  тада  није  забележен  случај  да  у  Европи,  подељеној  без  остатка  на  блокове,  једна  држава  комунистичког опредељења  сарађује  искључиво  са  државама  потпуно  супротне  („западне“)  идеолошко-политичке  оријентације.  Противречност  унутрашњег  система  и  спољнополитичке  стратегије  отежавала  је  деловање  Југославије  у  међународним  односима  и  доводила  до  сталних  успона  и  падова  у  њеној  сарадњи  са Западом.  Ипак, свест  о  обостраном  интересу  за  унапређењeм  узајамне  сарадње  омогућавала  је превладавање  честих  спорних  ситуација  и  неспоразума. Интерес  Запада  да  развије  сарадњу  са  Југославијом  произилазио  је  из његове  војно-политичке  стратегије  сузбијања  совјетског  утицаја  у  свету.  Финансијском  и  војном  подршком  Југославији  западне  силе  постизале  су  бар  два  глобална  циља  у  овом  контексту.  На  тај  начин  ослабиле  су  моћ  социјалистичког лагера,  одвајањем  од  ње  једне  државе  комунистичког  опредељења,  лоциране на  изузетно  важном  геостратешком  правцу  и  простору.  С  друге  стране,  успешан исход  југословенског  осамостаљивања  од  СССР-а  неминовно  је  водио  слабљењу унутрашње  кохезије  комунистичке  групације  држава  и  представљао  охрабрујући пример  за  сличан  наступ  и  осталих  њених  чланица. Тиме  би  били  створени  услови  за  расцеп  до тада  монолитног  комунистичког  покрета  и  то  на  тај  начин  што би  га  подривале  управо  снаге  које  су  чиниле  његово  главно  упориште.

Интерес Југославије за успостављање тесних економских и војних односа са Западом произилазио је из немогућности да се на другачији начин одупре притиску СССР-а и источноевропских земаља и сачува националну независност. Потпун прекид економских односа са овим земљама и опасна блокада коју су јој оне наметнуле претили су тренутним економским колапсом и тоталним распадом привредног система Југославије и иначе тешко погођеног ратним разарањима. Значајна финансијска, економска и војна помоћ западних сила омогућила је Југославији да делимично санира катастрофалну економску ситуацију у којој се нашла и обезбеди неопходан степен борбене готовости своје армије. Без остварења ових двају циљева тешко је било форсирати нову стратегију спољне политике.“

Драган Богетић, Југославија у Хладном рату, Историја 20. века, 2008/II, 316-317.

Савез Југославије са Западом није био вољан, него изнуђен околностима.

„После сукоба са Информационим бироом Југославији су били потребни „нови пријатељи“. Притисак СССР-а и социјалистичких земаља, који је током 1950-1951. године претио да прерасте у отворени оружани сукоб, учинио је да за југословенске комунисте сарадња са Западом и приступање програму војне помоћи који је он давао постане једина алтернатива. Додатни мотиви за сарадњу крили су се у крајње незавидној економској и социјалној ситуацији проузрокованој економском блокадом, неродним годинама, великим издвајањима за наоружање и модернизацију војске, општој немаштини. Мотиви Запада темељили су се на процени да је стратешка позиција Југославије „од директног значаја за одбрану северноатлантског региона“ и да је спремност те земље да брани себе „од виталног значаја… за безбедност САД“. Могућност продора у свет иза „гвоздене завесе“ и уверење (фебруар 1952) да би „удар“ на Југославију угрозио светски мир и изазвао сукоб у коме САД не би могле остати по страни, пресудно су утицали да Запад, и поред тога што није био спреман да промени мишљење о комунистичком режиму у Југославији, подржи Тита у храни, економској помоћи, наоружању.

У могућем конфронтирању са „социјалистичким лагером“ рачунало се на 33 дивизије и око 400.000 војника које је имала Југославија. И док је Београд захтевао што ширу војну помоћ и гаранције Запада да ће, у случају агресије СССР- а притећи у помоћ, САД су инсистирале на што тешњем везивању Југославије за одбрамбену стратегију НАТО-а и њено укључивање у оперативне планове евроатлантске војне групације. Разговори вођени са генералом Томасом Хендијем (Трипартитно-југословенска конференција, новембар 1952) показали су, међутим, да Запад процењује да рат на Балкану може имати само локалне оквире и да отуда није спреман да интервенише у случају напада на Југославију. Везивање за балканске државе и регионална сарадња са Грчком и Турском значила је, од тог тренутка за Јосипа Броза, истовремено, посредно укључивање у НАТО и задржавање довољне дистанце према том војном савезу.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 71-72.

У периоду од 1948. до 1953. године Југославији је претила опасност од напада са истока, а границе са Мађарском, Румунијом, Бугарском и Албанијом постале су непрелазне за људе и робу.

„Антијугословенска кампања се водила и прогањањем припадника српске националне мањине у источноевропским земљама, посебно у Румунији, где је та мањина била најбројнија.

На удару антијугословенске кампање нашло се руководство Савеза словенских културно-уметничких друштава у Румунији, као и свештеници, учитељи, професори, ученици и студенти, који су одбили да прихвате ставове Резолуције Информбироа.

Румунске власти су покренуле судске процесе против водећих људи из редова српске националне мањине, који су оптуживани да су „шпијуни и издајници у служби Титове фашистичке клике“. Појединци, који су одбијали исконструисане оптужбе, осуђивани су на смртну казну или на доживотну робију.

Поред појединачних, прогонима су били изложени и шири слојеви припадника српске националне мањине у Румунији, што је посебно дошло до изражаја 1951. приликом њихове депортације [теретним вагонима] из пограничног подручја према Југославији у Бараганску пустињу [равницу на југоистоку Румуније, крајњем истоку Влашке], где је доспело преко 2.000 Срба. Тада је отпочела Бараганска голгота, када су у Бараган депортоване читаве српске породице, без икакве оптужбе. Овде су Срби провели тешке године. После обнављања југословенско-совјетских дипломатских односа 1955. године, у периоду после Стаљина, када је схваћена бесмисленост оптужби од којих су страдали недужни Срби из бараганског сужањства, ослобођени су и затвореници и депортирци.“

Љубивоје Церовић, Срби у Румунији од раног средњег века до данашњег времена, Београд 1997.

У мочварне пределе око баре Бараган нису били протерани Срби из свих њихових насеља у Румунији, нити су тамо слати само Срби, него сви које су комунистичке власти из различитих разлога (идеолошких и националних) сматрали сумњивима у време када је на румунској граници са Југославијом био могућ ратни сукоб због пукотине у комунистичком блоку.

„Бараган је погодио бар петнаестак категорија становника. Скраћени преглед расељених изгледао би овако:

Свега	40.320	100%
Кулаци	19.034	47,22%
Румуни из Бесарабије	8.477	21,02%
Цинцари (Арумуни)	3.557	8,82%
Припадници СС јединица	2.344	5,81%
Титовци	1.045	2,59%
Остали	5.863	14,54%

Срби нису прогоњени по националној основи (као Басарабци и Цинцари, па и Немци); углавном су их сврставали у Титовце и кулаке (однос тих двеју категорија међу Србима износио је отприлике пола – пола), а раceљено их је свега 2.319, односно 5,75%, дакле, после Румуна Банаћана (који су чинили највећи део међу кулацима), после Басарабаца, Цинцара и Немаца.“

Матични протокол Срба у Барагану 1951-1955, Темишвар 2011, 30.

Сукоб са Источним блоком закомпликовао је Југославији и односе са Западом.

„Убрзо се јавио проблем због америчког става да војна помоћ Југославији мора ићи искључиво путем везивања за НАТО. Југославија је успела током 1953-1954. године да пронађе компромисно решење стварањем војног савеза са Грчком и Турском, које су у то време биле чланице НАТО и важне карике западног одбрамбеног система. Сарадња са идеолошким противницима донела је Југославији током 50-их и почетком 60-их обимну бесповратну финансијску, економску и војну помоћ, нарочито од стране САД.

Колико је Титу годила та помоћ, толико га је оптерећивало једнострано везивање са Западом. Иако економска и војна помоћ Југославији није била условљена одређеним политичким концесијама, некако се подразумевало да Београд изврши либерализацију економије, демократизацију власти и постепено пристане на укључивање у западни војни савез.

Стаљинова смрт 3. марта 1953. године пробудила је наду да је могућа нормализација односа са Истоком.“

Немања Митровић, Тито-Чаушеску године зближавања – Југословенско-румунски односи 1968-1970, Београд 2020, 23.

Међутим, и поред практично корисне сарадње са западом, Југославија је идеолошки била блиска СССР-у, па је тако приликом покушаја Мађара да се ослободе комуниста 1956. године Тито правдао интервенцију СССР-а у Мађарској. Запад је умирен тиме што је мађарски премијер Имре Нађ азил нашао у амбасади Југославије. После преговора са СССР-ом пуштен је кући, уз обећање да му неће бити суђено, али је одмах по његовом изласку из југословенске амбасаде договор прекршен, Нађ је ухапшен и послат у Москву.

Од обнављања односа са СССР-ом Југославија је водила политику несврстаности између Истока (СССР) и Запада (САД).

„Прикљештена између два блока, Југославија је морала да тражи новог савезника. А једини могући савезник који је преостао биле су новоослобођене афро–азијске земље. Појединачно те земље нису имале готово никаквог утицаја у међународним односима, али окупљене у једну организацију потенцијално су могле, заједно са Југославијом, да прерасту у значајан међународни фактор способан да успешно парира блоковима.“

Немања Митровић, Тито-Чаушеску године зближавања – Југословенско-румунски односи 1968-1970, Београд 2020, 24.

Прва конференција Покрета несврстаних одржана је у Београду (1961). То није била оснивачка конференција јер вође Индије, Египта и Индонезије нису хтели да покрет прерасте у трећи блок, чиме би ушли у сукоб са постојећим блоковима и изгубили њихову обимну помоћ.

„Значај Београдске конференције је у томе што су на њој дефинисани основни принципи политике несврставања као алтернативе дотадашњој политици блокова. […]

Захваљујући самиту у Београду створени су услови да Југославија касније у међународним односима игра далеко значајнију улогу од оне која јој је реално припадала.“

Немања Митровић, Тито-Чаушеску године зближавања – Југословенско-румунски односи 1968-1970, Београд 2020, 25.

Улогом Тита у покрету несврстаних Југославија је постала препознатљива широм света, отворен јој је приступ за извоз на ваневропским тржиштима, а хиљаде младих из земаља у развоју (још неразвијених држава) долазило је сваке године на студије у Југославију.

„Тито, који је током свог државничког мандата предузео 160 путовања у 70 земаља, током 1960-их и 1970-их година постао је неуморни амбасадор „активне мирољубиве коегзистенције“ и посредник између блокова. Усред Хладног рата, берлинске и кубанске кризе, жестоко је нападао биполарну поделу света, као највеће зло међународног система.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 477.

Политика несврстаности ублажила је супротне спољнополитичке оријентације унутар Југославије, пошто су северне републике историјски биле оријентисане према западу, а православни исток више према Русији. Пријатељство са муслиманским светом пружало је муслиманском становништву осећај веће сигурности. Политика несврстаности је била битан чинилац стабилности у вишенационалној југословенској држави.

„Покрет несврстаних је донео Југославији небројене контакте у свим деловима света. Извоз југословенског оружја, бродова и грађевинске индустрије до носио је годишње 1,5 милијарди долара, а хиљаде младих људи из земаља у развоју долазили су сваке године на студије у Југославију. Са друге стране, добри односи са исламским светом омогућавали су југословенским муслиманима да добију стипендије из Египта, Ирака, Либије, Марока, Сирије или Судана. Насер, Моамер ал Гадафи и персијски шах поклањали су југословенским џамијама скупоцене тепихе, градили студентске домове и поклањали животиње београдском Зоолошком врту.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 478.

„Југославија се, у моменту када се све у њој рушило, налазила на врхунцу свог међународног престижа. Управо у то време, као домаћин Самита несврстаних земаља, била је на челу покрета од преко стотину земаља. Југословенски званичници који су управо на Конференцији шефова несврстаних држава у Београду, септембра 1989, били главни иницијатори усвајања Резолуције о људским и грађанским правима, нису испољили ни елементарну способност да спасу грађане Југославије од катастрофалних разарања, која ће убрзо уследити.“

Драган Богетић, Југославија у Хладном рату, Историја 20. века, 2008/II, 315.

Варљиво лето 1968.

„Ставови Москве и Београда о Чехословачкој били су различити тако да су неминовно водили до погоршања односа Југославије и Румуније. Врхунац кризе у односима настао је 21. августа интервенцијом Варшавског пакта [у Чехословачкој]. Панику међу југословенским комунистима је додатно подстакнуло млако реаговање Запада и њихово прећутно признавање ексклузивног права СССР-а да по својој вољи уређује односе унутар социјалистичке групације држава. Оваква ситуација на међународном плану уносила је страх од могућег напада Варшавског пакта и на СФРЈ. Југославију је посебно бринуло питање да ли је Запад третира као део совјетске сфере и да ли је у том контексту спреман да се пасивно држи у случају сличног чехословачког сценарија са Југославијом. На крају, Запад је ипак стао у одбрану Југославије изјавом од 18. новембра да неће толерисати напад на Југославију.“

Немања Митровић, Тито-Чаушеску године зближавања – Југословенско-румунски односи 1968-1970, Београд 2020, 26-27.