„Ако је велик део света 1910. изгледао другачије него 1780. године, онда је главни узрок те физичке трансформације планете била индустрија. Деветнаести век био је епоха ширења индустријског начина производње, као и с њима повезаних друштвених облика широм великог дела земаљске кугле. То, међутим, није било време униформне и равномерно распоређене индустријализације. Где ће се индустрија укоренити, где се неће запатити, где ће отпочети касно или уопште неће бити ни покушаја индустријализације – то су увек биле локалне одлуке из којих је настала једна нова географија центара и периферија, динамичних и стагнирајућих регија.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 655.

Индустријска револуција представља низ техничких изума који су омогућили напредак привреде и саобраћаја. Прешло се са ручне на машинску производњу, што је омогућило да производња постане масовнија. Јавила се најпре у Енглеској у другој половини XVIII века, а на европском континенту знатно касније, најпре у Белгији, Француској и Немачкој. Читав процес завршен је до осме деценије XIX века.

Промена начина производње довела је и до друштвених промена. Због повећања радних места, отварањем фабрика, у градове су се у већем броју досељавали сељаци.

„Град је постао мотор и центар друштвене промене, која није мимоишла ниједну област живота. У граду је успон индустрије најјаче деловао, ту су настала нова занимања у сектору услуга, развили се модерни облици државног старања, од побољшане хигијене до енормно широке културне понуде, па чак су и многоструки видови модерно организованог заступања интереса, све до политичких партија, били претежно градске појаве.“

Дитер Ленгевише, Индустријализација и друштвене промене, у: Историја – Лексикон појмова, Београд 2010, 457.

Друштвене промене су изазвале и политичке промене, па ће у XIX веку настати политичке идеологије национализма, либерализма, конзервативизма и социјализма, које су још увек актуелне.

Политичке идеологије

Индустријски преображај везан је у техничком погледу за механизацију производње и примену паре као погонске снаге за њено покретање. Прва машина била је парна, а конструисао ју је Енглез Џејмс Ват 1776. године. Она је омогућила конструисање бржих превозних средстава – пароброд је изградио Американац Роберт Фултон 1807. године, а локомотиву Енглез Џорџ Стивенсон, који је изградио и прву пругу 1825. године. Напредак саобраћаја омогућио је додатни развој привреде, трговине и уопште комуникације међу људима. Могућности лакшег и бржег путовања допринеле су и сеобе Европљана у Америку и Аустралију током 19. века.

„Железнице, узете заједно, представљају најкрупнији подухват јавне градње које је човек до сада извео. Оне су упослиле више људи него било који други индустријски подухват. Досегле су до средишта великих градова, где су њихова тријумфална достигнућа била слављена подједнако тријумфалним и дивовским железничким станицама, а допрле су и у најудаљеније сеоске пределе, где ниједан други траг деветнаестовековне цивилизације није продро.“

Ерик Хобсбаум, Доба царства 1875-1914, Београд 2019, 39.

Започета у другој половини XIX века, индустријска револуција је до 1815. знатније размере добила само у Енглеској.

„Индустријска револуција одиграла се у Енглеској. Само се ту стекла та специфична комбинација предуслова која је омогућила постизање сасвим новог нивоа привредне ефикасности. Лако се могу набројати најважнији фактори који су том приликом одиграли улогу: постојање велике националне привредне територије која није била ограничена царинским баријерама; унутрашњи мир који је трајао још од средине 17. века; повољни географски услови за јефтин транспорт, нарочито у смислу приобалног саобраћаја; високоразвијена традиција прецизне механике и израде алата; обимна размена с колонијама, која је олакшавала снабдевање сировинама и обезбедила тржиште за откуп готових производа; изузетно продуктивна пољопривреда која је себи могла приуштити слободну радну снагу; заинтересованост за унапређења у великом делу друштвене елите, у одређеним ужим круговима чак и изражен предузетнички начин размишљања, поготово међу религијским дисидентима.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 661.

На континенталном делу Европе до 1830. године само је Белгија успела да оствари запаженији успех у свом индустријском преображају. Колико је континентална Европа заостајала за Британијом у индустријској револуцији показује податак да је у Француској (у односу на коју је на европском континенту у индустријализацији предњачила само Белгија) парна машина била готово непозната до 1830. године, иако је већ увелико била у употреби у Енглеској. Индустријализација је у Француској почела отприлике након Бечког мира 1815. године, мада је шира примена уследила тек након револуционарне 1848. године. Значај индустријализације показује и што је спољна трговина Француске утростручена у периоду од четврте до седме деценије 19. века. У Француској и Немачкој су владе одиграле већу улогу у подстицању економског развоја у односу на Енглеску, где су главну улогу имали појединци и приватна предузећа.

„Не треба прецењивати почетну предност коју је Велика Британија имала над европским континентом. Знаменити британски проналасци брзо су се ширили, па је свету већ 1851. године у Кристалној палати постало јасно да су САД претекле Велику Британију у технологији производње машина. Упркос почетној забрани извоза, британска техника је у кратком року постала позната на европском континенту и у Северној Америци, пре свега посредством британских инжењера и радника.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 665.

Индустријски развој је заостајао у Немачкој због одсуства политичког и економског јединства. На немачком тржишту је владала збрка у погледу валута, царина и мерних јединица бројних државица које је обухватало царство. Британска индустрија заснивала се на капиталу стеченом трговином, која у немачким земљама није била толико развијена. У почетку највећи део капитала у немачку индустрију је уложен из Француске. Међутим, Немачка је временом успела да превазиђе те тешкоће и да након уједињења 1871. године постане најмоћнија сила у Европи у периоду до Првог светског рата.

У Шведској, Италији, Швајцарској и Аустрији индустријализовани су били само поједини региони. Источна Европа је током XIX века била доминантно пољопривредна, слабо развијене индустрије.

„Око 1920. године само се неколицина земаља на целом свету могла назвати „индустријским друштвима“. Чак ни у европским земљама као што су Италија, Шпанија или Русија, острва на којима је бележен индустријски развој нису успела остварити значајан утицај на цело друштво.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 656.

Најважнија употреба парне машине била је њена примена у железници.

Прва пруга и њена прва жртва

У друмском саобраћају током XIX века путеви су постали квалитетнији. Напредак је представљао изум парног ваљка, око 1860. године, који је служио за набијање подлоге, као и горњег слоја друмова који се правио од туцаника, шљунка, песка и воде. Почетком XX века почеће заливање коцке на путевима растопљеним катраном, а нешто касније и асфалтирање.

Железница је убрзала копнени, а пароброди водени саобраћај у 19. веку. Најпре су коришћени на рекама, језерима и каналима, који су почели више да се граде. Први пароброди су прешли Атлантски океан 1838. године. Једрењаци су још дуго сачували превласт на отвореном мору, а до средине века су били безбеднији и исплативији. Пароброди су били бржи, али им је било потребно више чланова посаде, а мотор и залихе угља заузимале су више драгоценог простора, који је на једрењацима доносио корисну зараду. Временом су тела бродова почели да граде од метала уместо од дрвета. Гвожђе је постало неопходна сировина за изградњу пароброда, железнице и уопште инжењерских пројеката. Британија је била највећи светски произвођач гвожђа, обезбеђујући половину укупне светске производње до 1880. године. У Немачкој је пораст производње био већи него у остатку Европе. Железница је била најзначајнија за економски помак Европе 19. века. Други значајан чинилац индустријског развоја је била појава јефтиног челика. За јефтинији начин производње челика од Кримског рата, који је завршен 1856. године, заслужан је Хенри Бесемер, Француз који се доселио у Енглеску. Процес производње јефтиног челика је усавршио и убрзао 1867. године Фридрих Сименс, Немац који је живео у Енглеској. Од 1870. године челик је нагло истиснуо гвожђе.

Осим уношења револуционарних промена у све гране индустрије, индустријска револуција је створила сопствену потпуно нову грану индустрије – машинску индустрију. Текстилна индустрија је била прва индустријска грана чија се производња обављала у фабрикама уз употребу машина. Текстилна индустрија је омогућила Британији да стекне богатство у 18. и 19. веку. Педесетих година 19. века извоз текстила, посебно памука, чинио је око 60 одсто британског извоза. Средином 19. века бар осмина од укупног броја радника у Енглеској и Велсу била је запослена у текстилној индустрији. Ипак, највише их је још увек радило у пољопривреди, више од петине. 

Након текстилне индустрије машине су најбрже примену добијале у металургији. Основно гориво у индустрији био је угаљ. Британија је била далеко испред осталих земаља у производњи угља. Извоз угља из Британије је био олакшан јер су се пет богатих налазишта налазила на обали. Тек око 1880. године су друге развијене земље почеле да хватају корак са Британијом у производњи угља. Иако се угаљ и даље копао ручно, машине су коришћене за превоз угља на површину и за испумпавање воде и упумпавање ваздуха у унутрашњост рудника.

„Разноликост облика енергије којој смо данас сведоци представља наслеђе индустријализације. Та разноликост појавила се након миленијумске доминације огревног дрвета које се у Европи у 19. столећу користило у количинама какве из данашње перспективе делују невероватно. Поред угља, чији је удео растао, и дрвета, чији је значај опадао, у другој половини 19. века у области саобраћаја и млинарства, као извор енергије, остао је заступљен и ветар. Гасно гориво се најпре добијало из угља. Прве гасне лампе што су се појавиле на улицама великих градова радиле су на ту врсту гаса. Природни или земни гас, који данас задовољава четвртину свеукупних светских потреба за енергијом, у 19. веку се још није употребљавао. За разлику од угља, који је човечанству одавно познат, почетак историје експлоатације нафте може се прецизно утврдити: У Пенсилванији је 28. августа 1859. године успешно избушена прва бушотина сирове нафте која је имала комерцијалну намену. Тај потез је, десет година након калифорнијске златне грознице, одмах покренуо нафтну грозницу.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 670-671.

И у другим индустријским гранама током 19. века су забележена значајна техничка унапређења. Немачки проналазач Вернер фон Сименс конструисао је динамо машину шездесетих година 19. века. Електрицитет је већ био примењен у комуникацијама у виду електричног телеграфа. У будућности ће бити употребљен за стварање погонске снаге и осветљење. Мотор са унутрашњим сагоревањем пронађен је 1876. године.

Комуникацију међу људима током XIX века олакшала је појава телеграфа, којим су преношене поруке на даљину од 1792. на бази електромагнетизма, а од 30-их уз помоћ бакарне жице.

„Четрдесетих година 19. века електрични телеграф, до тада коришћен само у војсци и на железници, ушао је у јавну употребу, кабл за пренос порука повезао је 1851. Енглеску и европски континент, а 1866. је постављен трансатлантски кабл од Лондона до Северне Америке.“

Историја, Лексикон појмова, Београд 2010, 455.

Први прототип телефона направио је 1861. године немачки физичар Филип Рајс, а прави телефон, са којим се разговарало на комерцијалној бази, конструисао је 1876. године Aмериканац Грахам Бел.

„Међу значајне новине 19. века на плану међународних културних односа спадају и такозване „светске“ изложбе. Ове велике манифестације, које су опстале и до нашег времена, биле су везане за индустријску цивилизацију и колонијалну експанзију, те повезују индустријску производњу, трговинско богатство и уметничко стваралаштво земаља које у њима учествују. По спектакуларним представама које подстичу и ефектима радозналости које изазивају оне представљају и популарну разоноду. Подсетимо да је прва изложба овог типа одржана у Лондону 1851. године, представљајући пред очима света привредну превласт Енглеске у том историјском тренутку. Изградња Кристалне палате, која је обележила ову манифестацију, данас се сматра почетком модерне архитектуре. За ову грађевину, која је покривала 70.000 квадратних метара површине, Џозеф Пекстон је први пут употребио готове елементе од гвожђа, стакла и дрвета, користећи смеле технике монтаже, и за рекордно време подигао за шест милиона посетилаца ове прве манифестације овакве врсте провидну, ониричну, потпуно нову архитектонску грађевину.“

Жак Дига, Културни живот у Европи на прелазу из 19. у 20. век, Београд 2007, 105.

Цена напретка – положај радника у време индустријске револуције

Нецитирана коришћена литература:

• Х. Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 82-108.
• Ч. Попов, Грађанска Европа, I том, Београд 2010, 273-280, 304-306, 310-313, 317-318, 321-323, 335-362. 

1. Шта је Индустријска револуција?
2. Када је била Индустријска револуција?
3. Где се индустријска револуција најпре јавила и зашто баш тамо?
4. Које су друге државе које су предњачили у Индустријској револуцији?
5. Шта је Немачку спречавало да постане најбогатија земља у Европи?
6. Како су се достигнућа индустријске револуције ширила другим земљама?
7. По чему су се разликовала путовања у претпрошлом веку у односу на данас?
8. Упореди бродове пре и после индустријске револуције.
9. Шта се највише производило у фабрикама средином 19. века?
10. Ко је био први српски владар који је могао да телефонира?
11. Како се звала прва справа за пренос порука на даљину?
12. Какве је још промене, осим привредних, изазвала Индустријска револуција?