Наполеон Бонапарта је потицао из осиромашене племићке породице из провинције. Рођен је на Корзици 1769. године, само годину дана након што је Француска купила то острво од Ђенове, a 20 година пре револуције у Француској.

Француско преузимање Наполеонове Корзике од Ђенове

Након неуспеха борбе за револуцију на Корзици и њено чвршће везивање за Француску, са породицом је побегао у Француску. Морао је да научи француски пре него што је уписан у школу. Ипак, целога живота је говорио са јаким италијанским акцентом, а никад није научио да правилно пише. У Паризу је учио Војну академију, коју је завршио као 42. у класи од 58 питомаца. 

Био је жељан славе и узбуђења. Био је незадовољан што његов живот није у складу са његовим тежњама. Много је читао, нарочито просветитељску литературу. Ближи му је био Волтер са идејом просвећеног деспота, него Русо са идејом да власт проистиче из народа. Своје снове, узнемирења и незадовољства је излио у три романа, у којима је истакао да жели славу или ништавило (смрт). У таквом расположењу Бонапарту је захватила револуционарна грозница 1789. године.

Искористио је револуцију да се истакне као војсковођа, чиме је стекао популарност након које је заузео власт, преузео неограничена овлашћења, крунисао се за цара и ратовима проширио територију Француске више него ико раније.

Најпре се истакао ратујући у северној Италији (1796/7. године) против Аустрије Хабзбурга. Ту је показао и дрскост самостално одређујући услове мира.

У покушају да нанесе штету британској економији, угрозивши јој пут ка најбогатијој колонији – Индији, Наполеон је покушао да освоји Египат 1798/9. године. Да би спречили интервенцију Турака, под чијом влашћу се налазио Египат, Французи су упали у Сирију. Наполеонова експедиција је у Египту доживела неуспех, одсечена британском флотом и окружена непријатељским становништвом. Трајнији значај имала су открића научника које је Наполеон повео у Египат. Тада је откривен камен из Розете помоћу којег су дешифровани хијероглифи. 

После неуспеха у Египту Наполеон није оклевао него се вратио у Париз, где је искористио незадовољство актуелном влашћу и извршио државни удар, силом (војском) освојивши власт 1799. године. Владавину 5 директора (последња фаза револуције) заменила су тројица конзула, од којих је Наполеон био главни. Конзули су донели нови устав, којим су очуване неке тековине револуције, од којих су најважније биле укидање феудализма, изједначавање грађана пред законом и давање слободе вероисповести. Својој управи је дао измиритељски и конзервативни правац, тежећи да добије подршку бивших монархиста и свештенства. Успео је да измири француску грађанску државу са католичком црквом.

Сређивањем унутрашњих прилика и окончавањем рата, Бонапарта је за само две године остварио огроман политички престиж и веома учврстио своју личну власт. За доживотног конзула изабран је на референдуму 1802. године, а за цара се сам крунисао 1804. године.

Наполеон је желео да својој монархијској власти прибави више спољњег сјаја но што га је икада имала легитимна монархија Бурбона. Зато је смислио да обнови стари каролиншки церемонијал крунисања цара од стране папе, с тим што император, као некад Карло Велики, сам себи ставља круну на главу. После чина крунисања Бетовен је са своје величанствене треће симфоније Ероике повукао посвету Бонапарти, коју је раније био ставио.

Хероји револуција као инспирација – спој музике и историје у 19. веку

Неутољива тежња Наполеона Бонапарте ка све већој моћи, ка новим потврдама сопственог престижа историјске улоге довешће до освајачке и хегемонистичке политике Француске. Наполеон је кренуо у ширење Француске и освајање Европе.

Наполеон је ратовао против Аустрије Хабзбурга, Пруске, Велике Британије, Русије, Шведске, држава на Апенинском и Пиринејском полуострву. Италија је покорена 1805. године, када је део припојен Француској – Лигурија, а део постао краљевина Италија на челу са Наполеоном. Французи су у договору са Шпанијом 1807. године ушли у Лисабон, а наредне 1808. године ушли и у разједињену Шпанију и заузели Мадрид.

Наполеон на Пиринејском полуострву и постављање Наполеонових рођака на престоле по Европи

Ратовао је против војски најамника и професионалаца, за разлику од француске војске која је била народна попуњавана општом војном обавезом.

„Наполеон је такође био довољно опрезан да се не ослони на ентузијазам. Његове армије нису доспеле до крајњих граница Европе на таласима патриотског жара. Уосталом, њихово борбено језгро чинили су прекаљени ветерани, више посебна сорта професионалаца за насиље него униформисаних грађана. Организациони центар читаве Наполеонове империје чинила је гигантска мобилизациона машинерија. Она је обухватила цело царство, па чак и његове сателитске државе, а из перспективе поданика свих националности, ништа у наполеоновској владавини није било тако одбојно као присилно слање младића у француску ратну машинерију: жетва људи која је свој највећи принос дала 1811. године – топовску храну за планирану инвазију на Русију. Онима који су хтели да чују ратови из доба револуције очитали су лекцију о могућности мобилисања великих маса становништва.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 509-510.

Током вишегодишњих ратова Наполеон је са војском ушао у Беч, Берлин и Москву. Контролисао је Холандију, Белгију, Швајцарску. Обновио је пољску државу, створивши Варшавско војводство од пољских територија које је држала Пруска, којој је миром у Тилзиту (1807) одузео 2/3 територије.

Завладао је Наполеон и источном обалом Јадранског мора, створивши од венецијанских, а касније хабзбуршких поседа Истре, Далмације и Боке Которске Илирске провинције (1809-1813), у којима су живели и Срби (у време Првог српског устанка). Илирске провинције су обухватале и друге територије данашње Хрватске (између Саве и мора) и Словеније.

„Аустрија је 1809, после још једног изгубљеног рата коалиције, морала да уступи Француској још и Корушку, Крањску, Хрватску и јужни део Војне крајине. Наполеон је ове области спојио са Далмацијом и Истром у „Илирске провинције“ – што представља реминисценцију на владавину античког Рима. Из престонице у Љубљани, француски генерални гувернер је покренуо реформе: увео је Наполеонов кодекс, поставио основу модерне управе и модерног образовног система. По први пут је словеначко и хрватско становништво било обухваћено истим Департманом, са јужнословенским службеним језиком. Пошто су многе реформе биле само мртво слово на папиру и становништво трпело терет високих пореза, многи од оних који су тиме били погођени доживели су олакшање, када су 1813/14. Аустријанци и Британци протерали Французе са приморја. Али, у сваком случају је француска владавина, дуга само неколико година, поставила важне те меље модерне администрације и друштвеног поретка. Она је такође, како ће се ускоро показати, покренула и процес изградње националне свести.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 201-202.

После Париза најзначајнији град у царству је био Рим. Наполеоново царство је обухватало и Барселону, Амстердам, Хамбург, Торино, Фиренцу… Од времена Римског царства није толика територија Европе била под влашћу једног владара. 

На власт у државама које је контролисао Наполеон је поставио своје рођаке (четири брата и три зета поставио је за краљеве и принчеве) и војсковође. Окончао је постојања Светог римског царства немачког народа, Млетачке и Дубровачке републике.

Наполеон није успео да порази Велику Британију, од које је доживео пораз на мору код Трафалгара 1805. године.

Прекретницу у Наполеоновој кампањи је представљао неуспели поход на Русију, о којем је Толстој писао у роману Рат и мир.

„Наполеон је 1812. године водио војску од 611.000 људи на Русију; с друге стране, цар Александар I успео је да мобилише 450.000 људи.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 510.

Од највеће армије у дотадашњој историји Руси су се одбранили захваљујући зими и спаљивању земље (па чак и Москве) пред повлачење (слична судбина ће затећи и Хитлерово Немачко царство скоро век и по касније). Након неуспеха у Русији Наполеон је поражен у бици код Лајпцига октобра 1813. године (највећа битка у Европи до Првог светског рата), а после каснијег стодневног повратка на власт коначно код Ватерлоа (у близини Брисела) 1815. године.

Наполеон се није могао дуже одржати након повратка на власт, јер су његови европски противници, који су превезишли међусобне поделе ујединивши се против њега, располагали са знатно више војника.

Након првог одласка са власти је био протеран на острво Елба у Тиренском мору, а други пут је протеран даље, на острво Света Јелена у јужном делу Атлантског океана. Умро је 1821. године.

„Иако неколико недавно објављених књига а међу њима је и дело Ben Weider, David Hapgood, The Murder of Napoleon (New York, 1982) настоје да докажу да је бившег цара на Св. Јелени отровао тајни агент ројалиста, докази који нам стоје на располагању и даље иду у прилог тези да је смрт наступила као последица рака желуца. Када је тело пребачено у садашњу гробницу у Паризу, пронађени су трагови арсеника. Међутим, то се може објаснити честим узимањем лека са тим састојком против болова, што је била пракса све до краја 19. века.“

Френклин Форд, Европа у доба револуција 1780-1830, Београд 2005, 252.

Након Наполеонове смрти опстале су неке тековине његове владавине. Наполеоновим кодексом грађанског законодавства очуване су најважније тековине револуције. Наполеоновим ратовима француски војници су ширили идеје револуције у другим земљама у којима се из отпора француском освајању рађала национална свест.

„Наполеоновска Француска била је прво отеловљење ауторитарне цивилизаторске државе у Западној Европи. Држава је постала инструмент планске трансформације преживелих старих режима унутар саме Француске, као и изван њених граница. Циљ реформи више није било кориговање специфичних притужби, као у раном новом веку, у сваком случају пре енергичног реформатора на хабзбуршким територијама, цара Јозефа II. Сада се радило о реализовању потпуно новог поретка.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 855.

Наполеонова мисија цивилизовања је доживела несупехе у Египту и на Карибима, за разлику од немачких земаља у оквиру Рајнског савеза, у којима су уведени модернији закони.

1. Које је било Наполеоново социјално порекло?
2. Који језик је Наполеону био матерњи?
3. Које титуле је имао Наполеон?
4. Одакле титула конзула у револуционарној Француској?
5. Како је Наполеон дошао до тих титула?
6. Шта је референдум?
7. Какав је однос Наполеон имао према револуцији?
8. Какав је однос Наполеон имао према католичкој цркви?
9. Зашто је Наполеон освајао Египат?
10. Зашто је Наполеонова експедиција у Египат значајна за проучавање историје?
11. Шта су биле Илирске провинције и зашто су биле значајне за Србе?
12. Постојање којих држава је окончао Наполеон?
13. Коју државу није успео да порази?
14. Шта је све освојио Наполеон?
15. По чему се Наполеонова војска разликовала од војски других држава?
16. Када је поражен Наполеон?
17. Шта је било пресудно за пораз Наполеона?
18. Где је Наполеон доживео коначни пораз?
19. Где је Наполеон био протеран?
20. Које су тековине Наполеонове владавине?
21. Какве везе има Наполеонова смрт са Србијом?