„Док су се одигравале последње грозничаве сцене Наполеонових пустоловина, општи дипломатски скуп бавио се ширим питањима, која су му поверена првобитним Париским споразумом. Никад се пре тога у историји није састао тако велики број владара и премијера са циљем да искују свеобухватну мировну нагодбу. Бечки конгрес је имао огроман задатак да поново састави Европу и да створи услове који су неопходни да то реконструисано дело добије разумне изгледе да преживи.“

Френклин Форд, Европа у доба револуција 1780-1830, Београд 2005, 302.

Постављени задатак није био сасвим једноставан.

„За склапање трајног мира и ликвидацију последица Наполеонових ратова, сазван је био велики конгрес у Бечу. На том конгресу показала се јака противност у интересима савезника. У пролеће 1815. Европа се готово налазила пред новим, овог пута међусавезничким ратом. Спасило је Европу од те невоље бекство Наполеоново са острва Елбе. Његово искрцавање у Француској и одушевљени пријем у целој земљи, ујединили су савезнике.“

Алексеј Јелачић, Историја Русије, Русија и Балкан 866-1940, Ниш 2018, 239-240.

Падом Наполеона и Бечким конгресом (1814-1815), после периода револуција и ратова који су потресали Европу близу пола века (1770-1815), почиње нови период (1815-1830-1848) обележен борбом са једне стране привремених победника феудално-аристократских снага за анулирање, и са друге стране снага револуције које ће се борити за очување и што доследније остваривање њених тековина.

Упркос чињеници што ће политичка реакција после 1815. године давати утисак свемоћи и тријумфалне снаге, њене тежње, гледане на иоле дужи рок, показаће се илузорним. Ако се у годинама најжешће реакције и рестаурације (1815-1830) у већини европских земаља и обновљене најважније форме предреволуционарних политичких режима, „социјалне форме остаће нетакнуте“, као што су очуване, продужене и проширене најважније тенденције у развоју грађанске друштвене и политичке мисли и идеологије, грађанске културе и науке. И привредни развој је наставио да ломи традиционалне оквире и основе реалног живота. Чак и на политичком плану неке вредне тековине револуције нису могле бити напросто збрисане налетом реакције. Једна од тих тековина је конституционализам, тј. принцип поделе власти између владара и народног представништва. У овом добу ради образовања и васпитања грађанина држава почиње да се бави културном и просветном политиком.

„Бечки конгрес био је најграндиознији и најпотпунији покушај до тада начињен да се уреди политичка ситуација у Европи. Њиме се потврђивао и цивилизовани принцип споразума између великих сила, мирног уређивања, с вољом за равнотежом и пропорцијом, узајамних интереса како би се постигао стабилан поредак у Европи, поредак схваћен као највиша вредност којој је требало да се потчињавају појединачни циљеви и жеље. Ипак овај узвишени циљ, теоријски потврђен и са извесним искреним тежњама, није представљао јединствену снагу која је усмеравала одлуке конгреса. Свака сила је стално настојала да што више могуће наметне своје интересе […]

Било би погрешно да се реакција коју је организовао Бечки конгрес и коју су наставиле појединачне државе заснива само на сили и самовољи. То деловање се подудара са замором народа и с гађењем на неумерености револуције и још више на Наполеонов деспотизам и амбицију. Уз то, идеје законитости, апсолутног ауторитета државе, божанског права владара, на које су се ослањали обновитељи, одговарале су уверењима многих; у прилог снажењу овог уверења ишла је чињеница да је верски ауторитет, посебно католички, те идеје признавао као праведне и нужне; углед католичанства, после револуционарне олује, поново је растао и, штавише, био већи него раније, подстакнут обновом религиозности и вере.“     

Луиђи Салваторели, Историја Италије II, Нови Сад, 2006, 300-301.

У октобру 1814. године у Бечу су се на Конгресу окупили представници свих европских земаља осим Османског царства. Са 216 делегата то је био највећи међународни дипломатски скуп у историји. Сви његови учесници били су противници револуције, покушали су у што већој мери да обнове старе режиме. Пошто то више није било могуће у потпуности, тражен је неки компромис између жељене ситуације из прошлости и постојећег стања насталог као последица револуција. Закључено је да је само у сталној равнотежи револуције и реакције могућ прогрес. Тако је победничка реакција на Бечком конгресу принцип легитимизма допунила начелом равнотеже, који се пре свега односи на односе између држава.

Русија (цар Александар I), Велика Британија (министар спољних послова Кестлери) и Аустрија (канцелар кнез Метерних) су биле силе од којих су у највећој мери зависиле конгресне одлуке. Пруска (представљао је на конгресу министар председник гроф Харденберг) је била нешто мање утицајни члан четворне групе великих земаља савезница потписница савезничког уговора у Шомону марта 1814. године, којим су се међусобно свечано обавезале да ће сва важнија европска питања решавати договорно и да ће заједничком акцијом присилити Француску да њихова решења прихвати. Међутим, у овој декларативној једнодушности четири силе победнице постојале су пукотине и несугласице још на почетку конгреса. Постепено ће се уочавати и две опречне тенденције међу њима: руско-пруска и англо-аустријска. Интереси водећих учесница Бечког конгреса били су у основи освајачки и зато међусобно супротстављени. Ту чињеницу о неподударности интереса међу победницама користиће побеђена Француска (министар Талејран) да себи олакша положај и избориће себи статус пете велике силе, која у решавању многих европских проблема учествује готово равноправно. Талејран се најпре изборио да постане заступник свих народа искључених из преговарања (све остале државе изван 4 велике силе), а затим и убедио Аустрију и Енглеску да им је потребна подршка Француске у сукобу са Русијом и Пруском. Осим пет великих држава, на рад и одлуке конгреса ниједна друга учесница није битније учествовала ни у једном питању.

Одлуком Бечког конгреса Француска је требало да буде враћeна у границе из 1792. године, а око тих њених граница створене су државне баријере којима је био задатак да задрже евентуалну нову револуционарну или бонапартистичку најезду. У том циљу Белгија је припојена Холандији у Низоземску краљевину са Виљемом Оранским као краљем, у којој је Белгија имала подређени положај, а краљевини је прикључен и Луксембург, лични посед новог краља.

Немачка је и на основу Бечког уговора остала политички разједињена, али је сада уместо некадашњих 300 имала 39 самосталних држава: 35 држава и 4 слободна краљевска града (Хамбург, Бремен, Либек и Франкфурт на Мајни), које су заједно са немачким деловима Хабзбуршке монархије (Аустрија) улазиле у једну доста лабаву организацију држава – Немачки савез (Бунд), а које је заменило старо Свето римско царство немачког народа, уништено у наполеоновским ратовима. Овај Савез имао  је само једну сталну заједничку скупштину (Бундестаг), састављену од делегата најјачих чланица: Аустрије, Пруске, Баварске, Саксоније, Вестфалије и Витемберга. Остале државе чланице слале су делегате само на посебна заседања. Циљ Бечког конгреса приликом стварања Немачког савеза, био је да постави основу за војно уједињавање немачких држава у случају нове француске опасности. Пруска је добила део Варшавског војводства (Познањ и Гдањск) и проширење на рачун других немачких држава, пре свих Саксоније (40% њене територије), која је била Наполеонов савезник. Луксембург и Лихтенштајн су државице које су независност стекле распадом Светог римског царства немачког народа услед Наполеонових освајања.

На јужне немачке државе које су биле брана Француској (Баварска, Баден и Витемберг) настављала се Швајцарска Конфедерација, састављена од 22 самоуправна кантона, којој је конгрес одредио вечиту неутралност. Овој Конфедерацији припојене су неке значајне стратешке тачке одузете Француској. Швајцарска је остала неутрална до данас. Последњи рат који је у њој вођен био је грађански рат 1847, када су се католички кантони ујединили да се осамостале од протестантских. Рат је завршен са мало жртава. Након њега је уведена централизованија власт 1848. године. Право гласа је било опште за пунолетне мушкарце. Парламент је био организован по америчком моделу са два дома, где за један дом по 2 представника дају кантони, а за други дом представнике бира народ. Швајцарска није имала толико велике државе као САД, али су биле изоловане планинама.

„Као Немачка, и Италија је, одлукама Бечког конгреса остала „неорганизована територија“, тј. задржана у стању политичке распарчаности. Њену политичку карту Конгрес је кројио, пре свега, према жељама и интересима Аустрије. Овој сили припао је цео североисточни део полуострва, са најразвијенијим областима Ломбардијом и Венецијом, која је уз себе носила и своје поседе на Балкану. Ове две италијанске области формално су биле организоване као посебне краљевине (Ломбардија и Венеција), чији је краљ био аустријски цар, а он је за управљање њима одредио два своја намесника који су седели у Милану и у самој Венецији. Њихова власт се, разуме се, ослањала на аустријске трупе које су биле распоређене у обе ове „краљевине“.

Чедомир Попов, Грађанска Европа, II том: Политичка Историја Европе (1815-1871), Београд 2010, 10.

И у неке друге, тобоже независне, италијaнске државе на престо су доведени хaбзбуршки принчеви и принцезе (Војводства Тоскана, Парма, Модена). Под непосредном контролом Аустрије биле су и друге патуљасте државице северне Италије (Пјаћенца и Лука), којима су владали представници локалних династија. Стварно независна држава у северозападној Италији била је Краљевина Сардинија (Пијемонт са острвом Сардинијом), којој су биле припојене бивша Ђеновска република и покрајина Савоја у Алпима, као и Ница. Добила је и протекторат над Монаком, који је раније био под влашћу Ђенове, док Наполеон није окончао њену независност. Разне области средње Италије, заједно са Римом и околном облашћу, стављене су опет под власт папе и чиниле његову световну државу. На југу Италије обновљена је Напуљска краљевина, или Краљевина двеју Сицилија, којом је владала династија Бурбона.

Поред територијалних добитака у Италији и на Балкану и одлучујућег политичког утицаја на Апенинском полуострву, као и у Немачкој, Бечки конгрес је Аустрији донео још и територије бивше пољске Галиције. Друге две најмоћније учеснице овог скупа, Русија и Велика Британија, такође нису остале без значајних добитака. Уз највећи део Пољске (Варшавско војводство – конгресна Пољска), Конгрес је Русији признао право и на Финску (коју је анектирала од Шведске 1809. године, а остаће у саставу Русије до 1917. године) и Бесарабију. Од пољских територија, опет подељених између Руса и Немаца (Пруске и Аустрије), независност је задржала само малена Краковска република.

Што се тиче Енглеза, они су најпре присвојили Малту у Средоземљу, а затим су издејствовали и признање права на бивше француске колоније Кап (у јужној Африци), Цејлон (у Индијском океану), Тринидад (у Карипском мору) и друге. Британија је добила и протекторат над Јонским острвима и Сејшелима. У Европи је Енглеској враћен Хановер као лични посед краља. Велика Британија није успела да добије сагласност да се укине трговина робовима.

Бечки конгрес је санкционисао и нове границе скандинавских земаља. Као бивша Наполеонова савезница, Данска је кажњена одузимањем Норвешке, која је – на име компензације за изгубљену Финску – предата Шведској. Заузврат, Данска је добила делове северне Немачке.

Бразил је добио статус краљевства у персоналној унији са Португалијом.

Ниједна од четири најмоћнијих учесница Бечког конгреса није остала без значајних територијалних проширења. Француска је изгубила све што је освојила од 1792. године. Прекрајајући карту Европе, учесници конгреса се уопште нису обазирали на етничке, националне, економске и политичке интересе и потребе малих народа. Имајући у виду само принцип легитимизма и интересе најмоћнијих држава, на Конгресу су игнорисана два елементарна принципа Француске грађанске револуције – принципе народног и националног суверенитета.

1. Кад је био Бечки конгрес?
2. Зашто је значајан Бечки конгрес?
3. Којим принципима су се руководили учесници Бечког конгреса?
4. Које државе су утицале на одлуке Бечког конгреса?
5. Зашто су Белгија и Луксембург припојени Холандији?
6. Шта је на Бечком конгресу одлучено у вези са немачким територијама?
7. Шта је на Бечком конгресу одлучено у вези са Швајцарском?
8. Како је изгледала политичка мапа Апенинског полуострва након Бечког конгреса?
9. Шта је Русија добила на Бечком конгресу?
10. Где је Бесарабија?
11. Шта је Бечки конгрес донео Пољацима?
12. Којим немачким градом је у 19. веку владао енглески краљ?
13. Шта је још на Бечком конгресу добила Велика Британија?
14. Зашто су те острвске територије биле значајне Великој Британији?
15. Какве промене је Бечки конгрес одредио скандинавским земљама?
16. Коме је на Бечком конгресу припало острво Крф?
17. Које европске државе након Бечког конгреса нису имале излаз на море?
18. Да ли је у Европи након Бечког конгреса било више или мање држава него данас?
19. Шта је приказано на карикатури испод овог питања?