Периодизација:

1. Рестаурација Бурбона (1815-1830)
2. Јулска револуција (1830)
3. Јулска (буржоаска) монархија (1830-1848)
4. Друга република (1848-1851)
5. Друго царство (1852-1871)

Рестаурација Бурбона (1815-1830)

Монарси:

• Луј XVIII (1815-1824) 
• Шарл X (1824-1830) 

Након пораза Наполеона у Француској је обновљена краљевска власт династије Бурбона. Нови краљ је постао Луј XVIII, брат у револуцији погубљено,г Луја XVI, чији син Луј XVII је умро као десетогодишњак 1795. године, никада не ступивши на престо. Био је стар, изнемогао, навикао на дотадашњи удобан живот у изгнанству и није ни сањао да ће га савезници вратити на престо. Био је вољан да задржи Наполеонове саветнике и војсковође, који су били поузданији него неискусни и огорчени повратници.

За разлику од периода пре револуције власт краља је ограничена уставом, али уставом који није усвојила Народна скупштина, него га је одредио сам краљ. Друштвене промене изазване револуцијом нису поништене. Са монархијом нису обновљени и сталежи, нити су цркви и племићима враћена имања. Политичко право је било ограничено имовинским цензусом (зависило је од износа пореза који се плаћао), годинама (25) и полом (само мушкарци). Било је повластица богаташа, јер је у земљи од 30 милиона становника право гласа имало тек њих 100 хиљада, односно сваки 300-ти. Они су бирали чланове Народне скупштине, а парламент је имао и други дом, чије чланове је постављао краљ из редова аристократије (и старе предреволуционарне и нове Наполеонове).

Прокламована грађанска права и слободе повеље није било лако спровести поред повратка реакционарне емиграције ројалиста, жељне освете. Политички живот су обележили њихови сукоби са присталицама устава и тековина револуције. 

Након умерене владавине Луја XVIII, 1824. године га је наследио краљ Шарл X, за време чије владавине је племство обештећено за одузету имовину током револуције и Првог царства, дошло је до јачања утицаја католичке цркве, цензуре штампе и освајања Алжира (1830). 

Један од првих знакова победе реакције на револуцију у Француској било је и нагло јачање улоге цркве и свештенства у друштвеном животу. Богохуљење је кажњавано смрћу. Године 1825. изведено је велелепно крунисање Шарла X (1824-1830) у катедрали у Ремсу, потпуно у средњовековном церемонијалу. Врхунац реакционарне активности било је 1825. године доношење закона о накнади штете избеглицама из времена револуције. Изгласано је новчано обештећење француском племству у висини двадесетогодишњег прихода, обрачунатог према вредностима из 1790. године. То производи раст незадовољства према режиму Бурбона.

„Из јавности сукоб са политиком екстремне реакције преноси се марта 1830-те у Скупштину. Њено заседање краљ отвара престоном беседом у којој прети да ће употребити сва средства ради спашавања државе. У одговору, Скупштина иритирана овом претњом, изгласава већином гласова адресу краљу у којој изјављује да не жели да сарађује с Полињаковом владом. На ову непослушност краљ реагује 16. маја декретом о распуштању Скупштине. На изборима одржаним крајем јуна и почетком јула 1830-те опозиција стиче изразиту надмоћност у Скупштини: 274 према 156 посланика. Краљ се тада одлучује на крајње мере, тј. да влада без закона, помоћу декрета (ордонанси). У договору с владом, он 25. јула објављује четири ордонансе, припремљене у тајности: о увођењу цензуре као 1814-те о поновном распуштању Скупштине, о измени Изборног закона и даљем смањивању броја бирача, о расписивању нових избора. To је био државни удар Шарла Х.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 65.

Период обнове (рестаурације) власти бурбонске династије у Француској нашао је одраза и у књижевности. У последњу годину режима смештена је радња Стендаловог романа Црвено и црно. Током Рестаурације и Јулске револуције одвија се радња Божанствене комедије, Балзакове збирке романа, објављених између 1829. и 1854. године, који дају слику француског друштва овог времена, међу којима је и Чича Горио. О француском друштву после Француске грађанске револуције и Наполеонових ратова говори и роман Јадници, Виктора Игоа.

Јулска револуција (1830)

Јулске одредбе су изазвале 26. јула 1830. године протесте студената и новинара, који су наставили да штампају новине без дозволе. Подигнуте су барикаде током 27/28. јула 1830. у сиромашнијим деловима Париза, у којима је владала беда, а револуција је букнула 28. јула 1830. године, када је за команданта краљевске војске постављен омражени генерал. Краљевска војска се разбежала, а дворци Лувр и Тиљери су опкољени, док су истовремено заузета главна административна средишта и тргови Париза.

„Штампа је била највише погођена ордонансама, тако да су новинари били на челу побуне против краља. Либерални новинари изјавили су да је Шарл проиграо поверење поданика, покушевши да им наметне незаконите мере. За три дана трајања борби убијено је и рањено на стотине студената и радника, али Шарл је употребио премало краљевских војника.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 214.

Узалуд је Шарл X повукао уредбе и желео да промени председника владе. Под притиском скупштине Шарл X је абдицирао 2. августа 1830. у корист свог десетогодишњег унука војводе Анрија од Бордоа и предложио да Луј Филип буде намесник до његовог пунолетства, што је овај одбио. Краљ је напустио земљу под притиском народних маса и 3. августа 1830. отишао у Енглеску, где је и завршио свој бурни живот. Народна скупштина је изгласала измену уставне повеље и за новог краља изабрала војводу од Орлеана Луја Филипа.

Из преамбуле уставне повеље је уклоњена одредба о божанском пореклу краљевске власти. Изменом уставне повеље је укинута цензура и гарантована слобода штампе.  Скупштина је стекла право законодавне иницијативе (да предлаже законе, а не само да усваја предложене), а седнице Горњег дома су постале јавне. Имовински цензус за бирачко право не само да није укинут, него није ни смањен. Смањен је само старосни цензус. Поново је озакоњена Национална гарда која је истовремено требало да одржава унутрашњи ред и у случају рата да допринесе одбрани земље. Обухватала је све оне између 20 и 60 година који су плаћали порез. Била је потчињена цивилним властима и сама је бирала своје официре. Из Горњег дома је опозвано 175 људи који су у њега ушли захваљујући Шарлу X. Повеља је поново добила назив Устав.

„Из Повеље је уклоњена преамбула о божанском пореклу краљевске власти и о уставу као искључивом изразу суверене зове владара. Повеља, затим, укида цензуру и гарантује слободу штампе. Скупштина стиче право законодавне иницијативе, а седнице Горњег дома (Дома перова) постају јавне. Имовински цензус за стицање бирачког права не само за није укинут него није ни снижен: смањен је само цензус старости (на 25 и 30 година) и укинута је двостепеност избора. Поново је озакоњена Национална (народна) гарда, а 175 перова, које је произвео Шарл Х изгубило је титуле и опозвано је из Горњег дома. Повеља је поново добила назив Устав.

Одмах после промене устава, војвода од Орлеана је 9. августа 1830-те проглашен за краља Француске под именом Луј Филип I, а он је пред Скупштином положио заклетву на верност Уставу.

Тако је завршена јулска револуција у којој је крупна буржоазија искористила масовни покрет народа – радника, припадника ситног и средњег грађанства, омладине – да би се докопала власти.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 69.

Јулска (буржоаска) монархија (1830-1848)

Револуција из јула 1830. године пренела је власт у Француској са Бурбона, који су се ослањали на племство и свештенство, на Орлеанце, који су се ослањали на буржоазију. Племству је задат ударац тиме што је чланство у Горњем дому парламента са наследног постало доживотно, а свештенству тиме што је католичкој цркви одузет статус државне цркве. Изменом уставне повеље из 1814. године, краљ више није владао само „по милости Божијој“, него и „вољи народној“. Уместо беле заставе Бурбона враћена је тробојна (данашња) застава Револуције и Наполеона. Али, иза тих формалних измирења краљеве и народне власти, крио се класни режим буржоазије. Снижен је имовински цензус за бираче, али је и даље мало грађана имало право гласа (160 хиљада од 30 милиона становника, или, мало више од 5 промила).

Нападана од републиканаца (жељних народне суверености) и бонапартиста (незадовољних због одредби Бечког конгреса, који је Француску лишио Наполеонових успеха) од обнове (1815), а напуштена од племства и свештенства након последње револуције (1830), монархија је имала уску социјалну основу, ослањајући се само на средњу класу.

Овај период у историји Француске карактерише нагли пораст броја становника, динамичним растом природног прираштаја. Француска је и даље била изразито аграрна земља (1830. године 75% Француза је живело на селу и бавило се пољопривредом), али се може рећи да је током Јулске монархије Француска ушла у индустријску револуцију.

Спроведене су мере за унапређење просвете и образовања.  Донет је закон  по којем је свака општина морала имати бар једну државну основну школу (што није одговарало цркви, којој је до тада било поверено образовање), а да свако место са преко 6 хиљада становника мора имати по једну вишу (продужену) основну школу. Прописано је и ослобађање добрих а сиромашних ђака од школарине, што је довело  до наглог повећања броја деце у школама. Али истовремено је настава у основној школи подвргнута контроли власти и свештенства преко надзорних одбора у којима су њихови представници седели. Они су бринули, пре свега, о моралној и политичкој исправности наставе.

Изборни закон је омогућавао буржоазији да има сигурну већину у парламенту. Немајући праву прилику у парламенту, опозиција је буржоазију нападала у штампи. То није било могуће раније, за време рестаурације Бурбона (1815-1830), јер је штампа била скупа, због чега и слабо читана.

„У самом Паризу било је неколико мањих побуна које историчари углавном занемарују. Најзначајнија је вероватно побуна која се догодила 5. јуна 1832, али још неколико њих довело је до постављања барикада, пуцњаве и погибија. Виктор Иго у роману Јадници даје живу и верну слику радничке побуне 12. маја 1839. године. У већем делу града живот се одвијао уобичајеним током; нико није чак ни био свестан да се у другом делу града воде борбе. Док су се у једној улици подизале барикаде, рушиле и поново постављале, док су меци решетали фасаде кућа, а на тротоарима остајали лешеви, у оближњем кафеу могло се чути звецкање билијарских кугли. Људи би одлазили у кабарее под кишом метака, која би престајала када би наишла свадбена поворка. Један стари, хроми конобар, који је можда изражавао истински дух Париза, разносио је пиће борцима с обе стране барикада, тихо и непристрасно бринући о људским потребама и вредно обављајући своју дужност.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 217.

Опозиција је подстицала на побуну раднике, који су били незадовољни због ниских надница и дугог радног времена (и 15 сати дневно). У то време радништво није имало синдикате ни право на штрајк, па је било упућено на револуцију као једини могући вид борбе. Сећање на Велику револуцију, када су 1789. године наоружане масе освајале Бастиљу, јуришале на краљев двор и опседале Парламент, још је било живо.

Буржоаска монархија оборена је 1848. године Фебруарском револуцијом. Главни борци револуције били су радници и ђаци. Народна гарда, која је требало да брани режим, попустила је у одсудном часу. Револуција је почела поводом владине забране зборова на којима се хтело говорити о потреби изборне реформе, којом би се повећао број људи са правом гласа, чиме би се смањио утицај богатијих грађана. Фебруарска револуција, која је довела до стварања Друге републике у Француској, била је прва у таласу револуција које су запљуснуле европске престонице у пролеће 1848. године.

Стeријина година 1848.

Током 1848. и 1849. одржани су чак три пута избори уз опште право гласа за пунолетне мушкарце Француске – два пута за скупштину и једном за председника. Демократија је била на делу први пут у Западној Европи. Резултати су показали да су народне масе у Француској конзервативније од средње класе која је изазвала револуцију.

Друга република (1848-1851)

Након успостављања републике дошло је до сукоба у привременој влади, коју су чинили грађанска левица и социјалисти. Французи су добили политичке слободе. Држава се побринула и за раднике. Прво су незапослени добијали надокнаду у износу приближном дневницама, а пошто се то показало непрактичним, отваране су „народне радионице“, које су ангажовале незапослене раднике на јавним пословима (изградња путева, мостова…). Ту се није радило озбиљно као у приватним радионицама, јер су радници имали доста слободног времена, које су проводили и у окупљањима у политичким клубовима.

На власт у влади је довео конзервативце, који су се ујединили у спречавању социјалне револуције. Нови закони су допринели смањењу броја бирача (пре свега радничких, јер је за право гласа била неопходна потврда о трогодишњем боравку у месту гласања, што је потврђивано потврдама о плаћању пореза, а радници не само да га нису сви плаћали, него су и мењали место становања због посла) и читалаца штампе (која је постала скупља). Затим је уследио сукоб око овлашћења између Парламента и председника. Председник је желео да промени члан Устава који му је забрањивао поновни избор, на шта Парламент није пристајао. Луј Наполеон је крајем 1851. године извршио државни удар, распустивши скупштину (на шта није имао право по Уставу) и вративши опште право гласа за референдум на којем је добио овлашћења да октроише устав, након чега је следеће 1852. године на референдуму изабран за цара (као и његов стриц својевремено), под именом Наполеон III.

Грађанска левица је добила већину на изборима за Уставотворну скупштину, на шта су радници одговорили неуспелим покушајем револуције која је за циљ имала успостављање социјалистичке диктатуре. Буну радника је угушила војска.

За председника Друге француске републике изабран је, општим правом гласа, Луј Наполеон Бонапарта, синовац некадашњег цара Наполеона Бонапарте (отац Луја Наполеона Бонапарте је био брат Наполеона и краљ Холандије) и његов легитимни наследник (јер тада није имао ближе сроднике). Стога је веровао да је судбински предодређен да буде владар Француске. Од седме године живео је у избеглиштву према закону из 1816. године о протеривању породице Бонапарта из Француске, који је потврдила прва скупштина Луја Филипа. Луј Наполеон је покушавао да се домогне власти 1836. и 1840. године. После другог покушаја је осуђен на доживотну робију. Исте те године је тадашњи краљ наредио да се кости Наполеона допреме са Свете Јелене и сахране у Паризу.

Луј Наполеон је 1848. године могао да рачуна на подршку присталица славне традиције Наполеона Бонапарте и он ју је вешто прилагодио потребама свог времена. Око Наполеона се створио читав мит, који се упорно одржавао, нарочит у доњим слојевима становништва. На селу су знали само за Наполеона, имена каснијих политичара нису допрла до њих. Са општим правом, у аграрној држави каква је била Француска, мишљење сељака је било од пресудног значаја. Луј Наполеон је изабран за председника огромном већином гласова.

Био је неугледне спољашњости, али је то успео да превазиђе. Осим што је био непривлачан, био је стидљив и није се сналазио у јавном животу, али је у разговору долазио до изражаја његов дискретан лични шарм. Његова изборна кампања на председничким изборима била је брижљиво осмишљена. Није могао отворено да заговара обнову царства, него се изјаснио за републику са општим правом гласа. Дугогодишње присуство „Наполеонове легенде“, збрка и крвопролиће који су пратили Другу републику, као и потреба за стабилношћу, учинили су своје.

„Најважнија уставна новина коју је увео председник, који ће се убрзо прогласити за цара Наполеона III, био је плебисцит идеја која потиче још од Наполеона І. После државног удара 1851. забележено је да је седам и по милиона Француза одобрило Наполеонов потез, док је само 700.000 гласало против њега. Поново је одржан плебисцит да би се потврдио устав из 1852, којим је уведено Друго царство.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 236.

Замислимо да живимо у 19. веку у некој држави близу Француске и уредник новина вас пита да објасните читаоцима како је то Француска поново постала царство након што је први цар протеран?

1. На које мање периоде се дели епоха историје Француске између два царства?
2. Ко је наследио француски престо након Наполеона? Зашто баш он?
3. Колико је он био спреман да влада?
4. Зашто је био вољан да задржи Наполеонове саветнике и војсковође?
5. Да ли је током рестаурације Бурбона враћено стање пре револуције?
6. Да ли је краљ владао апсолутистички?
7. Шта је отежавало спровођење тековина револуције, као што су грађанска права и политичке слободе?
8. Шта је представљало врхунац реакционарних активности у времену рестаурације? Шта значи то реакционарних активности? Реакционих у односу на шта?
9. Како је окончана владавина краља Шарла X?
10. Какву је промену донела Јулска револуција?
11. Шта значи да је Јулска монархија имала уску социјалну основу?
12. Како је напредак образовања након Јулске револуције државна власт искористила за себе?
13. Шта је довело до пада монархије Орлеана успостављене револуцијом из јула 1830. године? Чије и какво незадовољство?
14. Шта је постигнуто револуцијом из фебруара 1848. године?
15. Зашто се Друга француска република зове Друга? Када је била прва?
16. Ко је био председник Друге француске републике?
17. Какви су му били изгледи за власт раније?
18. Шта је допринело његовој победи? На кога се ослањао?
19. Како је постао цар?