„Мексико је био поткраљевство три века, република око два века, а империја само пет година, два пута. Две године је Августин де Итурбиде, први владар независног Мексика, био цар (од 1821). Максимилијан Хабзбуршки је три године номинално владао Мексичким, Латинским царством, првенствено уз помоћ европских трупа.“

Tvrtko Jalovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 15. (цитат је прилагођен српском језику)

Колонијална политика Другог француског царства (1852-1870) била је амбициозна и више предузимљива него промишљена. И поред тога, осим катастрофалног промашаја у Мексику, тежих неуспеха није забележила.

Мексико је дуго био поприште борбе између цркве и земљопоседника са једне, и антиклериканаца и радничке класе са друге стране. Радикали су однели победу у грађанском рату и 1860. на власт је дошао Бенито Хорес, који је наследио земљу осиромашену ратовањем и друштво захваћено анархијом. Године 1861. обуставио је исплату страних дугова. Француска, Велика Британија и Шпанија одговориле су потписивањем споразума којим су се обавезале да ће заједно интервенисати у Мексику искључиво да би заштитиле финансијске интересе својих грађана. Наполеон III имао је амбициозније планове од британске и шпанске владе. Скупина мексичких емиграната у Европи тражила је подршку неке од великих сила за оснивање монархије у Мексику и нашла ју је у Француској. Представник мексичке клерикалне партије успео је да заинтересује француску царицу Евгенију за своје идеје и освоји њене симпатије. Наполеон III, који се трудио да задовољи француске католике, оценио је да је Грађански рат у САД повољан тренутак за велики француски поход на Мексико. Ако би доведен католички принц либералних схватања било би заустављено ширење „англоамеричког варварства“ у Северној Америци. Енглеско-француско-шпанска експедиција заузела је Мексико 1861. године. Британске и шпанске снаге повукле су се 1862. године. Наполеон III је за мексички престо изабрао брата цара Франца Јозефа, Максимилијана Хабзбуршког.

„Било је јасно да никада неће бити цар у Европи, а чак није био ни у нарочито добрим односима са својим братом, који је постао цар 1848. Постао је вицеадмирал аустријске морнарице, затим генерал-гувернер Ломбардије-Венеције, али је био губитник у ратовима са Италијанима, па самим тим и није био нарочито поштован од брата. Максимилијан је био човек разних талената, заинтересован за свет, осетљив за сиромашне. Иако потомак конзервативне породице и конзервативне империје, био је либералан. Са Робертом Овеном је разговарао о утопијским социјалистичким пројектима. Имао је ум научника, биолога, волео је хортикултуру, али и судски протокол. Није био практичан – на броду за Мексико није се трудио да упозна политичке односе у земљи којом је требало да влада, већ је на ливреји царске гарде цртао гравуре и детаљно, на 600 страница, прописивао ко треба да добије царску капу при уласку у зграду и како да се понаша на двору.“

Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 17. (цитат је прилагођен српском језику)

Већа понуда од онога шта је могао добити у Европи мотивисала је Максимилијана Хабзбуршког да прихвати управу над земљом коју није познавао.

„Француске трупе ушле су у Мексико априла 1862. Победници у Кримском рату, осећајући расну супериорност, ударили су директно на главно упориште у Пуебли и изгубили 5. маја 1863. (Cinco de Mayo). Мислећи да су Американци са 12.000 војника освојили цео Мексико повео је Французе, који су сада изгубили, у једној од ретких битака много векова када су неевропљани водили војну победу над европском војском. Град је касније назван „Херојска Пуебла де Сарагоса“ по победнику, генералу Сарагоси. Добијена је једна битка, али у рату против 13.000 Француза, Мексиканци нису имали шансе, па су углавном изгубили рат.“

Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 18-19. (цитат је прилагођен српском језику)

Године 1864. Максимилијан је крунисан за цара Мексика. Максимилијан је две године владао у Мексико Ситију, док је Хуарес задржао власт на северу и југу земље. Чим је завршен грађански рат, САД су 1865. захтевале да француска војска напусти Мексико.

„Наполеон је схватио да се у Мексику може одржати само слањем нових трупа, али да то страховито много кошта, јер од неизмерних мексичких богатстава није било ни трага.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 303.

Наполеон је 1866. полако почео да враћа војску у Европу, где су све већи успеси Пруске налагали потребу за француским војним присуством. У пролеће 1867. последње француске трупе су напустиле Мексико и Максимилијан је изгубио подршку. Чак је и мексичко свештенство било разочарано његовом политиком, коју су сматрали сувише умереном. Максимилијанова супруга, белгијска принцеза Шарлота, боравила је још од лета 1866. године у Европи, очајнички покушавајући да обезбеди подршку.

Међутим, Наполеон је напустио свој неуспели подухват и могао је само да саветује Максимилијану да и он учини исто и да се врати у Европу. Максимилијан је до краја пружио отпор услед осећања дужности према својим присталицама у Мексику.

„Ова журба, која је личила на безглаво бежање, увелико је погоршала утисак о неуспеху мексичког подухвата како у Француској тако и у свету. Ову бламажу, у шта се претворио мексички поход, Француска је платила великим новцем и угледом своје војске. Наполеон III својим ауторитетом и достојанством, а надвојвода Максимилијан главом. Он је хтео да изиграва правог цара и одбио је да се повуче са Французима. Хуарезисти су га заробили и 19. јуна 1867. године, без много двоумљења стрељали. Вест о његовом жалосном крају стигла је у Париз усред брилијантних свечаности приређиваних повод отварања велике Светске изложбе.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), II том: Политичка историја Европе 1815-1871, Београд 2010, 303.

Хуарес је поново постао председник републике Мексико и следећих пет година, до своје смрти, био је на челу владе. Царица Шарлота душевно је оболела и пре трагичног Максимилијановог убиства.

„Шарлота је напрасно молила за помоћ на европским судовима, полудела је од бола и немоћи. Њен деда, француски краљ из династије трибута Луј-Филип Орлеан Бурбон, абдицирао је 1848. године, а Шарлоти је претила абдикација. Ни средњовековни владари нису одустајали, било је нечасно, срамно. Аустрија је била у рату са Пруском и Италијом, Французи су је игнорисали, мислила је да Наполеон III хоће да отрује. Са собом је носила писма која показују како је Наполеон III користио да гарантује све, убедио их да пристану да оду. Сада цар Француза не жели да се састане са царицом Мексика. Одлази у Ватикан, где се потпуно психички распала. Одбила је да напусти Рим, плашила се да Французи желе да је отрују, тражила је од слуге да пробају храну пред њом, чију припрему је сама надгледала. Тада се плашила и кокошака, па је јела само лешнике и поморанџе. Живела је још шездесет година после Максимилијана, као маћеха двојице потомака првог мексичког цара Августина I Итурбидеа.“

Tvrtko Jalovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 20. (цитат је прилагођен српском језику)

Шарлота је била ћерка првог краља Белгије Лепополда I (ујака британске краљице Викторије) и сестра краља Леополда II, који ће постати власник Конга.

Смртна пресуда суда цару Максимилијану била је порука за оне који би се усудили да угрозе мексичку независност.

„Мексико више никада није доживело страну окупацију и интервенцију у дубини своје територије.“

Tvrtko Jalovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 17. (цитат је прилагођен српском језику)

Друго француско царство је имало и неколико по ондашњим мерилима, лепих тековина. Тако је 1855. наметнута француска власт Сенегалу. Придруживши се затим Енглезима у рату у Кини, Французи су себи издејствовали значајне повластице у тој земљи, потом су до трговачких повластица након рата дошли и у Сијаму, освојили су нека острва у Индијском океану, али су морали да се повуку са Мадагаскара у корист Енглеза.

Максимилијан Хабзбуршки био је власник острва Локрум, југоисточно од Дубровника, које је купио 1859. године и на њему створио ботаничку башту, доневши биљке из Јужне Америке и са Канарских острва.