„Мапа открива не само моћ и величину двојне монархије, него и њену фаталну ману: Аустроугарска није била земља него скуп земаља које су припадале породици Хабзбург, политички остатак из средњег века.“

Philipp Bloom, Vrtoglave godine – Evropa, 1900-1914, Zagreb 2015, 68. (цитат је прилагођен српском језику)

У тој држави живели су многи народи, не једни са другима, него једни поред других. Тако су у Прагу, који је био подељен на чешки и немачки део, немачки интелектуалци који су у том граду провели читав живот, боље знали латински, антички грчки или француски него чешки. Тако је Кафка учио јидиш, да би боље разумео културу својих предака, док му је знање чешког било ограничено на речи којима се комуницирало са кућном послугом из провинције.

„У том царству без националног идентитета једина заиста уједињујућа идеја био је сам цар, у овом случају постарији Фрањо Јосиф (1830-1916).“

Philipp Bloom, Vrtoglave godine – Evropa, 1900-1914, Zagreb 2015, 69. (цитат је прилагођен српском језику)

Фрањо Јосиф (Франц Јозеф) није био само цар Аустрије и краљ Мађарске, него је у својој титули обједињавао још многе.

Цар Аустрије

Апостолски краљ Угарске

Краљ Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције,

Лодомерије, Илирије

Краљ Јерусалима, итд.

Надвојвода Аустрије

Велики војвода Тоскане, Кракова

Војвода Лорене, Салцбурга, Штајерске, Корушке, Крањске, Буковине

Велики кнез Трансилваније [Ердеља]

Маркгроф Моравске

Војвода Горње и Доње Шлеске, Модене, Парме, Пјаћенце,

Гвастале, Освјенћима [Аушвица], Затора, Чешина, Фријулија Рагузе [Дубровника], Заре [Задра],

Кнежевски гроф Хабзбурга, Тирола, Кибурга, Горице, Градишке

Кнез Трента, Бриксена

Маркгроф Горње и Доње Лужице, Истре

Гроф Хоенемса, Фелдкирха, Брегенца, Зоненберга итд. Господар Трста, Котора, Вендских крајина [Словенске крајине]

Велики војвода Србије итд., итд.

Титуле Франца Јозефа I после 1867. године, од којих неке више имају природу храбрих тврдњи него показатеља стварног стања“

Сајмон Вајндер, Данубиа – лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 10.

Између осталог, био је и краљ Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције, Јерусалима, велики војвода Тоскане и Кракова, војвода Корушке, Штајерске, Крањске и Буковине, велики кнез Трансилваније, макрогроф Моравске, војвода Модене, Парме, Пјаћенце, Аушвица, Фурланије, Рагузе (Дубровника), Заре (Задра), гроф Тирола, макрогроф Истре, гроф Брегенца (на обали Женевског језера), господар Трста и Котора, велики војвода српске Војводине.

Међутим, тај цар величанствене титуле био је просечан човек. Остарели цар је за своје поданике био свеприсутан, мотрећи са службених фотографија у школарце, службенике и брачне парове у њиховим креветима. Насупрот томе, у његовом дому се осећала сва празнина и обмана те кићене величанствености.

„Само је грчки мит могао произвести породицу која би била дисфункционалнија и отворено неморалнија од његове. Царица Елизабета (1837-1898), познатија као Сиси, зрачила је романтиком, но њен живот био је низ наступа гнева, напада анорексије и дугих непредвидљивих путовања Медитераном у потрази за еликсиром младости. Њена је популарност спашена тек кад ју је један анархиста 1898. кобно избо у Женеви. Бриљантни и слободоумни принц Рудолф раскрстио је с оцем и на крају 1889. убио себе и своју љубавницу у ловачком дворцу Мајерлинг, а његов братић, весели надвојвода Ото (који се једном појавио у друштву носећи само сабљу), био је тако уништен сифилисом да је морао носити кожни нос када се појављивао у јавности. А што се тиче тренутног наследника, неотесаног и некултурног надвојводе Фрање Фердинанда: цар га је презирао из дна душе.

Место где је морално срце Царства требало куцати било је празно. Сам Фрањо Јосип, који је у младости био страстан љубитељ позоришта, ненамерно је ојачао тај утисак. Царска ложа била је резервисана за цара и његову породицу у сваком позоришту у Царству, била је попут круне и средишњи део архитектуре позоришта, пресвучена црвеним баршуном с царским двоглавим орлом на врху. Након женине смрти Фрањо Јосип готово више није ишао у позориште. Царске ложе од Лавова до Трста деценијама су зјапиле празне и, уместо да удаљене градове повезују с царском славом, само су служиле као сталан подсетник на празнину у средишту хабзбуршког свемира.“

Philipp Bloom, Vrtoglave godine – Evropa, 1900-1914, Zagreb 2015, 71. (цитат је прилагођен српском језику)