Научни изуми крајем XIX века су побољшали квалитет живота. Људи су дуже живели. Повећао се број становника у Европи. Иако је број рођених опадао (поготово у развијенијим државама), он је током овог периода надмашивао број умрлих, односно надмашивао је број умрлих сабран са бројем оних који су се одселили. Смањила се смртност, поготово деце, због боље исхране, услова живота, хигијене, медицине, јавних здравствених служби. Неке заразне болести су практично искорењене. Куге више није било после блажих епидемија у Шпанији и на југу Русије 1899. године. Људи су све дуже живели. Просечан животни век крајем XIX века у најразвијенијим европским државама је био око 40 година. Ситуација ипак није била сјајна, па је велики број Европљана у овом периоду одлазио на друге континенте, пре свега амерички. Број становника Америке се у 19. веку увећао са 20 на 160 милиона, од чега Северне Америке са 7 на 80 милиона. Главни разлог исељавања била је пољопривредна криза у Европи, а омогућено је јефтиним превозом паробродима.

„Железница и пароброд су интерконтинентална односно трансконтинентална путовања учинили више питањем недеља него месеци, осим у највећем делу територије Африке, континенталне Азије и делова унутрашњости Јужне Америке, а ускоро ће постати питање дана: са завршетком Транссибирске железнице 1904. биће могуће да се од Париза до Владивостока стигне за 15-16 дана. Електрични телеграф је учинио пренос информација диљем целог света питањем сати.“

Erik Hobsbaum, Doba carstva, 1875-1914, Beograd 2019, 23-24.

Број становника света је 1880. године био око једне и по милијарде (више од половине их је живела у Азији), што је било отприлике двоструко више него век раније. У Европи је 1880. године било око 320 милиона становника, а 1900. године око 390 милиона.

„Период између око 1850. и 1910. године сведочио је највишим годишњим стопама раста градског становништва у читавој европској историји. У Европи су 1850. постојала два града са 1.000.000 становника, Лондон и Париз, а веома далеко иза њих налазила се група градова са 300.000 до 500.000 житеља. Такав јаз уравнотежио се до 1913. године. У то време, тринаест градова имало је више од 1.000.000 становника: Лондон, Париз, Берлин, Санкт Петербург, Беч, Москва, Манчестер, Бирмингем, Глазгов, Истанбул, Хамбург, Будимпешта и Ливерпул.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 277.

Будимпешта је настала 1872. године, спајањем Будима и Пеште. Милионски градови 1880. године били су Лондон, Париз, Берлин, Беч и Истанбул.

„Ниједна од пет врхунских метропола (и истовремено најнасељенијих градова) Европе око 1900. године – Лондон, Париз, Берлин, Санкт Петербург и Беч – није била творевина индустрије, попут Манчестера, који се од 1800. са 24. пробио на 7. место на листи европских градова и тиме приближио онима на врху.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 287.

Већина Европљана није живело у градовима.

„У само шест европских земаља пољопривреда није упошљавала већину – обично велику већину – мушког становништва: тих шест су Белгија, Британија, Француска, Немачка, Низоземска и Швајцарска“.

Erik Hobsbaum, Doba carstva, 1875-1914,  Beograd 2019, 31.

Европљани су све теже трпели оскудицу и чвршће су веровали да је могуће досегнути земаљску срећу. То веровање раздваја модерног од средњовековног човека. У овим годинама појавило се још једно изразито обележје савременог живота – аутомобил. Први мотор са унутрашњим сагоревањем појавио се 1885. године, а први препознатљив предак модерног аутомобила био је панард из 1894. године. До 1914. године Француска и Немачка већ су производиле велики број аутомобила. Међутим, аутомобил је још био играчка богаташа.

„Доба аутомобила још увек није било почело крајем наше епохе. Тек ће та техничка иновација омогућити праву експлозију градова, најпре у САД, а у Европи тек након Другог светског рата. У свету је 1914. на улицама било 2.500.000 приватних аутомобила. Тај број се 1930. попео на 35.000.000. На смени векова, на европском континенту призор аутомобила у очима многих људи и даље је представљао сензацију. И онај ко можда није поседовао такав редак и скуп уређај вероватно је већ путовао фијакерима на моторни погон: број фијакера које су вукли коњи драстично је опадао од 1907, а већ 1914. изједначио се с бројем моторизованих таксија“, међу којима је било и оних с електромотором. У Немачкој је 1913. један приватан аутомобил долазио на 1.567 становника, у Француској на 437, а у САД већ на 81. У јужној и источној Европи тешко да су иоле постојали аутомобили у приватном власништву. Аутомобил пре Првог светског рата није био саставни део свакодневног живота, нарочито изван велеграда. Једина земља на свету за коју то начело није важило биле су САД, где су се у то време производили технички најбољи аутомобили. Из перспективе саобраћајног инжењерства, XX век почео је у САД. Само је тамо аутомобил око 1920. представљао нешто више од куриозитета: био је техничка подлога нових система масовног транспорта.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 322-323.

Почетак изградње метроа

Како су постајале богатије, земље су постајале уже специјализоване, размењујући све више производа међу собом и са светом.

У Европи до 1914. године могу се уочити два модела друштва, у грубим цртама одређена, али свакако разграничена. Из практичних разлога можемо их назвати „тржишним“ и „статусним“ друштвом. Кључна разлика између њих била је у томе што су привилегије и обавезе у првом моделу све више додељиване кроз конкуренцију на тржишту, док су у другом оне функционисале кроз признату и баштињену хијерархију статуса. У првом су награде и утицај припадале богатству и предузетништву, а у другом статусу и имену.

Омасовљење бирачког тела увођењем општег права гласа за мушкарце, увођење опште војне обавезе и пораст писмености натерали су државнике да воде више рачуна о ставовима јавности.

Угаљ је био најважнији појединачни извор енергије за индустрију. Само Ирска, Швајцарска и Данска нису имале руде. У Немачкој су се скоро сва налазишта угља налазила у Рурској области и Шлезији.

У неколико деценија на прелазу векова постигнути су велики успеси у савлађивању и побољшавању човековог непосредног окружења. До 1914. године практична примена науке постала је очигледна обичном човеку. Електрично осветљење улица и трамваји показали су значај открића на пољу електричне енергије. Прва сијалица појавила се 1876. године.

„Многе проблеме у унутарградском превозу људи ће решити тек увођењем електричног трамваја: 1888. у САД, 1891. у Лидсу и Прагу, 1896. у Нижњем Новгороду (као пројекат који је сведочио о царском престижу), 1901. у Лондону, 1903. у Фрајбургу у Брајсгауу. На техничком плану, заснивао се на трансформацији електропогона у кружно кретање. Тек је трамвај изазвао праву револуцију у унутрашњем градском саобраћају. Био је двоструко бржи и упола јефтинији од трамваја који су вукли коњи, а и коначно је омогућио радницима да путују од куће до посла и натраг. Цене су сада пале, с последицама равним онима што их је са собом донео пад тарифа на трансатлантским паробродима неколико деценија раније. У Великој Британији, број вожњи средствима јавног превоза по глави становника порастао је са осам 1870. на 130 1906. године. У предвечерје Првог светског рата, готово сви европски велегради имали су мреже трамваја. Истовремено, куцнуо је час да се оконча време у којем је доминирала коњска снага. Коњи који су вукли аутобусе у Њујорку су повучени 1897, а у Паризу 1913. више није било аутобуса које су вукли коњи. Трамвај је и даље био ван домашаја за најсиромашније. Побољшања која је донео претежно је осетила стално запослена радничка класа.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 322.

Године 1901. Маркони је успео да пошаље радио-поруке преко Атлантика. Пет година касније први пут је у Европи полетео авион на моторни погон. У то време путници су већ летели у огромним летелицама фон Цепелина. Није претерано рећи да је огроман број Европљана први пут прихватио идеју да болест није неизбежна. Пастер је значајно допринео таквој промени схватања, отварајући пут развоју бактериологије. Постојало је и мноштво других открића која су непосредно допринела напретку медицине, а до многих од њих дошло се захваљујући огромном напретку хемије.

Необична луминисценција

Основно образовање је 1914. године било бесплатно и обавезно у готово свакој земљи Европе. Неписменост је скоро побеђена. Створено је тржиште за масовну штампу које се великом брзином повећавало деведесетих година XIX века. Штампање јефтиних издања књига постало је веома уносно, а тиме су се сазнања ширила још даље. До 1914. године појавили су се и први филмови. Док телевизија није постала широко доступна после 1950. године, биоскоп је без сумње био најмоћнији медиј ширења културе међу масама. Био је доступан чак и неписменима. Први филм је приказан 1895. године у Паризу. Први биоскоп у Европи је отворен 1905. у Лондону.  Биоскопи су допринели и ширењу реклама.

Спорт је постао друштвено битан. Прве модерне Олимпијске игре су одржане у Атини 1896. године.

„Опсесија мањег броја, у почетку углавном енглеских љубитеља хеленизма и спортских ентузијаста, којима се придружио и англофилни француски барон Пјер де Кубертен, резултирала је 1896. године првом модерном Олимпијадом, да би од тада прерасла у један од најопсежнијих, најпрестижнијих и економски најјачих глобалних покрета. Де Кубертенов изворни мотив није био резултат филозофског размишљања о будућем миру. Уместо тога, млади аристократа веровао је да је Немачка победила у рату из 1870/71. године због супериорности своје школске гимнастике. Године 1892. одустао је од таквог атлетиком надахнутог национализма и пропагирао је такмичење међу спортистима различитих нација.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 530.

Стадионски спортови, који су данас најважније спортске манифестације, као фудбал, који је настао у последњој трећини 19. века, истински су се развили тек након Првог светског рата. Прво светско првенство у фудбалу одржано је тек 1930. године у Уругвају. Бициклистичке трке доживеле су велики успех. Трка кроз Француску први пут је одржана 1903. године, а кроз Италију 1909. године. 

Брз развој занимања за спорт одговарао је различитим мотивима. У Немачкој се, пре свега у патриотској перспективи националног јединства, између 60-их и 70-их година XIX века учврстио култ гимнастике; у Енглеској и Скандинавији, исти овај покрет промовисања спорта имао је, пре свега, значај у виду хигијене и био је окренут развоју личности. Али, веома брзо је уочена забавна функција појединих спортова захваљујући само њиховој визуелној димензији, што може, непосредно или посредно, да подстакне индустријску и трговинску динамику.

„Развој индустрије бициклизма, касније и аутомобилске индустрије, ослонио се на успех ових великих спортских такмичења која су и за бројне друге производе постала најбоља средства промоције (тада се говорило о „реклами“).“

Жак Дига, Културни живот у Европи на прелазу из 19. у 20. век, Београд 2007, 101-102.

Време крајем XIX века је било доба импресионизма у сликарству, а натурализма и симболизма у књижевности. Сликарствo су обележили импресионисти и постимпресионисти Клод Моне, Алфред Сисли, Огист Реноар, Пол Сезан, Едуар Мане, Едгар Дега, Пол Гоген и Винсент Ван Гог. Било је то време када су стварали научници Ајнштајн, Мендељејев, Пастер, Кох, Рендген, Пјер и Марија Кири, Чарлс Дарвин и Зигмунд Фројд.

Европљани су у деценијама уочи Првог светског рата живели у доба економског, демографског и научног напретка. У француској историографији овај период је познат као La Belle Epoque или Лепо доба.

Они који су управљали том, у односу на остатак света, супериорном европском цивилизацијом, напредак су искористили да се припреме за најмасовнији, најсвеобухватнији и најразорнији сукоб у дотадашњој историји – Први светски рат. Деценије благостања довеле до опште катастрофе.