Марија Кири рођена је у години када је Кнез Михаило добио кључеве Београда од Турака (1867), а умрла у години у којој је Хитлер проглашен царем Немачке (1934). Рођена је као Пољакиња Марија Склодовска. Деда јој је учествовао у побуни против руског царског режима (1864), што му је уништило каријеру. Њеном оцу је каријера уништена јер је био републиканац и атеиста у царској Русији, у чијем саставу је био значајан део Пољске. Мајка јој је боловала од туберкулозе, због чега је одлазила у иностранство на дуга и скупа лечења, а умрла је кад је Марији било десет година. Мајка Марију није смела додиривати из страха да је не зарази смртоносним вирусом.

Рано је Марија одлучила да постане научница и студира у Паризу. У склопу тог плана помагала је финансијски сестрино студирање, чувајући децу, да би је сестра примила када за то дође време. Марија је децу учила читању и писању на пољском, што је било забрањено, јер је по руском закону била велеиздаја кажњива годинама изгнанства. У Париз је стигла са 24 године. Сестрин стан је напустила јер је сматрала да нуди превише повода за разбрибригу. Удала се за колегу физичара Пјера Кирија.

Марија Кири је истраживала питања магнетизма. Заинтересовала се за откриће радијације урана Анрија Бекерела, што је тад била нова тема, непривлачна за научне стипендије, непогодна за развој каријере у време када је горућа научна тема у Европи на прелазу векова било откриће рендгенских (икс) зрака, који су омогућавали да се сниме кости у људском телу. Рендген је за то откриће добио прву Нобелову награду за физику 1901. године.

„Икс-зраци постали су медицинско лудило, мода, чудесан лек за све болести. Рендген је одбио патентирати свој изум па су машине с Икс-зрацима брзо биле умножене и употребљене. У само годину дана више од тридесет различитих машина нашло се на тржишту и било употребљавано за дијагнозу, борбу против инфекција и рака, убијање бактерија; један је научник чак предложио да се то невидљиво светло употребљава за „избељивање Етиопљана“, па би тако Африканци могли добити светлу кожу својих европских колонијалних господара.“

Philipp Bloom, Vrtoglave godine – Europa, 1900-1914, Zagreb 2015, 100-101. (цитат је прилагођен српском језику)

Марија Кири се позабавила исцрпљујућим послом и у веома лошим условима за рад дошла до револуционарног открића у погледу радијације. Муж је напустио своја истраживања да би радио са њом. Открили су два нова радиоактивна хемијска елемента, најпре полонијум, који су назвали по њеној родној Пољској, а затим и још радиоактивнији радијум, који је био милион пута радиоактивнији од уранијума.

„Докторска дисертација младе научнице Марије Кири, у којој је описано откриће новог елемента с непознатим својствима, изазвала је сензацију у научним круговима. Чланови Академије наука у Паризу сматрали су да је таква бриљантност заслужила Нобелову награду, али да она не би требала припасти тој младој жени. Предложили су Пјера Кирија и Анрија Бекерела за заједничку награду, на шта је Шведска академија пристала. Господин Кири прописно је обавештен поштом – и одбио је примити награду. Био је почашћен номинацијом, одговорио је комисији за доделу награда, али најважнији допринос дала је његова жена па стога он не би могао примити награду без ње. После ужурбаних преговора, одбор се сложио и Пјеру је допуштено да свој део награде подели са супругом. Тако су обоје постали лауреати Нобелове награде за физику 1903. године, а за откриће новог хемијског елемента – радијума.

Марија је била тако болесна да није могла путовати у Стокхолм на церемонију доделе награда, а њен се муж још једанпут показао лојалним. Две године после, 1905. заједно су отпутовали како би примили награду. У говору приликом пријема награде Пјер је набројио своје наде и страхове у вези с тим новим елементом:

… радијум може бити врло опасан у рукама криминалаца и овде можемо поставити питање има ли човечанство користи од познавања тајни природе, да ли је спремно од њих профитирати или ће то знање бити штетно. Пример Нобелових открића је карактеристичан, јер су моћни експлозиви омогућили људима обављање много корисних послова. Али такође могу бити и страшно средство деструкције у рукама великих криминалаца који воде народе у рат. Ја сам један од оних који верују, скупа с Нобелом, да нова открића људима доносе више добра него зла.

Нобелова награда је Киријевима донела међународну славу и напокон им омогућила рад у бољим условима након што је Пјер добио место професора на Сорбони, а с њим и властиту лабораторију.“

Philipp Bloom, Vrtoglave godine – Europa, 1900-1914, Zagreb 2015, 105. (цитат је прилагођен српском језику)

Међутим, коначни успех и изненадна слава имали су и негативне последице. Медији су се заинтересовали за научни пар, што им је одвлачило пажњу од истраживања. Марија Кири је умрла од леукемије, коју је изазвала радијација, а Пјер је сличну судбину избегао јер је 28 година раније (1906) страдао у саобраћајној несрећи – прегазила су га кола, која су вукли коњи. Иако је након смрти мужа мислила да губи разум, стално мислећи на њега, Марија Кири је временом наставила да ради и пет година касније још једном је добила Нобелову награду, тада самостално и то за хемију (прва је била за физику). Једина је жена која је два пута добила Нобелову награду. Исте године када је други пут добила Нобелову награду није примљена у Француску академију наука, али је пет година касније (1916) постала прва жена професор на Сорбони, најпрестижнијем француском универзитету.