Цивилизација представља виши и сложенији степен развоја људског друштва, који наступа након периода дивљаштва и варварства. Њене кључне одлике су настанак градова, употреба писма, формирање државе и сложена друштвена подела рада. Преласком из села у градове (урбанизација) живот више није везан само за обраду земље, већ се формирају центри трговине, управе и културе. Државна организација се формира са успостављањем власти, прописивањем закона и организовањем војске која штити територију и ресурсе. Писмо је било неопходно државној организацији за вођење евиденције (администрације), а касније и за чување знања и књижевности. Развојем способности обраде метала (металургија) почели су да се граде храмови, палате и зидине.

Прве цивилизације (писма и државе)  настале су у другој половини 4. миленијума пре Христа, на простору североисточне  Африке (Египат) и Азије. Тај простор се, из перспективе европске историје, назива Стари исток. Обухвата простор Плодног полумесеца, Иранску висораван (Иран, некадашња Персија) и Далеки исток (Кина и Индија).

„Област коју данас називамо Стари (Блиски) исток простирала се на два континента. Ова регија обухватала је Малу Азију (данашња Турска), Левант (Сирија западно од Еуфрата, Либан, Израел и Јордан), Египат, приобалне области Арабијског полуострва, Месопотамију (долине Тигра и Еуфрата и област између њих – данашњи Ирак и Сирија источно од Еуфрата) и Иранску висораван. Стари исток се простирао од Егејског басена и источних обала Медитерана на западу, до Авганистана и Пакистана на истоку; од Црног мора, Кавказа, Каспијског језера и Туркменистана на северу, до првог катаракта, Нила, Црвеног мора, Персијског залива и Индијског океана на југу. Језгро Старог истока чинио је Плодни полумесец, појас плодног земљишта који се од долине Нила на северозападу ширио дуж источне обале Медитера-на (Левант), правио лук око велике Сиријске пустиње и спуштао се на југ, преко Месопотамије, до Персијског залива.“

Данијела Стефановић, И беше попут птице у кавезу – студија о историји и култури Старог истока, Београд 2012,11.

Плодни полумесец је назив за простор који обухвата Египат, Левант и Месопотамију. Месопотамија (међуречје, у преводу са грчког) је назив плодне равнице између река Тигар и Еуфрат, које се уливају у Персијски залив. На том простору данас се налази држава Ирак.

„Попут Нила у Египту, и ове реке су обезбеђивале воду за наводњавање и представљале главне саобраћајнице за пренос добара.“

Данијела Стефановић, И беше попут птице у кавезу – Студија о историји и култури Старог истока, Београд 2012, 41.

Левант је назив за источну обалу средоземног мора, где се данас налазе Либан, Сирија и Израел и Јордан.

---

Египат – земља покрај Нила

Прве цивилизације настале су у долинама великих река, које су давале воду за новодњавање земљишта  и служиле као главне саобраћајнице.

„Развитку земљорадње особито су доприносили плодност тла, обиље воде и природног ђубрива, које су собом доносиле реке. Али је становништво морало уложити много труда да мочварне области претвори у земљорадничка културна подручја. Најпре је требало исушити простране баруштине, а затим регулисати разливе река и створити систем вештачког наводњавања који би омогућавао да се речна вода равномерно расподељује, за време надоласка воде, по целој земљи. Зато је задатак првих заједница образованих на територији јужног дела Месопотамије био у томе да изграде читаву мрежу вештачког наводњавања.“

В.И.Авдијев, Историја старог Истока

Југ Месопотамије (при ушћу у Персијски залив) назван је Сумер, по народу Сумерцима, који су се ту настанили и основали прве градове-државе.

„Становништво које је живело у јужним деловима равнице, ближе заливу, борило се за преживљавање на променљивом и непредвидљивом рељефу. Једном годишње огромна количина воде плавила је оранице. Након што би се вода повукла, земљиште се споро сушило. Нису располагали каменом или шумама које би им обезбедиле дрвну грађу, нити пашњацима; само трском која је расла у близини потока и блатом. Обликовано и осушено, помешано с трском и печено, блато је чинило основ њихових кућа, цигала које су уграђиване у градске зидине, њихових посуда и посуђа. Они су били људи земље.“

Сузан Вајс Бауер, Историја старог света, I том – Прве цивилизације, Београд 2017, 32.

Северније се налазио Акад, назван по народу Акађанима, који је у 3. миленијуму п. н. е. ујединио већи део Месопотамије у прво царство. Касније се развија Вавилон, важан политички и културни центар, најзначајнији град Месопотамије. На северу Месопотамије, у брдовитим пределима горњег тока Тигра и Еуфрата, са центром у граду Ашуру, народ Асирци су основали државу Асирију, познату по војној моћи.

На рушевинама Асирског царства народ Халдејци из јужне Месопотамије основао је у првом миленијуму п.н.е ново царство са центром у Вавилону.  Нововавилонско царство је освојио 538. године персијски цар Кир.

Простор Месопотамије се данас налази у оквиру држава Ирак, Сирија и Турска. Највећи део је у Ираку, у Сирији је већ висораван, а у Турској је то планинско подручје.

На Иранској висоравни живели су Персијанци, који су најпре на том простору покорили Међане, а затим у VI веку пре н.е. створили велико царство. Окончали су постојање Лидије, од VII века пре н.е. најмоћије државу на простору Анадолије (Мале Азије), чији су се владари истицали богатством и први ковали новац. 

На простору Анадолије налазила се држава Хетита, настала у XVI веку пре н.е. Хетити су успели да освоје Месопотамију, где су спалили Вавилон. У Палестину су се сукобљавали са Египтом. Хетитско царство су уништили Асирци у VIII веку пре наш ере . Највећим хетитским доприносом цивилизацији сматра се усавршавање добијања гвожђа из гвоздене руде. Први су израђивали оружје и оруђе од гвожђа.

Левант (истoчна обала Средоземoг мора) је имао одличан стратешки положај између Средоземног мора, Анадолије, Египта и Месопотамије, због чега је био важно трговачко чвориште, око којег су се отимале највеће силе. Уз источну обалу Средоземног мора, на обронцима планине Либан, у градовима-државама (Библос, Сидон, Тир…) живели су Феничани, а у Јерусалиму и другим градовима Израела живели су Хебреји (Јевреји). У недостатку плодне земље Феничани су се бавили поморском трговином. Либанске планине биле су обрасле кедровим дрветом, квалитетним за грађење бродова. Оснивали су колоније на обали Средоземног мора. Феничанске колоније су биле насеобине на острвима и обалама Средоземног мора осниване ради контроле трговине и поморских путева.

„Трговина на Медитерану водила је оснивању трговачких насеобина, које су често израстале у градове чији политички живот није зависио од матице која их је основала. Једна од најстаријих феничанских колонија био је Китион (данашња Ларнака) на Кипру, коју је највероватније основао Тир средином IX века пре н. е. Са Кипра, феничански трговци, углавном Сидонци, Арвађани и становници кипарских колонија, пловили су на запад до Родоса, Крита, грчког копна, Сардиније, Сицилије и Малте. На територији данашњег Туниса основали су око 750. пре н. е. Карт-Хадашт (Нови град). Картагина не само да је временом постала најзначајнија феничанска колонија већ је својим престижем и богатством надрасла и Тир, који ју је основао. Тирски трговци су из Картагине ширили своја упоришта даље на запад, дуж обале северне Африке, све до Шпаније. Њихови бродови су упловили у Атлантски океан и на острву уз западну обалу Шпаније основали колонију Гадир (Кадиз). У VII веку пре н. е., Феничани су основали неколико колонија на атлантској обали Марока. Могуће је да су њихови бродови стигли и до Азовских острва и Велике Британије. Штавише, на захтев египатског фараона Нехоа II (610-595. пре н. е.), експедиција сачињена од феничанских бродова опловила је афрички континент.“

Данијела Стефановић, И беше попут птице у кавезу – Студија о историји и култури Старог истока, Београд 2012, 276.

Трговина металима подстицала је Феничане да истражују и колонизују наведене територије богате рудама. Главни конкуренти Феничанима у Средоземљу били су Грци. Назив Феничани, у значењу “Црвени” дали су им Грци, док су они себе називали по градовима у којима су живели. Верује се да назив “Црвени” потиче од тамноцрвене, пурпурне боје којом су Феничани бојили тканине, један од својих најважнијих извозних производа. Феникија никада није постојала као јединствена држава.

„Историја Јевреја је значајна пре свега због њихове вере у једног Бога, с којим су склопили савез. Јевреји су имали свог Бога, јединог, нествореног за разлику од свих богова њихових суседа и свих осталих богова до тада. Притом, Бог је био љубоморан на завет који је положио свом изабраном народу, народу који се такође заветом везао за њега. Тај Бог им се повремено директно обраћао. Таква вера није била у складу с култовима плодности, моћним свештенством и уопште политеизмом блискоисточних народа. Јеврејски Бог, Јахве, био је више забринут да ли је његов народ праведан и верујући него што се бавио питањима плодности, успешног ратовања или уопште било каквог видљивог просперитета на овом свету, мада је његова брига за основне потребе свог народа била одлично посведочена. […]

Рану Јеврејску сачувану историју егзодус из Египта и насељавање Палестине није могуће потврдити, али ни демантовати египатским или неким другим изворима. У Палестини, са центром у Јерусалиму, Јевреји су у ХІ веку пре Христа основали државу Израел, која се одржавала кроз многобројне ратове, да би у Х веку, у време цара Соломона, достигла свој врхунац. Соломон је подигао величанствени Храм божји у Јерусалиму. Касније је та држава опадала и растакала се (поделила се на јужни део, Јудеју и на северни део, и даље под именом Израел), али Јевреји – упркос искушењима и странпутицама којима су се кретали нису се одрицали од свог Бога, а ни Он од њих.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 38-39.

Након египатског и месопотамијског, треће најстарије писмо настало је у Индији.

„О историји Индије не знамо много све док се на ту територију нису око 1500. године пре Христа почели досељавати Аријевци, заправо народи који су говорили индоевропске језике из којих је временом настао санскрит. Аријевци су се населили на северу Индије уништавајући старију цивилизацију у долини Инда. Тек око 1000. године почели су се поново ту развијати организована држава, писмо и уметност. У јужном делу потконтинента, до ког Аријевци нису допрли и где је живело старије становништво, преживљавала је успавана неолитска цивилизација.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 42.

Старо индијско писмо нам није дешифровано, па о древној индијској цивилизацији знање црпимо само из археологије. Од свих старих цивилизација индијска се простирала на највећем простору, на којем је пронађено преко 1500 археолошких локалитета. Индијско полуострво је одувек било густо насељено, поготово у долини великих река, захваљујући богатој клими, обиљу воде и природним богатствима.

„Велики индијски потконтинент је врло ретко, све до модерног доба, био уједињен културно и политички. Југ је претежно, али не искључиво, брдовит, док на северу Индију дели од остатка Азије ланац највиших планинских врхова на планети. У Индији има планина, кланаца, плодних равница, пустиња и џунгли то је земља велике разноликости рељефа, а не само етничке структуре народа који је насељавају. Две реке су кључно утицале на прошлост – Инд и Ганг. Обе извиру у подножју Хималаја. Инд протиче кроз данашњи Пакистан у правцу север-југ, док се ток Ганга протеже од запада ка истоку све до ушћа у Бенгалски залив. Највећи део Индије лежи у тропском и суптропском појасу. Сваког лета монсунски ветрови доносе обилне кише. Тамошњи људи бавили су се земљорадњом, и то нарочито у долини великих река. Индијска села веома ретко су се развијали у градове.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 40-41.

У Индији и Кини развијале су се старе цивилизације које су биле одвојене од блискоисточних. На огромном простору Кине живели су бројни народи, који су говорили различитим језицима, а једино заједничко било им је писмо, које је било сликовно.

„Кина је огромна земља далеко од сваког другог цивилизацијског средишта. Колико год да је Индија била изолована, за Кину то важи у још већој мери. Између Индије и Кине уздижу се Хималаји, а морски саобраћај био је повезан с многим искушењима; пут између Месопотамије и Кине дугачак је око 5.000 километара. Центар старе кинеске цивилизације био је у току реке Јанг-це и нешто северније, у току Жуте реке. У њеном доњем току за време другог миленијума пре Христа родила се најстарија кинеска цивилизација. С временом, упркос тешкоћама које је наметао рељеф, различитој етничкој структури, формирала се јединствена Кина.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 44.

Приказ територијалних промена у антици кроз време може се видети овде.

Најстарија цивилизација у Европи настала је на Криту, где се писмо користило од 18. века пре наше ере. Следећи по старости био је алфабет Етрураца, настао око 700. године пре наше ере.

1. Зашто су прве цивилизације настале баш у долинама великих река?
2. Која држава се данас налази на простору Месопотамије?
3. Која држава се данас налази на простору Анадолије?
4. На основу мапе Хетитског царства какав је био његов однос са Тројом?
5. Који старовековни народи су владали простором данашње Турске у античко време?
6. Да ли су Хетитима били ближи Асирци или Вавилон?
7. Да ли се већим подухватом може сматрати асирско или персијско освајање Египта?
8. Које од та два освајања се прво десило?
9. По чему су били познати и нама су значајни Феничани?
10. Зашто су нам значајни Хебреји?
11. На простору које данашње државе су живели Феничани?
12. Које државе (4-5) се данас налазе на простору Леванта?
13. Зашто је тај простор био значајан?
14. Како су географске одлике утицале на привреду Феничана?
15. Када је настала држава Феникија?
16. Која је била најзначајнија колонија Феничана, која је водила три рата против Римљана?
17. Зашто о најстаријој историји Индије знамо мање него о најстаријој историји Египта и Месопотамије?
18. Зашто је писмо било од посебног значаја за најстарију историју Кине?

---