„Разумети неку ствар значи видети ту ствар у вези са другим стварима у простору и времену, видети њену зависност од других ствари и зависност других ствари од ње, наћи њој њено право место међу другим стварима у простору и времену…“

Божидар Кнежевић

Изучавајући историју сазнајемо о пореклу ствари, појава, институција… Учећи о њиховом развоју боље их разумемо. Учећи историју стичемо знања о разним темама. Историја проучава развој друштва, бавећи се политиком, привредом, културом. Учење о прошлости нам омогућава да боље разумемо садашњост и доносимо одлуке у будућности, као што појединци делују на основу претходног искуства.

„Историја је та која преноси колективно знање, мудрост и морал будућим поколењима, у томе лежи њена вредност.“

Јун. В. Иденг, Историја Рима I, Лозница 2020, 44.

Историја нам показује да не мора све да буде тако какво је данас, јер је раније било знатно другачије. Показује нам историја да су промене могуће, али и у каквом околностима се дешавају и које последице могу да изазову.

„Реч историја потиче од грчке речи чије је приближно значење „истраживање“. У тој речи крије се заправо основни смисао ове интелектуалне дисциплине, која се данас најчешће зове науком: историја јесте истраживање прошлости, али и описивање које проистиче из овог истраживања. Знање о прошлости не постоји само по себи, већ је оно дошло као резултат дуготрајног вишевековног проучавања, истраживања. Истраживање прошлости је тако различит задатак да се не може рећи да постоје јединствена правила ове научне дисциплине; сасвим би се различит приступ морао употребити, уколико бисте, на пример, добили задатак да истражите недавни прошли догађај са нашег простора (нпр. грађански рат у некадашњој Југославији почетком деведесетих година двадесетог века) у односу на истраживање далеке прошлости неког другог народа (нпр. Периклова политика према Спарти).

Ипак, у оба случаја, како бисмо прикупили информације или знања о прошлости, о различитим историјским догађајима, ослањамо се на „историјске изворе“. Очигледно је да се иза појма „историјски извори“ крије сасвим различит материјал, једва упоредив један са другим. За истраживање о грађанском рату у Југославији деведесетих година прошлог века могли бисмо да разговарамо са учесницима или сведоцима (у часу када ово пишем, многи од њих су живи), па и политичким вођама, прелиставали би ондашњу штампу и слично. Ништа од овога не би било доступно за истраживање о Перикловој политици: морали бисмо се обратити много пута прочитаним историографским и књижевним текстовима, као и атинским документима из тог периода, сачуваним као натписи на камену.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 6-7.

Историја је друштвена и хуманистичка наука која даје најшире образовање. За разумевање многих уметничких дела потребно нам је и познавање историје. Да бисмо се политички определили потребно је да познајемо историју деловања политичких актера. Историја је једно од три обележја која дају идентитет нацији, уз религију и културу, чије развоје такође проучава историја.

„У свим националним покретима историја је била један од главних аргумената за националну мобилизацију. Само је она нудила свеобухватну причу о пореклу заједнице све до данашњих дана, а тиме и потврду о историјском континуитету.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 258.

Историјско наслеђе (културна баштина) је мост који повезује прошлост, садашњост и будућност. Оно обухвата све оно што смо наследили од својих предака, што данас чувамо и вреднујемо, и што имамо обавезу да пренесемо будућим генерацијама. Може бити материјално (опипљиво) и нематеријално (духовно). Материјално може бити непокретно (споменици, тврђаве, цркве, археолошка налазишта, историјски градови) и покретно (уметничка дела, књиге, новац, оружје, одећа, алати – све оно што се обично чува у музејима и архивима). Нематеријално наслеђе је „живо“ наслеђе које се преноси с колена на колено. Ту спадају језик, усмена предања и приче; музика, игре (фолклор) и песме; занати, вештине и гастрономија (начин припреме хране); обичаји, ритуали и веровања. Историјско наслеђе обухвата све оно што смо наследили од својих предака, што данас чувамо и вреднујемо, и што имамо обавезу да пренесемо будућим генерацијама. Пружа осећај стабилности у свету који се стално мења, повезујући нас са људима који су живели пре нас. Свака генерација поново тумачи своје наслеђе и бира шта ће од тога славити, а шта критиковати.

Историја нам пружа бројне поуке на основу судбина других људи у различитим ситуацијама. Историјом се, осим школског предмета називају и прошли догађаји, који су предмет историјског истраживања, сам процес историјског истраживања, односно наука која се тиме бави, али и производ историјског истраживања, односно књига која је на основу тога написана.

„Историја се бави прошлошћу, тј. проучава прошлост. Историја и прошлост нису синоними, иако се често у говорном језику ове речи употребљавају у том смислу. Историја настаје када се прошли догађаји почињу бележити или са покушајем да се прошлост некако сачува од заборава. Постоји прошлост коју историја не познаје, таква је прошлост људи током праисторије, на пример, али је непозната или нестала прошлост људи и народа из каснијих епоха. У том смислу, Херодот је отац историје зато што је написао прво историографско дело, оставивши тако смисленог трага о прошлим догађајима.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 5.

Да ли историју пишу победници?