Прошлост утиче на садашњост, па тиме и на будућност. Свуда око нас су трагови прошлости. Зграде и друге грађевине поред којих пролазимо градили су према својим потребама и жељама људи којих више нема. Бројни конфликти у свету и окружењу заснивају се на позивању на прошлост. Историја није само оно што се десило, него оно што бирамо да памтимо, штитимо и препричавамо.
„Шта од те прошлости остаје у нашој свести, шта ће ући у историјске расправе и уџбенике, шта ће постати повод за свечане прославе, укратко, шта ћемо с временом назвати историјом, зависи заправо од историографије.“
Ото Лутхар, Мајстор и муза – Шта је историја и зашто, Београд 2014, 22.
Под историографијом се подразумевају стручне књиге из историје. Њих пишу историчари на основу историјских извора.
„Иако су историјска истраживања различита, макар у једном се увек поклапају. Морали бисмо наиме да историјске изворе изложимо критици. Грчка реч критика означава вештину разумевања, разматрања, просуђивања. Заправо, критика извора је у центру задатка историчара, у центру „истраживања“. Из тог разлога је важно да се из ове књиге, док се буде читала, нарочито пажљиво прочитају цитирани текстови античких писаца (најчешће, историјски извори су текстови) и да се покуша тачно докучити шта је и како речено.
Постоје две основне врсте критика историјских извора. Прва, спољна критика подразумева да утврдимо аутентичност историјског извора, што би значило, да утврдимо да ли је неки документ, или други извор на основу кога пишемо, фалсификован или није. Када су у питању модерни извори, таква критика је веома важна, али за изворе старије епохе, тај посао је одавно обављен: нема потребе да проверавамо да ли је текст о атинској историји заиста Тукидидов или да ли је натпис на камену из петог века; то су урадили други историчари или филолози, много година пре нас.
Друга врста критике, унутрашња, јесте критика исказа: ми процењујемо шта саопштава историјски извор, његову објективност, поузданост, евентуалну жељу писца да прикаже ствари другачије из неког личног, политичког или било каквог другог разлога. Поред тога, сваки текст одражава лична схватања историчара, формирана у одређеној епоси; та схватања настају на основу историчаревог образовања, порекла, друштвеног положаја, укуса, интелигенције и низа других околности, од којих нека могу бити и последица случаја. Каткада историографски извори уопште не желе да буду истинољубиви, каткада они то јесу по намери, али нису у резултату. Често из једног извора текста можемо нешто прихватити као истинито, а друго не.
Ниједно схватање о прошлости није релевантно уколико није засновано на историјским изворима, али тачно протумаченим. Зато, иако се данас на интернету или у неким књигама може прочитати да су Александар Македонски или (и) цар Лициније били Срби или да се Срби нису населили на Балкан, већ да одувек ту живе, да су Срби зидали Вавилонску кулу, то није историја, већ машта, фикција, нечија лична жеља да то тако буде, погрешно уверење настало из неких разлога у које чак и не морамо улазити у овој прилици. Такве илузије не могу бити предмет ни расправе, пошто се не заснивају ни на једном историјском извору, иако се понекад маскирају позивањем на нечије неутемељено мишљење, као да је то мишљење историјски извор. Могу се позивати и на погрешно преведен или интерпретиран текст неког историјског извора, или се темеље на погрешном тумачењу тог текста. Притом, по правилу, љубопитљиви и неповерљиви људи који граде своја лична схватања о прошлости не познају ни језик историјског текста на који се позивају.
Управо због оваквих грешака или погрешних тумачења упркос томе што нам неке од њих могу пријати – у проучавању историје не треба користити све књиге до којих се може доћи, већ се ослонити на оне коју стручњаци препоручују. Поређење медицине са историјом овде је добродошло: нема сумње да се за сваку болест може наћи много савета за лечење, од травара до магије, али једино је разумно отићи код правог лекара.
Сазнања о прошлости можемо стицати и на основу традиције, усмене традиције, која је у једном тренутку записана и утврђена. То је нарочито важно за историјске епохе или догађаје о којима немамо довољно правих сведочанстава, било да нису постојала или да нису сачувана. Традиција се природно мора излагати критици најчешће много пажљивијој него историографски извори; она доноси некада тачне податке, а некада је та „истина“ из народног предања прилагођена старим схватањима, а не модерним, научним. Тако у нашим епским песмама српску војску у Косовској битки предводи кнез Лазар (додуше, унапређен у цара), што је тачно, али њу и чине уз друге историјске личности и девет Југовића и стари Југ Богдан, заправо божанства из старе, прасловенске митологије. Треба дакле имати стално на уму: у истом тексту (у овом случају, у песми) тачност једног податка не гарантује тачност другог податка. Немогуће је историјским изворима, сложеним текстовима, давати једнозначни предзнак „тачан“ или „нетачан“.“
Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 9-11.
Усмена предања као историјски извори су најмање поуздана, јер иако се може радити и о непосредним сведоцима догађаја, приказ тих догађаја је често оптерећен личним доживљајем онога ко о њима сведочи. Материјални историјски извори су корисни у недостатку писаних извора за поједине периоде, углавном најстарије прошлости. Пружају нам подате о начину живота људи у прошлости и ту углавном спадају предмети из свакодневног живота људи. Историјски период је почео са појавом првих писама, јер се историја ка наука заснива на записима о прошлости. Писаних историјских извора такође има више врста. Документи, настали радом државних институција, главни су извор информација за историчаре. Субјективнији писани историјски извори у дневници и мемоари, који се заснивају на сећањима појединаца, дневници непосредно после догађаја које описују, а мемоари са значајном временском дистанцом, што их чини мање поузданим. Са развојем технологије у скоријим вековима појавиле су се и нове врсте извора, аудио и визуелни.
Иако је задатак историје као науке да пружи објективан приказ прошлости, аутори историја су људи чији субјективни одраз у мањој или већој мери остаје у њиховим делима. На написано утичу и околности времена и средине. Они који са позиције власти усмеравају друштво некада то чине и са друштвеним наукама. Јавности се може скренути пажња на одређене теме из прошлости и оне бити обрађене тако да се тиме можда могу окористити они на власти. Ако се у писању историје одустане од објашњавања прошлих догађаја зарад доказивања исправности одређених идеологија или деловања појединаца и група, онда се историја злоупотребљава у политичке сврхе и то је манипулација прошлошћу. Историју не пишу победници, него историчари, који се некада додворавају победницима или бивају ангажовани од њих у пропагандне сврхе. Међутим, иако написане књиге остају као трајно сведочанство деловања историчара, друштво се развија, временом се власти мењају, претходна политика не утиче на каснија историјска дела и неке књиге које су формирале историјску свест генерација временом могу изгубити на релевантности.
Псеудоисторија (лажна историја) је имитација науке. То је дисциплина која покушава да изгледа као историја — позива се на изворе — али у својој суштини крши основна правила историјске методологије. Док права историја трага за истином (каква год она била), псеудоисторија трага за потврдом већ унапред донете „истине“. Карактерише је селективност (узимање једне реченице из старог списа која одговара теорији, док се остатак текста који говори супротно игнорише), теорија завере (ако се званична наука не слаже са њиховим тврдњама, псеудоисторичари то не објашњавају недостатком доказа, већ завером елита или страних сила који крију „праву истину“), ослањање на митове као на чињенице (третирање легенди, епова или верских списа као дословних историјских докумената без критичке анализе) и сензационализам (шокантна открића која ће „променити све што смо знали“). Псеудоисторија може бити опасна као политичко оруђе, стварањем лажне слике националне супериорности и ширењем мржње према другим групама кроз лажирање њихове прошлости.
Ревизија историје је назив за драстичне промене у погледу вредновања одређених историјских збивања. Међутим, задатак историје није да оцењује личности и догађаје из прошлости, него да их објашњава, истичући све узроке и последице. Другачије сагледавање прошлости се јавља са истраживањем нових историјских извора, који временом постају доступни. Архиви су институције у којима се чувају документа са којима раде историчари. У библиотекама се чувају књиге, па и стручна литература за историчаре.
Као пример ревизије историје у Србији најчешће се истиче другачији однос према периоду владавине комуниста Југославијом, што је најчешће видљиво кроз промену назива улица. Међутим са ревизијом историје у Срби је системски почело баш са доласком комуниста на власт, када се целокупна прошлост сагледавала из перспективе владајуће идеологије. Рат којим су дошли на власт је представљан као најзначајнији историјски догађај, победом у којем су стекли позиције које су се настојале задржати величањем заслуга. Скоро све што је претходило је њиховој ери је доживљавамо као нешто што би требало заборавити, или је служило за негативно поређење. Слична ситуација је задесила и Хрватску након рата у којем се распала Југославија.
„О борби партизана и њеним достигнућима писало се различито; она се вредновала у складу са историјском епохом и, често, у складу са политичком и друштвеном ситуацијом. Oд 1941. до 1948. комунисти су сами себе видели као неодвојиви део фронта словенских народа и општег револуционарног тока. После сукоба са СССР-ом и Стаљиновог „не“ Титу, настају митови о аутентичној револуцији и епопеји НОБ-а, с временом са све мањим упориштем у чињеницама. Самоуверени и самодовољни, како су губили корак у сопственој садашњости, југословенски комунисти су све чешће тражили тачку ослонца у идеализованој прошлости. Идеолошки наноси који су конструисали прошлост били су отпорни на све дисонантне тонове који су се јављали од 1970-их година. Зато је критика револуционара и тековина њихове борбе крајем века њиховим следбеницима деловала толико оштро и опасно, а многима чак да она нарушава темеље једне епохе и једног погледа на свет. Бројна питања у поларизованом друштву остала су до данас отворена, уз честе црно-беле погледе на сложене историјске процесе.“
Историјска читанка 