Историја није отпочела са првим људима, него са првим писмима, којима су прошли догађаји могли бити забележени. Прва писма су настала крајем IV миленијума пре наше ере напростору Старог истока.

Како су људи живели и пре појаве првих писама, тај период пре почетка историје називамо праисторија. На основу материјала који су људи и њихови преци користили за израду оруђа или оружја, праисторија се дели на камено доба (старије, средње и млађе – палеолит, мезолит инеолит) и метално доба (бакра, бронзе и гвожђа).

О начину живота људи у  најстаријој епоси палеолита имамо мало поузданих података. Ипак, већ тада се појавио при облик уметности у виду слика животиња у пећинама. Та праисторијска уметност је вероватно имала улогу да олакша лов, главно занимање првих људи. У доба неолита друтва нису била више само ловачко-сакупљачке заједнице, него су људи почели и да узгајају биљке и животиње. Док људи нису почели да се баве пољопривредном за праисторију су биле карактеристичне миграције становништва у потрази за храном и бољим климатским условима. Верује се да је Јерихону у Палестини био прво градско насеље. У праисторији није било нација држава, него су људи живели у оквиру родовско-племских заједница. Род су чинили људи повезани крвним сродством, а више родова чинило је племе. У неолиту су се људи бавили металургијом, од руда су добијали метале које су топили и обликовали за оруже и оружје. Употреба метала довела је и до настанка занатства, појавом специјализованих мајстора (ковачи, грнчари). Револуционално је било откриће точка, које је олакшало превоз намирница, али и израду квалитетнијих посуда. Новца није било, па се роба размењивала, што се назива натуралном привредом. Са металним добом друштво постаје сложеније, племена се сукобљавају око ресурса, а из тих сукоба и уједињења полако настају прве државе, чиме се праисторија завршава, а почиње историја.

Локалитети са остацима праисторијских култура на тлу данашње Србије су Лепенски Вир (код Доњег Милановца), Винча (на ободу Београда) и Старчево (код Панчева). Сви се налазе на Дунаву. Култура Лепенског Вира је откривена 60-их година XX века, ископавањима које је организовао археолог Драгослав Срејовић. Припада средњем каменом добу (мезолит). На врхунцу се налазила у периоду 6500-5500 пре наше ере, трагови најстаријих насеља су из времена око 8000 година пре наше ере. Винчанска култура је заузимала територију не само Србије, него и више суседних земаља и развијала се током неолита. У то време на тим просторима нису живели Срби, који још нису постојали, као ни друге нације.

О прошлости људи пре појаве првих писама сазнајемо на основу материјалних остатака, које проучава археологија. Материјални остаци прошлости чувају се у музејима, у којима раде кустоси. Археологија на основу остатака предмета који су људи користили и грађевина у којима су живели реконструише прошлост не само у доба праисторије. Због тога је археологија помоћна историјска наука. Није једина. Стари новац проучава нумизматика, грбове хералдика, печате сигилографија, писма палеографија, натписе на тврдом материјалу епиграфика, повеље дипломатика, породична стабла генеалогија, а начине рачунања времена хронологија.

1. Зашто историја не почиње са првим људима?
2. Да ли је историје почела у Европи?
3. Да ли је култура Лепенског Вира била развијенија од Винчанске?
4. Шта су у Краљевини Србији знали о Лепенском Виру?
5. Како се зове научници који проучавају праисторију?
6. Зашто су нам за проучавање историје битни грбови, повеље, натписи, записи, печати и друге ствари којима се баве помоћне историјске науке?