Историја није отпочела са првим људима, него са првим писмима, којима су прошли догађаји могли бити забележени. Прва писма су настала крајем IV миленијума пре наше ере на простору Старог истока.

Како су људи живели и пре појаве првих писама, тај период пре почетка историје називамо праисторија. На основу материјала који су људи и њихови преци користили за израду оруђа или оружја, праисторија се дели на камено доба (старије, средње и млађе – палеолит, мезолит инеолит) и метално доба (бакра, бронзе и гвожђа).

О начину живота људи у  најстаријој епоси палеолита имамо мало поузданих података. Ипак, већ тада се појавио при облик уметности у виду слика животиња у пећинама. Та праисторијска уметност је вероватно имала улогу да олакша лов, главно занимање првих људи. У доба неолита друтва нису била више само ловачко-сакупљачке заједнице, него су људи почели и да узгајају биљке и животиње. Док људи нису почели да се баве пољопривредном за праисторију су биле карактеристичне миграције становништва у потрази за храном и бољим климатским условима. Верује се да је Јерихону у Палестини био прво градско насеље. У праисторији није било нација држава, него су људи живели у оквиру родовско-племских заједница. Род су чинили људи повезани крвним сродством, а више родова чинило је племе. У неолиту су се људи бавили металургијом, од руда су добијали метале које су топили и обликовали за оруже и оружје. Употреба метала довела је и до настанка занатства, појавом специјализованих мајстора (ковачи, грнчари). Револуционално је било откриће точка, које је олакшало превоз намирница, али и израду квалитетнијих посуда. Новца није било, па се роба размењивала, што се називанатуралном привредом. Са металним добом друштво постаје сложеније, племена се сукобљавају око ресурса, а из тих сукоба и уједињења полако настају прве државе, чиме се праисторија завршава, а почиње историја.

„Представа о људима који полуголи тумарају природом са животињском кожом немарно пребаченом преко рамена под‌једнако је погрешна као и представа о томе да су живели дубоко у подземним пећинама. Не заборавимо да је то било последње ледено доба. Било је хладније него данас. Могли су да шију одећу од животињске длаке или тетива. Сигурно су имали и фризуре, неку врсту капа, као и ципеле које су правили од кожа уловљених животиња. Пре неколико година много се говорило о открићу залеђеног праисторијског чо-века у Алпима. Назван је Оц (ледени човек). Како је његова мумија изванредно очувана, заједно са одећом, открили смо да је носио капу од медвеђег крзна, одећу и обућу од коже, и да је обућу чак пунио сувим биљкама како би спречио продирање хладноће. Наравно, он је много млађи, потиче из неолита, пре непуних 5.300 година… Али нам то ипак даје слику о томе шта су људи могли да добију из природних извора који су их окруживали, и то у хладној клими.“

Жан Клот, Праисторија објашњена мојим унуцима, Београд 2011, 50-51.

Најзначајнјији локалитети са остацима праисторијских култура на тлу данашње Србије су Лепенски Вир (код Доњег Милановца), Винча (на ободу Београда) и Старчево (код Панчева). Сви се налазе на Дунаву.

„Територија Србије настањена је пре четрдесетак хиљада година, али људске заједнице које су на њој живеле остају безимене све до првог миленија пре нове ере, до времена када се укључују у догађаје за које је био заинтересован антички свет. Пошто је лишена писаних докумената, историја тих људских заједница може се проучавати првенствено као културна историја. Прикупљена археолошка грађа и примена нових метода истраживања омогућују да се праисторијске културе на тлу Србије опишу и разграниче просторно и временски, али се безбројна и сложена збивања која су на њих судбоносно деловала могу само наслутити. Из тих разлога је реконструкција праисторије Србије у многим појединостима хипотетична, подложна непре станим допунама и бројним исправкама.“

Историја српског народа, прва књига, Београд 1981, 3.

Култура Лепенског Вира је откривена 60-их година XX века, ископавањима које је организовао археолог Драгослав Срејовић приликом изградње хидроелектране Ђердап. Припада средњем каменом добу (мезолит). На врхунцу се налазила у периоду 6500-5500 пре наше ере, трагови најстаријих насеља су из времена око 8000 година пре наше ере. Винчанска култура је заузимала територију не само Србије, него и више суседних земаља и развијала се током неолита. У то време на тим просторима нису живели Срби, који још нису постојали, као ни друге нације.

О прошлости људи пре појаве првих писама сазнајемо на основу материјалних остатака, које проучава археологија. Материјални остаци прошлости чувају се у музејима, у којима раде кустоси. Археологија на основу остатака предмета који су људи користили и грађевина у којима су живели реконструише прошлост не само у доба праисторије. Због тога је археологија помоћна историјска наука. Није једина. Стари новац проучава нумизматика, грбове хералдика, печате сигилографија, писма палеографија, натписе на тврдом материјалу епиграфика, повеље дипломатика, породична стабла генеалогија, а начине рачунања времена хронологија.

1. Зашто историја не почиње са првим људима?
2. Да ли је историје почела у Европи?
3. Да ли је култура Лепенског Вира била развијенија од Винчанске?
4. Шта су у Краљевини Србији знали о Лепенском Виру?
5. Како се зове научници који проучавају праисторију?
6. Зашто су нам за проучавање историје битни грбови, повеље, натписи, записи, печати и друге ствари којима се баве помоћне историјске науке?