Историја није отпочела са првим људима, него са првим писмима, којима су прошли догађаји могли бити забележени. Прва писма су настала крајем IV миленијума пре наше ере на простору Старог истока.

Праисторија

Како су људи живели и пре појаве првих писама, тај период пре почетка историје називамо праисторија. На основу материјала који су људи и њихови преци користили за израду оруђа или оружја, праисторија се дели на камено доба (старије, средње и млађе – палеолит, мезолит и неолит) и метално доба (бакра, бронзе и гвожђа).

О начину живота људи у  најстаријој епоси палеолита имамо мало поузданих података. Ипак, већ тада се појавио при облик уметности у виду слика животиња у пећинама. Та праисторијска уметност је вероватно имала улогу да олакша лов, главно занимање првих људи. У доба неолита друштва нису била више само ловачко-сакупљачке заједнице, него су људи почели и да узгајају биљке и животиње. Док људи нису почели да се баве пољопривредном за праисторију су биле карактеристичне миграције становништва у потрази за храном и бољим климатским условима.

„Климатске промене, тешки услови живота и стална потрага за храном присилили су праљуде да живе номадским начином живота. У потрази за новим ловиштима прачовек се из својих најстаријих станишта у Африци и југоисточној Азији проширио на простор Аустралије и Еуропе. У касном палеолита људи су, прешавши залеђени Берингов пролаз, населили прво Северну, а потом и Јужну Америку.

Око 700 000. г. пре Христа тежи животни услови нагнали су праљуде да промене начин живота. Он је ловац, а храни се ситним животињама и плодовима биљака. Живео је у групама од 15 до 20 јединки. Будући да је зависио о лову животиња, често се селио у потрази за храном. Животни век свих праљуди био је кратак и износио је између 30 и 40 година.

Током леденог доба прачовек је упознао ватру. Испрва је се бојао јер ју је упознао тако што је муња ударила и запалила дрво. После ју је сам научио палити трљањем дрва о лишће и пруће или кресањем камена о камен покрај сувог лишћа. У почетку су се праљуди ватром штитили од дивљих животиња, а после су се њоме користили и да се угреју у хладним пећинама – првим настамбама.

У хладним и топлим раздобљима која су се измјењивала прачовеков је ход поступно постајао све усправнији. Напредовало је и човеково умеће израде помагала и настало прво оруђе за свакојаку примену – ручни клин. У каснијем старијем каменом добу праљуди су почели израђивати прве настамбе на отвореном, налик на данашње шаторе, од прућа, лишћа и коже.“

Mladen Tomorad, Stara povijest, Zagreb 2025, 19. [цитат је прилагођен српском језику]

Верује се да је Јерихону у Палестини био прво градско насеље, настало око 8 000 година пре наше ере.У праисторији није било нација држава, него су људи живели у оквиру родовско-племских заједница. Род су чинили људи повезани крвним сродством, а више родова чинило је племе.

У неолиту су се људи бавили металургијом, од руда су добијали метале које су топили и обликовали за оруже и оружје. Употреба метала довела је и до настанка занатства, појавом специјализованих мајстора (ковачи, грнчари). Револуционално је било откриће точка, које је олакшало превоз намирница, али и израду квалитетнијих посуда. Новца није било, па се роба размењивала, што се назива натуралном привредом. Са металним добом друштво постаје сложеније, племена се сукобљавају око ресурса, а из тих сукоба и уједињења полако настају прве државе, чиме се праисторија завршава, а почиње историја.

„Представа о људима који полуголи тумарају природом са животињском кожом немарно пребаченом преко рамена под‌једнако је погрешна као и представа о томе да су живели дубоко у подземним пећинама. Не заборавимо да је то било последње ледено доба. Било је хладније него данас. Могли су да шију одећу од животињске длаке или тетива. Сигурно су имали и фризуре, неку врсту капа, као и ципеле које су правили од кожа уловљених животиња. Пре неколико година много се говорило о открићу залеђеног праисторијског човека у Алпима. Назван је Оц (ледени човек). Како је његова мумија изванредно очувана, заједно са одећом, открили смо да је носио капу од медвеђег крзна, одећу и обућу од коже, и да је обућу чак пунио сувим биљкама како би спречио продирање хладноће. Наравно, он је много млађи, потиче из неолита, пре непуних 5.300 година… Али нам то ипак даје слику о томе шта су људи могли да добију из природних извора који су их окруживали, и то у хладној клими.“

Жан Клот, Праисторија објашњена мојим унуцима, Београд 2011, 50-51.

Праисторија на тлу Србије

Најзначајнјији локалитети са остацима праисторијских култура на тлу данашње Србије су Лепенски Вир (код Доњег Милановца), Винча (на ободу Београда) и Старчево (код Панчева). Сви се налазе на Дунаву.

„Територија Србије настањена је пре четрдесетак хиљада година, али људске заједнице које су на њој живеле остају безимене све до првог миленија пре нове ере, до времена када се укључују у догађаје за које је био заинтересован антички свет. Пошто је лишена писаних докумената, историја тих људских заједница може се проучавати првенствено као културна историја. Прикупљена археолошка грађа и примена нових метода истраживања омогућују да се праисторијске културе на тлу Србије опишу и разграниче просторно и временски, али се безбројна и сложена збивања која су на њих судбоносно деловала могу само наслутити. Из тих разлога је реконструкција праисторије Србије у многим појединостима хипотетична, подложна непре станим допунама и бројним исправкама.“

Историја српског народа, прва књига, Београд 1981, 3.

Култура Лепенског Вира је откривена 60-их година XX века, ископавањима које је организовао археолог Драгослав Срејовић приликом изградње хидроелектране Ђердап. Припада средњем каменом добу (мезолит). На врхунцу се налазила у периоду 6500-5500 пре наше ере, трагови најстаријих насеља су из времена око 8000 година пре наше ере. Људи су се ту бавили земљорадњом, а нарочито рибарством. Израђивали су и камене скулптуре риболиких божанстава. Имали су и светилишта и места за сахрањивање мртвих, што сведочи о развијеном религиозном животу.

Старчевачка култура простирала се централним Балканом. Тада су настала прва стална насеља у долинама река. Карактерике ове неолитске културе су израда квалитетне керамике и бављење земљорадњом. Пронађена су и оруђа од камена и костију.

Винчанска култура термин је који обухвата период касног каменог доба (од 5300. до 4500. године пре наше ере) током којег је дошло до, до тада, незабележеног експлозивног раста креативности, технолошког напретка и раста популације на површини која данас обухвата делове Грчке, Бугарске, Румуније, Мађарске, Босне и Херцеговине, Хрватске, Северне Македоније, Црне Горе и целокупне територије Републике Србије. Име је добила по насељу у Београду, 15 километара низводно од центра града, где је професор Милоје Васић 1908. године први пут пронашао доказе ове изузетне културе. Винчанци су пионири урбанизма. За разлику од претходне старчевачке културе, која је по природи била номадска и имала углавном привремена насеља, винчанска насеља била су стална.

Захваљујући нагомиланом знању и заједничком раду, људске заједнице су направиле прекретницу: уместо да само узимају готову храну из природе, почели су сами да је производе. Ова контрола над изворима хране донела је слободно време које су људи искористили за усавршавање технологије, заната и трговине. Највећи технолошки скок тог доба била је производња керамике. Човек је открио да спајањем меканих материјала (блата, воде и сена) и њиховим излагањем ватри, може створити потпуно нови, чврст материјал налик камену. Врхунац ове праисторијске уметности и вештине обликовања можемо видети на локалитету Винча – Бело брдо, где су пронађени неки од најпрефињенијих керамичких предмета тог доба.

Људи винчанске цивилизације су се бавили и рударством, а управо се за њих везују најранији познати трагови металургије, односно топљења бакра. Израђивали су и накит и трговали пигментима. Живели су у кућама од дрвета и глине.

У праисторијско време на простору Србије нису живели Срби, који још нису постојали, као ни друге нације.

Помоћне историсјке науке

О прошлости људи пре појаве првих писама сазнајемо на основу материјалних остатака, које проучава археологија. Материјални остаци прошлости чувају се у музејима, у којима раде кустоси. Археологија на основу остатака предмета који су људи користили и грађевина у којима су живели реконструише прошлост не само у доба праисторије. Због тога је археологија помоћна историјска наука. Није једина. Стари новац проучава нумизматика, грбове хералдика, печате сигилографија, писма палеографија, натписе на тврдом материјалу епиграфика, повеље дипломатика, породична стабла генеалогија, а начине рачунања времена хронологија.

1. Зашто историја не почиње са првим људима?
2. Да ли је историје почела у Европи?
3. Какав је то номадски начин живота?
4. Зашто су миграције становништва биле карактеристичне за најстарији период људске прошлости?
5. Шта је натурална привреда?
6. Како се назива период људске прошлости пре појаве писмености?
7. На која доба се дели праисторија?
8. Шта је у географском погледу заједничко за Лепенски Вир, Винчу и Старчево?
9. Да ли је култура Лепенског Вира била развијенија од Винчанске?
10. Шта су у Краљевини Србији знали о Лепенском Виру?
11. Како се зову научници који проучавају праисторију?
12. Зашто су нам за проучавање историје битни грбови, повеље, натписи, записи, печати и друге ствари којима се баве помоћне историјске науке?

---