„…тако да су они били једини људи на свету којима је рат био одмор од вежбања за рат.“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (22)

Подређеност грађана државним интересима

„Када Спарта избија на пуну светлост историје, видимо је у гвозденим оковима дисциплине која залази у сваки део човечијег живота и влада свим његовим поступцима од колевке до самртничке постеље. Све је подређено вештини ратовања и једини циљ државе је да ствара непобедиве ратнике. Ратоборни елемент је несумњиво од самог почетка био изразитији у Спарти но у друтим државама; као полис који влада великим бројем незадовољне популације и робова, Спарта је морала увек да буде спремна за борбу; али, вероватно никада нећемо знати како је и под којим утицајима уведена јединствена спартанска дисциплина коју сада треба да размотримо.“

Џон Багнел Бјури, Расел Мигс, Историја Грчке, прва књига, Београд 2008, 157.

Живот грађана Спарте био је посвећен служењу држави. Све је подређено вештини ратовања и једини циљ државе је да створи непобедиве ратнике. Као полис који влада великим бројем незадовољне популације и робовима, Спарта је морала бити увек спремна за борбу. Када Спарта избија на пуну светлост историје, видимо је у гвозденим оковима дисциплине која залази у сваки део човечијег живота и влада свим његовим поступцима од колевке до самртничке постеље.

„[Спартански законодавац Ликург] навикавао је своје суграђане да не желе нити знају живети за себе, него да, срасли попут пчела, увек међусобно и са заједницом, збијајући се око свога воде, готово изван себе од усхићења и племенитог славољубља, читави припадају домовини; та се намисао даде разазнати и у неким њиховим изрекама. Тако Педарет, кад није био изабран међу тристо одабраних, отиде веома весело исказујући радост што град има три стотине грађана бољих од њега…“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (25)

Голе девојке и нежење

Челичиле су се и Спартанке. Трчањем, рвањем и бацањем диска, како би биле спремније за рађање деце.

„Спартанска дисциплина протезала се и на жене, у циљу да створи мајке које ће бити и физички снажне и напојене спартанским духом. Девојчице су, заједно са дечацима, пролазиле кроз гимнастичку обуку и нису сматрали неприличним што оне вежбају скоро наге. Уживале су слободу која је била изразито опречна изолацији жена у осталим хеленским државама. Спартанке су уживале високи реноме са своје чедности; али, ако би им влада нередила да рађају држави децу, нису се много либиле да изврше наредбу, чак ако би то повлачило за собом кршење свете брачне везе. Биле су пословично спремне да жртвују своје материнске инстинкте за добробит своје отаџбине. Такав је био дух овога места.“

Џон Багнел Бјури, Расел Мигс, Историја Грчке, прва књига, Београд 2008, 159.

Подстицано је да Спартанци гледају полуголе Спартанке, које би их хвалиле или кудиле, што је требало да буде подстицај да се Спартанци докажу у борбама. Нежењама није било дозвољено да гледају надметања обнажених Спартанки.

„Били су искључени од гледања игара голе омладине; а зими су на заповест поглаварстава наги обилазили у круг тргом, а док су ишли, певали су неку песму уперену против њих самих којој је смисао био да трпе праведну казну за своје непоштовање закона; поред тога, ускраћивано им је поштовање и пажљива услужност коју су млади људи указивали старијима.“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (15)

Бракови

Није било милости међу Спартанцима ни приликом склапања бракова.

„Бракови су се склапали отмицом девојака, али не док су још малене и незреле за брак, него кад су у пуном цвату своје лепоте и посве зреле.“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (15)

Према брачним заједницама су Спартанци имали посебно необичан однос, ослобођен сваке љубоморе и посесивности.

„Тако је старијему мужу младе жене било допуштено, ако би осетио наклоност и уважавање према којем лепом и честитом младом човеку, да је уведе к њему и да, кад је он напуни племенитим семеном, усвоји њихов пород као да је његов властити. И опет, ваљану човеку који је осетио дивљење према некој жени због лепе деце што ју је родила мужу и због њезина чедна владања било је допуштено да се уз пристанак мужа сједини с њом као да тако сади у земљи родној красним плодовима и тако чини да се рађају добра деца у чијим ће жилама тећи крв племенитих људи. Јер понајпре Ликург није сматрао децу власништвом њихових очева него заједничким власништвом државе, па стога није желео да њени грађани потичу од каквих год, него од најбољих родитеља. Надаље, видео је много глупости и таштине у законским прописима других народа о томе, јер они при узгајању паса и коња устрају на томе да имају најбоље расплодне животиње што их услужност или новац могу прибавити, али своје жене чувају закључане захтевајући од њих да рађају само с њима, па макар они били слабоумни, без снаге или болешљиви, као да деца од лоше лозе не показују своју злоћу најпре према онима чија су и који их отхрањују, док су им, насупрот томе, добра ако су од таква рода. Слобода која је тако превладала у то време у брачним односима, усмерена природности и државноме бољитку, била је далеко од лакоумности за коју кажу да се касније појавила код њихових жена тако да је прељуба у њиховој земљи био посвема непозната.“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (15)

Одрастање деце

„Отац није имао право одлучивања хоће ли се дете отхрањивати, него га је узео те носио на место звано народно свратиште где су заседали најстарији од његовог племена који су прегледали детешце, па ако је било једро и крепко, наређивали оцу да га отхрани доделивши му једну од девет хиљада земљишних честица; ако је пак било неугледно и изобличено, одашиљаху га у такозване Апотете, место попут провалије у подножју Тајгета, у уверењу да живот онога кога природа није у самоме зачетку добро опремила у погледу здравља и снаге није на корист нити њему нити држави. По истоме начелу жене нису своју новорођенчад купале у води него у вину искушавајући тако на неки начин њихово телесно устројство. Приповеда се, наиме, да падавичаву и нездраву децу од јаког вина обузимају грчеви те губе свест, док здраву оно, штавише, крепи и јача им конституцију. И њихове су дадиље показивале велику брижљивост и вештину тако да су одгајале дојенчад без пелена постижући да јој се удови и тело слободно развијају, да буде задовољна прехраном а не избирљива у јелу, да се не плаши мрака и да се не боји остати сама, те да не зна за ружну мрзовољност и цмиздрење. Стога су и неки странци куповали својој деци Лаконке за дадиље; тако и за Амиклу, дадиљу Атињанина Алкибијада, извјештавају да је била Лаконка.“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (16)

Спартанска држава је преузимала бригу о деци већ када напуне седам година. Уврштавали су их у групе са другом децом.

„Читање и писање учили су само за најнужније потребе; сва је остала њихова изобразба била срачуната на то да добро слушају заповести, устрајно подносе напоре и побеђују у борби. Зато је с напредовањем у доби њихово вежбање било све напрегнутије уз шишање главе до коже и навикавање да ходају боси и да се већину времена играју голи. Напунивши дванаест година, нису више носили кошуље, а добивали су по једну горњу хаљину годишње, тело им је било запуштено и слабо је знало за купељи и мазање уљем; само у неке малобројне дане у години уживали су такве лагодности.“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (18)

Необични љубавни односи

„Љубавници дечака делили су с њима њихов углед и у једном и у другом смислу; и приповеда се, кад је једном неком дечаку за време борбе измакла нелепа реч, да су поглаварства казнила глобом његова љубавника. Штавише, премда је та врста љубави до те мере била код њих допуштена да су чак и лепе и честите жене љубиле девојке, супарништва у љубави није било, него су они који су се заљубљивали у исте особе то радије узимали за основу узајамна пријатељства и устрајали су у заједничким напорима да онога кога љубе учине што је могуће савршенијим.“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (18)

Спартанцима и Спартанкама су били дозвољени ванбрачни односи, у циљу рађања деце, како би се надоместио недостатак пуноправних становника у односу на подређене хелоте.

Лаконско изражавање

Спартанци су учени да се изражавају сажето, а мудро.

„Васпитању је у спартанском друштву било доделено кључно место у циљу стварања будућих спартијата. У Спарти је, за разлику од осталих грчких полиса, одгој деце био брига државе и у складу с тим у потпуно сти скројен према њеним потребама. Зато је много Хелена сматрало да је васпитање главна тајна спартанског успеха. Међутим, о спартанском одгоју, односно агоги (agoge), мало се тога поуздано зна и све је умногоме или идеализовано или се налази под утицајем онога што је било уобичајено у доба хеленизма.

Мушка и женска деца су остајала у родитељском дому све до своје седме године живота. После тога су дечаци давани држави на даље ста рање. Циљ одгоја био је да се од дечака створе најбољи војници, због че га су излагани разним недаћама како би очврснули и постали способни да ћутке подносе најтеже тегобе. Агога је такође требало дечаке да васпи та у најоданије грађане. Нарочит нагласак је лежао на томе да им се уса ди беспоговорна послушност, јер су Спартанци веровали да на тај начин развијају не само ту врлину него и умеће да се добро заповеда. Бројна такмичења и искушења су била смишљена како би подстакла развој та кмичарског духа код спартанске омладине. Читање и писање се такође учило, али је образовање ипак било од другоразредног значаја. Док је нпр. у другим полисима реторика (rhetorike), тј. вештина беседништва уживала највиши углед, у Спарти су грађани учени да се изражавају на најкраћи могући начин, тзв. лаконски говор.“

Иван Јордовић, Стари Грци – Портрет једног народа, Београд 2011, 186.

Принципи борбе

„Потукавши и победивши непријатеље гонили би их колико је било потребно да њиховим бегом учврсте своју победу, а затим би се одмах повлачили јер су сматрали неславним и Хелена недостојним сећи и убијати оне који се одричу борбе и који су напустили бојно поље. И тај је поступак био не само племенит и великодушан него и користан. Јер њихови су противници, знајући да Спартанци не убијају оне који им не пружају отпор него да штеде оне који узмичу, сматрали бег пробитачнијим од устрајна одупирања.“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (21)

Спартанци су избегавали честе војне походе против истих непријатеља, да они не би, привикавајући се на честе одбране, постали искусни у ратовању.

Спартански ратници су били нерадници

„Одгој Спартанаца протезао се до њихове зреле доби. Никоме, наиме, није било допуштено да живи како хоће, него су у граду као у војном логору имали прописан начин живота и провођење времена у јавној служби и, како су уопште сматрали у току читава живота да не припадају себи него домовини, ако нису извршавали неки други задатак, надзирали су дечаке подучавајући их у нечему корисноме или су сами учили од старијих од себе. Јер једна од лепих и сретних повластица што их је Ликург прискрбио својим суграђанима била је обиље доколице будући да им уопште није дозволио да се макар само дотакну ма каква рукотворног умећа, а потребе за напорно и мукотрпно скупљање новца није било никакве зато што богатство напросто није побуђивало зависти нити прибављало поштовање: хелоти су за њих обрађивали земљу плаћајући им раније споменути данак. Стога је један од њих, боравећи у Атини у време заседања судова и дознавши да један Атињанин, глобљен због нерада, иде кући сав очајан, а прате га пријатељи који суосјећају с њиме у његовој тузи и боли, замолио назочне да му покажу који је тај што га осудише зато што је живио као слободан човек. Тако су ропским сматрали посвећивање занатима и згртању новца. Парница је, како је и природно, нестало заједно с пређашњим новцем јер нису знали нити за лакомост нити за оскудицу, него је настала једнакост у опскрбљености и лакоћи живљења услед једноставности потреба. Хорски плесови, светковине, гозбе, разбибрига ловом, телесне вежбе и пријатељско ћаскање испуњаваху им све време кад баш нису били на војном походу.“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (24)

Спартијати су војне обавезе ослобађани тек са напуњених шездесет година. У војсци су сви хоплити изгледали исто. Сви су имали дугу косу, црвене огртаче и штитове са словом Л (од Лакадемоњани). За разлику од других Грка, Спартанци су војну опрему добијали од државе.

Заједнички обеди

„Једно од главних обележја спартанског начина живота били су заједнички обеди тав, сиситије (syssitía). Градови на Криту, као и наводи из Хомера показују да сиситије ни у другим деловима Хеладе нису биле сасвим непозната појава. Ипак, по значају који им је придат у Спарти и по начину на који су тамо извођене, они прилично одударају од онога што је на другим местима било уобичајено. Сиситије су се првобитно звале андреје (andreia), а потом фидитије (phiditia). Њих је по правилу сачињавало 15 особа, при чему се водило рачуна да постоји извесна равнотежа између старијих и млађих чланова. Из тог разлога, али и зарад слоге, сваки нови члан је приман само уз сагласност свих других. Припадништво некој сиситији била је обавеза коју ниједан спартијат није могао да избегне, чак су јој и краљеви били подложни. У сиситије су спартијати примани после навршене двадесете године. Дечаци су поне кад могли учествовати у заједничким обедима, како би им се што боље усадиле спартанске вредности. Сиситије, наиме, нису биле само обеди. Оне су биле много више од тога. На њима се разговарало о свакодневним дешавањима и важним друштвено-политичким питањима. На тај на чин су неговане и преношене традиционалне спартанске вредности. Сви чланови сиситије били су једнаки, а опет онај ко би се својом службом у корист заједнице нарочито истакао, добио би почасно место и почасне оброке. То је још један пример како су Спартанци вешто постигли да у оквиру начела једнакости важи и начело неједнакости. Сходно томе не треба да изненади да се за учешће на сиситијама морало платити. Допринос за сиситије даван је у пољопривредним производима и био је за све спартијате, без обзира на имовинско стање, углед или порекло, подједнако висок. Уколико неко није био више у стању да намири овај допринос, он је искључиван из сиситија и одузимана су му политичка права. То најбоље показује у којој мери су Спартанци били уверени да сиситије представљају један од темеља њиховог полиса.

Колико је снажан био уплив државе у лични живот спартијата, поред сиситија, одсликавају и многе забране. Тако, није било допуштено слободно располагање земљишним поседом, путовање у иностранство, а и избегавање улажења у брак било је кажњавано.“

Иван Јордовић, Стари Грци – Портрет једног народа, Београд 2011, 187-188.

Самоизолација Спартанаца

Спартанцима Ликург није дозволио да путују изван Спарте. Странцима није допуштено да бораве у Спарти без корисне сврхе. Страх га је био да странци донесу нова учења која ће искварити васпитање Спартанаца.

„Зато је мислио да је потребније чувати град од најезде рђавих обичаја него од заражених тела што долазе извана.“

Плутарх, Упоредни животописи, Ликург (27)

---