„Рим је основао један копилан, необуздан рмпалија који је убио брата близанца у свађи и који је, на челу дружине младих пастира и пљачкаша, створио уточиште за луталице сумњиве нарави и порекла. До жена су долазили редовним отмицама и силовањима, углед и шири утицај стицали су на бојном пољу.

Тако су говорили сами Римљани. Они су, дакле, и сами сматрали да потичу од убица, силоватеља, разбојника и скитница. Да ли је стварно било тако? И шта нам такве легенде о пореклу говоре о једном народу и о његовој представи о себи?“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 11.

Римом су најпре владали краљеви. Њих седам од (21. априла) 753. до 509. године пре наше ере. Првим се сматрао легендарни оснивач града Ромул.

О оснивању Рима су у антици причане разне приче. Неки су оснивачима сматрали неколицину Тројанаца, предвођених Енејом, избеглих након пропасти Троје, неки су прецима оснивача сматрали хеленског јунака Херакла, други Одисеја.

„Вергилије је стекао признање као римски одговор на Хомера, али он није био загонетни песник из минулог времена, већ врховни песник златног доба римске културе под Августом, а његово капитално дело, Енеида, врхунски је и елегантно срочен еп који се умногоме позива на Хомера. Вергилије је умро у Брундизију [данас Бриндизи] на повратку из Грчке 21. септембра 19. године п. н. ере, не завршивши еп. Ипак, људи блиски Вергилију пренебрегнули су песникову жељу да спев буде уништен, па су га објавили какав јесте. Енеида је постигла задивљујући успех и до данашњег дана важи за врхунско дело римског песништва. Јунак епа је Енеја који бежи из срушене Троје са својом свитом, решен да оснује нов тројански град и ново краљевство на некој страној обали. Енеида нам је данас главни извор за тај део приче о настанку Рима.

Енејиним жилама текла је краљевска тројанска крв, премда му је код Хомера и у другим грчким причама о тројанском рату додељена скромна улога. Ипак, донекле је Енеја ипак посебан: он је једини тројански племић који преживи рат, па тако на њему остаје да настави лозу: „али ће снажни Енеја Тројанцима владати једном“ (Илијада 20.307). Римљани су у неком тренутку почели претендовати на то да потичу од Енеје и проследили су тако свој родослов до легендарне Троје. Енеја није био само човек, он је био и Афродитин (код Римљана, Венерин) син, пошто је Афродита имала љубавну везу са Енејиним оцем Анхисом, па је зато Енеја уживао нарочиту наклоност те богиње.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 14.

„Мит о Енеји првенствено је имао за циљ да Римљанима створи углед у једном ширем свету, а нарочито је добио на важности када су они постали важан фактор и на хеленистичком Истоку. Тада су Римљани могли да се позову на једнако славно порекло какво су имали и грчки градови и народи. Управо зато што нису били Грци, већ су потекли од прастарог, племенитог народа који се заправо доселио са истока, могли су са извесним ауторитетом тврдити да им је место у том делу света.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 22.

Најприхваћенија прича о оснивању Рима била је о браћи Ромулу и Рему, иако и она има више верзија. Главну је изнео Тит Ливије у својој Историји Рима од оснивања града, написаној у првом веку пре наше ере.

„Близанце је, објашњава Ливије, родила свештеница девица по имену Реа Силвија у италијанском граду Алба Лонга у Албанским планинама, двадесетак километара јужно од каснијег места настанка Рима. Она то звање није преузела добровољно, него ју је на то приморао њен стриц Амулије који је преузео власт над Алба Лонгом збацивши свог брата, њеног оца Нумитора. Амулије је затим искористио изговор свештеничког звања – привидне почасти – да спречи појаву потомака и супарника из лозе свога брата. Но како се испоставило, његова предострожност била је узалудна јер је Реа Силвија ускоро затруднела. Према Ливијевим речима, тврдила је да ју је напаствовао бог Марс.

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 57-58.

Реа Силвија је била весталка, а те свештенице су се заветовале на девичанство.

„Весталке, Вестине свештенице биле су д‌евице задужене за одржавање вечне ватре и чување воде у спремиштима. Ватра је била симбол вечности, како кућног, тако и државног огњишта па онда и симбол самог опстанка породице и државе. Вода, и то текућућа, јер је стајаћа поготово у мочварном Риму била опасна за здравље, била је пак средство за обредно чишћење. Весталке су такође биле задужене за припремање жртвене смесе и чување многих државних светиња. У службу су се узимале у доби од шест до десет година, пре сполне зрелости, након чега би у служби остајале 30 година: учећи, радећи те поучавајући. Сматрало се да је весталка чијом би се кривицом угасила вјечна ватра прекршила свој завет д‌евичанства те је морала бити кажњена. Будући да се на посвећену Вестину д‌евицу није смело ставити руку, у том би случају била зазидана жива, а мушкарац с којим је прекршила завет кажњавао би се смртном казном. Након тридесет година службе, уз дозволу свештеника, могле су се удати. Биле су ослобођене очинске власти, најближе правној особности што се жена могла приближити у римском друштву, и врло угледне, с почасним местима на играма и повластицама. Врховна је весталка чак била члан колегија понтифика и њено се мишљење уважавало.“

Maja Matasović, Rimska svakodnevnica – život i vjerovanja u antičkom Rimu, Zagreb 2022, 171. [цитат је прилагођен српском језику]

Ливије је претпоставио да је прича о богу силоватељу била прикладан изговор за потпуно људску љубавну авантуру.

„Вучица која доји близанце је толико чудновата епизода у крајње необичној причи да су чак и древни писци понекад показивали здраву сумњичавост према животињи која има млека и као по позиву појављује се да доји напуштене бебе. Остатак приче је невероватна мешавина збуњујућих појединости: није ту само необична идеја о двојици оснивача (Ромулу и Рему) него и низ нимало херојских појединости, од убиства преко силовања и отмице до чињенице да су највећи део првих грађана Рима чинили злочинци и одметници.

Ови непријатни елементи толико су привукли пажњу неких модерних историчара да су изнели могућност да су читаву причу као антипропаганду несумњиво смислили непријатељи и жртве Рима угрожени агресивном римском експанзијом.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020,, 54-55.

У легендарну причу о оснивању града нису веровали сви Римљани.

„Чим је родила близанце, Амулије је наредио слугама да их баце у оближњу реку Тибар да се удаве. Но, преживели су. Као што често бива у оваквим причама у бројним културама, људи који су добили овај непријатни задатак нису га извршили до краја (можда зато што нису могли). Спустили су корпу с близанцима не у реку, него – пошто је била поплава – поред воде која се излила. Пре него што је вода однела дечаке, наишла је славна вучица и спасила их. Ливије је, уз још неке римске скептике, покушао да разумно објасни овај нарочито невероватан део приче. Латинска реч за вучицу (lupa) такође је била колоквијални израз за проститутку (lupinarium је био један стандардни израз за јавну кућу). Да ли је могуће да је локална проститутка, а не локална дивља звер пронашла и одгајила близанце?“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 58.

Након што је један оснивач Рима убио другог уследио је долазак првих Римљанки, такође злочиначки.

„Рем је био мртав, а град чијем је оснивању помогао састојао се од само шачице Ромулових пријатеља и другова. Било је потребно још становника. Зато је Ромул прогласио Рим ,,уточиштем“ и подстицао осиромашене и обесправљене из читаве Италије да му се придруже: одбегле робове, осуђене злочинце, прогнанике и избеглице. Ово му је довело мноштво мушкараца. Но, како би добио и жене, каже Ливијева прича, Ромул је морао да прибегне лукавству – и силовању. Позвао је суседне народе, Сабињане и Латине из области око Рима зване Лацијум, да заједно с породицама дођу и учествују у верској светковини и забавама. Усред светковине дао је знак својим људима да отму девојке посетилаца и однесу их као своје жене.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 59.

Отмица девојки је Римљанима донела први рат, против њихових очева. Латини су лако савладани, али се сукоб са Сабињанима одужио.

„Непријатељства су на крају обустављена захваљујући самим отетим женама које су биле задовољне својом судбином римских супруга и мајки. Храбро су ушле на бојно поље и молиле своје мужеве на једној и очеве на другој страни да престану с борбама. „Радије ћемо саме умрети“, објасниле су, ,,него живети без једних или других, као удовице или као сирочад.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 62.

Ратови, укључујући и грађанске, обележили су историју Рима и након оснивања града, али и отвореност римске политичке културе и спремност да укључи и туђине. Многи римски цареви дошли су изван Италије. Странци су много боље прихватани него у Атини, а и робови су лакше ослобађани и бољи статус после имали. Заправо, вероватно је каснија историја Рима била инспирација за причу о настанку Рима, а не обрнуто. Чак је и само име оснивача (Ромул) вероватно изведено од имена града (Roma), а не обрнуто. Грци су оснивање Рима везивали за себе, па је тако по једној причи Ромул био син Одисеја и чаробнице Кирке. Једино заједничко у свим легендарним причама о оснивању Рима је да су га основали дошљаци.

„Мит о граду Риму као стецишту у којем се мешају разни народи, месту на којем се шаролика скупина људи удружила у једну већу и бољу заједницу, нипошто није случајан, а умногоме објашњава и опчињеност Римом међу ранијим генерацијама Американаца. Док су грчки митови и државна уређења инсистирали на скупштини састављеној искључиво од домаћег становништва, Римљани нису зазирали од сталног интегрисања нових појединаца и народа страног порекла у своје друштво. Ипак, то друштво никад није постало равноправно, у њему су увек постојале велике друштвене и економске разлике. Можда баш зато што отворено и инклузивно друштво не подразумева велике политичке и економске жртве, а доноси низ предности, нарочито у војном погледу, тек Римљани су одабрали да задрже такво стање.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 23.

Оснивање Рима је настављено за време Ромулових наследника, који су увели институције које су карактерисале римско уређење у каснијем периоду. Чак и данас званична титула поглавара католичке цркве pontifex гласи као један свештенички положај успостављен у Риму у доба краљева.

Власт краљева у Риму је била изборна, не и наследна. Краљ је водио спољну политику, предводио војску, доносио законе, судио у неким случајевима. Краља је саветовао Сенат, који је имао 300 чланова. У његов састав улазили су припадници најугледнијих аристократских породица.

„Римски сенат (од лат. senex, старац) био је веће стараца налик на многа друга у грчким , феничанским и неким каснијим полисима и дао је граду известан олигархијски печат.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 34.

Ромулов наследник, други римски краљ, Нума Помпилије, сматрао се „оснивачем римске религије“, чиме није добио статус свете личности, попут оснивача једнобожачких религија. У сврху одређивања распореда светих дана и прикладније светковина осмислио је календар са дванаест месеци. Сви називи месеци у календару који данас користимо су римски (али из касније времена).

Историјски потврђен је тек шести римски краљ, који се звао Сервије Тулијуе и према предању владао од 578. до 535. године пре наше ере.

„Његово име је повезано са латинском речју за роба, servus, која се данас одржала у придеву сервилан. По једном античком предању, Сервије Тулије и јесте био робовског порекла.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 38.

Њему се приписује реформа друштва, којом је становништво подељено у имовинске класе.Припадници сваке класе имали су одређену улогу у римској војсци и одређена права у управљању римском државом. Тиме је успостављено начело хијерархије по којем богати имају право на више власти од сиромашних. Потребна количина имовине називана је цензус.

„У цензусу су наглашавали моћ државе над појединцем, као и нарочито склоност римског државног апарата према документовању, бројању и класификовању. Указивали су и на традиционалну везу између војне и политичке улоге грађана, на чињеницу да су римски грађани вековима били и римски војници и на једну драгоцену претпоставку многих припадника римске елите: наиме, да богатство доноси и политичку одговорност и политичке повластице.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 101.

Седми римски краљ Тарквиније Охоли је збачен са власти, а са њиме и монархија.

„Вреди уочити да је Тарквиније био Етрурац, као и два његова претходника. Тако да слика о његовој тиранији, а потом и прогонству које је уследило може представљати замагљено сећање на то да се латински Рим ослободио етрурске политичке надмоћи.

Тарквиније је прогнан. Повод је био личан, као и повод који је узроковао крај власти Пизистратида у Атини.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 128.

Римски краљеви су владали малом заједницом од неколико хиљада становника који су живели у колибама од плетива и блата на брежуљцима близу реке Тибар.

„Сама реч „краљ“ подразумева нешто званичније и величанственије него што би требало да замишљамо. Но, каснији Римљани су на различите начине видели или замишљали те ране владаре. С једне стране, после драматичног свргавања Тарквинија Охолог, краљеви су постали предмет мржње и то су остали током читаве римске историје. Оптужба да жели да постане rex била је политичка смртна казна за сваког Римљанина и ни један римски цар не би се усудио да се назове краљем, мада су се неки заједљиви посматрачи питали у чему би била разлика. С друге стране пак римски писци нашли су порекло бројних политичких и верских установа у периоду краљева: ако је према легенди град зачет под Ромулом, сазревао је под краљевима, од Нуме Помпилија до другог Тарквинија. Колико год да су били омрзнути, краљевима су се приписивале заслуге за стварање Рима.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 88.

Цела прича о римским краљевима, попут оне о оснивању града, нејасна је мешавина историје и мита. Већ дужина њихових владавина доводи у сумњу веродостојност најстарије историје Рима.

„опет је јасно да већи део традиције који је дошао до нас не само да није истина, него је очаравајућа митска пројекција каснијих римских приоритета и стрепњи у далеку прошлост. Није тешко уочити исте теме и бриге које налазимо у причи у Ромулу. Његови наследници, на пример, наводно су били различитог порекла: Нума је, као и Тит Тације, био Сабињанин; Тарквиније Старији дошао је из Етрурије и био је син избеглице из грчког града Коринта; Сервије Тулије је (…) био син роба или макар ратног заробљеника (…) Иако у овим причама понекад читамо о неким Римљанима, обично „рђавим“, који се жале на то да им странци или људи ниског рода одузимају права која им припадају по рођењу, општа порука је јасна: чак и на сам врх римског политичког поретка Римљани су и могли да дођу било одакле, а они ниског рода, чак и бивши робови, могли су да се попну на врх.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 93.

„Ове приче о римским почецима настале су вековима након што је град заиста основан. На крају, успостављен је композитни мит, из два дела. Један мит о Енеји и други о (жртовованим па спасеним) близанцима, накнадно су уклопљени и они су ушли у историју града јер других правих, историографских података о настанку није ни било. Легенде, мит, приче морали су попунити простор без поузданог сећања, без забележених догађаја из прошлости. Мит не може заменити историју, али би било погрешно потпуно га одбацити као неутемељену или измишљену причу која нема историјски значај. Мит о оснивању Рима говори нам између осталог о каснијој потреби да своју прошлост вежу за рану грчку митологизовану прошлост (тј. да успостави везу, па и да замисли заједничко порекло између Римљана и Грка), као и да настанак Рима прикажу као вољу богова.

Положај Рима био је веома повољан: ту су се сусретали трговачки путеви из више праваца. Град се налазио на реци Тибру, једној од највећих река у средњој Италији. Рим је (био) удаљен од мора, па тако и заштићен од напада пирата, али му је речни ток омогућавао благодати поморске трговине. Захваљујући оближњем газу (као и мосту изграђеном нешто касније на месту газа), одржавале су се сталне везе с Етруријом. Град је, по легенди, основан на седам брежуљака, а Римом су у почетку владали, један за другим, седморица краљева. Број седам овде нема уобичајени смисао, прецизан, какав од бројева очекује модеран човек. Није било дословно седам брежуљака, нити је могуће да је само седам краљева владало од 754. до 509. године. „Седам“ је овде ознака нечег посебног, мистичног и култног.

Традиционална година оснивања града у складу је с приближним датовањем која допуштају археолошка истраживања. Ромул може да буде митска личност, као што би то могао да буде и Милош Обилић, али то не значи да Рим није основан на тај или сличан начин, нити да у Косовској битки један наш јунак није пробуразио турског султана. Мит може да буде обликовано, преформулисано сећање на стварни догађај; тако нпр. убиство Рема може да буде митолошки разводњена интерпретација култног жртвовања које је требало да обезбеди магијску чврстину зидова. Ако упоредимо сличан разлог због кога се зазиђује жена у нашој песми „Зидање Скадра“, схватићемо да култови имају заједнички корен код различитих народа, будући да су старији од самих народа.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 126-127.

Само двојица римских краљева су доживела миран одлазак са власти, природним окончањем живота (тројица су убијена, још једног је убио гром као казна богова, а последњи је протеран). Последња два римска краља били су Етрурци.

„Шта нам нуде сва та предања о Риму у доба краљева? Као што смо видели, различитим краљевима приписују се различите институције и традиције које су каснији Римљани имали потребу да објасне и разумеју почев од верских обреда и култних места, преко политичких и правних односа, до организације друштва и војске. У републиканском уређењу постојали су елементи и друштвени обрасци за које се претпостављало да потичу из времена које је претходило републици, а са успоном писмености бележена су разна предања и легенде, а нека су напросто измишљана или прерађивана. Ту постоје разна становишта. Не можемо са сигурношћу рећи да ли је редослед краљева био стварно такав као што каже предање. Сви су владали необично дуго (у просеку по 35 година), нарочито за појмове предмодерног доба, и уз извесну бројчану доследност која не звучи случајно. Зато се мало који историчар узда у такав хронолошки след краљева. Ипак, може се са извесном сигурношћу установити да је рани Рим био по уређењу монархија и да су њиме владали краљеви, а и многи историчари су склони томе да сматрају имена и неке карактеристике тројице последњих краљева веродостојнијим него што је случај са прва четири. Бројне приче о убиствима, сукобима и краљевима етрурског порекла могу указивати на то да су позно доба краљева обележили борба за власт и етрурско присуство.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 43.

„Крај монархије био је уједно и рођење слободе и слободне Римске републике. До краја историје старог Рима реч rex, краљ, била је израз гађења у римској политици, упркос чињеници да су многе важне римске установе наводно настале у периоду краљева. Током следећих векова много пута је оптужба да жели да постане краљ брзо окончала нечију политичку каријеру.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 115.

1. Зашто се не грбу ФК Рим (AS Roma) налази вучица и ко се још ту налази?
2. Како је настанак Рима повезан са Грцима?
3. Како је Рим добио прве грађане?
4. Како је Рим добио прве грађанке?
5. Однос према којој друштвеној групи је у Риму био скроз другачији него у Атини, а према којој у односу на Спарту?
6. По чему се власт краљева у Риму разликовала у односу на староисточне монархије?
7. По ком принципу је у Риму у доба краљева успостављена класна хијерархија?
8. Шта се у Риму заснивало на цензусу?
9. Како су завршаване владавине римских краљева?
10. У чему је најочигледнији утицај римске историје на наш данашњи свакодневни живот?
11. Шта је у причи о оснивању Рима слично са оснивањем Спарте и САД-а?
12. Која је улога митова и легенди у историји Рима?
13. Које су сличне реформе спроведене у римском краљевству и Атини, да ли је постојала и колика временска дистанца између њих и зашто су те реформе биле значајне у ширењу политичких права грађана?