Познавање историје је некада потребно и за разумевање уметничких дела. Најчешће је историја инспирација за књижевност, чувене су и неке слике са историјском тематиком, а и неке славне музичке нумере су биле инспирисане великим историјским догађајима.
Бетовенова Трећа симфонија настала је током 1803. и 1804. године. Првобитно име треће симфоније било је „Бонапарта“. Бетовен је инспирисан Наполеоновим ширењем идеја француске револуције, ову симфонију компоновао у његову част. Године 1804. Наполеон се самокрунисао за цара, и преусмерио своју владавину на тиранију. Бетовена, наклоњеног демократији, врло је разљутила ова Наполеонова одлука, те је одлучио да симфонију преименује у „Ероика “ – херојска симфонија. Посвету упућену Наполеону је расцепао, а симфонију је посветио свим великим херојима. Премијерно је изведена у Бечу 7. априла 1805. године као „Ероика“. Године 2003. снимљен је и телевизијски филм под називом „Ероика“, који драматизује прво извођење Бетовенове треће симфоније и носи слоган „дан који је заувек променио музику“.
Трећа симфонија сматра се једним од најважнијих дела у музици западне Европе. Компонована је у Ес – дуру. Прво извођење није било успешно, публика није позитивно реаговала јер је симфонија била превише дуга и тешка (52 минута). Чак и након свих 9 симфонија, Бетовену је трећа и даље била најдража. Симфонија је прожета снажном динамиком слика борбе и пораза, тријумфалне радости и херојске смрти. Први став – Allegro con brio, почиње са два снажна удара у читавом оркестру, описан је идеалан борац и његова борба. Други став – Adagio assai, је најграциознији, познат и као посмртни марш. Управо је он то сећање на једног великог хероја. Трећи став – Allegro vivace, је већ устаљени скерцо (карактеришу га брз темпо, живахан карактер) у симфонијској музици. Финални став – Allegro molto, коначна победа великог хероја, победа добра над злим.
Година 1812. је прекретница развитка Наполеонове диктатуре. Обележена је битком између Бонапартине војске, до тад највеће армије у историји, и Русије. Руска војска однела је велику победу уз помоћ временских услова и тактике спаљивања земље. Зимски период је од хладноће убио и отерао већину француске војске, док је спаљивана земља остављала војнике без икаквог извора хране. Од 600 до 700 хиљада људи који су кренули у битку у Француску се вратило свега 40 хиљада. Овај успех Руса је пресудио коначном крају француског освајања, који је уследио након још два кључна пораза код Лајпцига и Ватерлоа.
Петар Иљич Чајковски (1840-1893) био је један од најпознатијих руских композитора позног романтизма. Оснивач је симфонијске и концертне музике у Русији. Његов укупан рад садржи 169 дела укључујући симфонију, оперу, балете и песме за хор. Увертира 1812. је његова најпознатија нумера. Описује Наполеонов пораз у Русији и ствара слику јединства једне земље у време рата. Специфичност ове нумере је што укључује звукове правих топова, а на крају и звукове звона која означавају победу Руса.
Пропаст четврте антинаполеоновске коалиције је приморала руског цара Александра I да седне за преговарачки сто са Наполеоном. Мир склопљен 1807. године у Тилзиту обавезао је Руску империју да се прикључи континенталној блокади Велике Британије и тако у потпуности прекине трговину са својим главним трговинским партнером и бившим савезником. Русија је заратила против Шведске почетком 1808. године. Рат током којег је Финска напредовала све до Стокхолма окончан је 1809. године споразумом према ком је Финска ушла у састав Руске империје, након што је шест векова била неодвојиви део шведског краљевства. У оквиру Руског царства као кнежевина Финска је први пут у историји добила аутономију, чиме се приближила оснивању своје прве националне државе, што је остварено тек 1917. године.
Сибелијусова симфонијска поема Финландија једна је од најважнијих националних песама Финске. Током модерних извођења целе Финландије понекад је укључен хор који пева финске текстове уз део химне. Пре Сибелијуса, на финском подручју није било националне музике, па је он био први који је створио идеју о финској властитој музици. Већи део дела је преузет узбудљивом и бурном музиком, која дочарава националну борбу финског народа. Пред крај оркестар завлада затишје и чује се спокојна и мелодична финска химна. Иако га је првобитно компоновао за оркестар, Сибелијус је 1900. исправио дело за соло клавир.
Попут Сибелијусове Финландије, химна националне борбе за независност била је и музика Вердија, која је, инспирисана догађајима из историје јеврејског народа, инспирисала догађања италијанске историје.
Ђузепе Верди је био италијански композитор белканта. Рођен је 1813. године у Ле Ронколу (округ Парма), а умро је 1901. године у Милану, где је 1842. године премијерно изведена његова опера Набуко, у којој истоимени јунак ослобађа Јевреје. У то време је краљ Пијемонт-Сардиније, Виторио Емануел II, предводио покрет за уједињење свих Италијана, па је опера о уједињењу Јевреја дошла у право време. Вердијеве опере су постале јединствено моћан подстицај управо због његових политичких уверења. Подстакао је народ на револуцију. Нумера “Хор Јевреја” из опере Набуко постала је незванична химна ове борбе. Италијани су се поздрављали са Viva VЕRDI, што је био акроним који је Италијане асоцирао на име краља Сардиније, који се 1861. прогласио краљем Италије: Vittorio Emmanuele Re d’Italia. Верди је ушао у први италијански парламент у којем је као посланик провео четири године.
Борба за уједињење Италије окончана је 1870. године, а следеће године је уједињена и Немачка, која је до тада била раздељена у већи број држава, међу којима је била и Баварска, једна од највећих и последњих која се приклонила Пруској, која је ујединила Немце у Друго немачко царство.
Последњи краљ независне Баварске био је Лудвиг II. Три године пре него што је постао краљ, 1861. године, у којој је Италија постала краљевина, Лудвиг је први пут чуо Вагнерову оперу Лоенгрин. Од тада се јавља његова посебна љубав према његовим операма као и свету бајки, митова и легенди. Није му било дозвољено да присуствује одржавању опере док не напуни 15 година, али када ју је први пут чуо уживо био је потпуно изгубљен, без речи, и са сузама у очима.
Чим је званично преузео власт, када је постао пунолетан, Лудвиг је почео да се залаже за унапређење културе. Наредио је да одмах пронађу Вагнера и да га доведу у замак, обећавајући да ће му помагати финансијски. Вагнера је први пут срео те 1864. године, и одржава своје обећање, отплаћујући све Вагнерове дугове, давајући му довољно новца да преживи годину дана, и простор у ком би композитор стварао и живео без сметњи. Проводили су скоро сваки дан заједно, поготово у Лудвиговом замку где је Вагнер имао и свој клавир. Ипак, та срећа није трајала дуже од годину и по дана јер је Лудвиг, под константним притиском народа и њиховим незадовољством, морао да замоли Вагнера да напусти град.
Након сто је Вагнер отишао, Лудвиг се окренуо својој другој опсесији, а то су замкови. Први замак који је саградио је био Линдерхоф, који је представљао мању копију Версаја, са разним предметима и украсима од злата, порцелана и кристала. Такође, поручио је и велики бели клавир са златним орнаментима само за Вагнера, али он никада није успео да свира на њему. Ипак, најзначајнији дворац за нас јесте Нојшванштајн. На њему је радило око 200 уметника по узору на сценографију из Вагнерових опера, па је тако двориште украшено по сценама из Леонгрина. Данас, овај замак предствља кућу Успаване лепотице, као и заштитни знак компаније Дизни.
На крају, сво то улагање новца у уметност и изградњу двораца му није донело ништа добро јер су га прогласили лудим након што су сазнали колико новца је потрошио и колики дуг је направио. Послат је у дворац у близини језера Старнбергер, где су требали да му пруже психијатриску помоћ, међутим, дан након његовог доласка пронађено је његово утопљено тело, заједно са телом доктора. Његова смрт никад није била разрешена, али верује се да је извршио самоубиство. Након Вагнерове смрти, Лудвиг је викнуо “Његово тело припада мени”, али када је он умро није имао никога довољно блиског као што је Вагнер имао њега, ко би рекао нешто слично.
Рихард Вагнер је немачки композитор, диригент, музички теоретичар и есејиста, рођен 1813. године, у којој је Наполеон у „бици народа“ код Лајпцига доживео први пораз након похода на Русију. Вагнер је јако волео да чита и пише и уједно се сматра једним од најобразованијих и најначитанијих људи у Европи 19. века. Иако никада није добио право музичко образовање, после слушања Бетовенове Девете симфоније, Вагнер је био толико одушевљен да је решио да постане композитор. Данас се Вагнер сматра великим реформатором опере, јер је успео да преобрази дотадашњу музичку мисао кроз своју идеју о „свеукупној уметности“.
Кас Валкира је популарни термин за увод у 3. чин Валкире, друге од четири опере које чине Прстен Нибелунга, секвенце од четири музичке драме засноване на нордијској саги, која се тиче бурне породичне историје богова и њихове потраге за магичним златним прстеном.Вагнерова намера за Прстен је била да створи „Гесамткунстверк“, укупно уметничко дело које спаја елементе музике, драме, поезије и сценског стваралаштва у недељиву целину. Био је то амбициознији комад музичког позоришта од било којег другог осмишљеног до тог времена и недвојбено остаје најутицајнији допринос било ког композитора опери. Међутим, одмах после премијере дела почели су да стижу захтеви Вагнеру да се „Кас Валкира“ изведе самостално током концерата за шта је Вагнер одбијао да да дозволу за тако нешто. Разлог томе је што је страховао да ће извођење тог одломка ван контекста целе музичке драме створити погрешан утисак и предрасуде о делу. Данас се „Кас Валкира“ везује уз ратне и ратничке сцене чему су допринели пре свега немачки пропагандни филмови и журнали из Другог светског рата. Све ово је дало веома мрачну конотацију овом музичком одломку. Сам Вагнер је попустио око „Каса Валкира“ тек када су га финансијски губици првог фестивала у Бајројту присилили да новац прикупи како год зна и уме. Иако је предосећао да самостално извођење може навести људе на погрешан закључак о његовом делу и њему лично, ни сањао није колике размере то може да поприми. Тако данас имамо ситуацију да је композитор који је презирао рат и милитаризам као мало коју другу појаву постао у очима широке јавности творац ратничке музике.
Борбу за национално ослобођење и уједињење у 19. веку водили су и Срби, ратујући против Турака. Након неуспеха у рату 1876. године Руси су спасили Србе, а онда их невољно увукли у свој рат против Турака 1877-1878. године, у којем је српским снагама командовао руски генерал Черњајев и који се спомиње и у Толстојевом роману Ана Карењина (гроф Вронски је био учесник тог рата), а који је завршен успешно, мада су се Срби након њега разочарали у Русе, којима су битнији били Бугари, којима су Руси омогућили стварање велике државе, што је изазвало дипломатску интервенцију европских сила у виду Берлинског конгреса, на којем је Србија коначно стекла међународно признање независности.
Српско-руски марш или Словенски марш композиција је руског композитора Петра Иљича Чајковског. За ову композицију изабрао је мелодију руске химне „Боже, чувај цара“ и три српске народне песме „Сунце јарко, не сијаш једнако“, „Праг је ово милог Срба“ и „Јер пушчани прах“. Мелодије је такође пронашао у збирци Корнелија Станковића „Српске народне мелодије“. Први део композиције одликује немоћ и патњу Српског народа под турском окупацијом. Следи део који приказује злочине на Балкану. У трећем делу описана је српска молба за помоћ, а последњи део представља марш руских добровољаца који иду у помоћ Србима.
Овај текст је прилагођена верзија презентације коју су за угледни час историје и музичке културе 26.10.2022. у Шестој београдској гимназији, на основу идеје професора музичке културе Томислава Ђокића, припремили ученици одељења III/4: Катарина Матић, Катарина Калањ, Нина Димитријевић, Маја Стјепановић, Љиљана Ивковић, Вања (Марко) Петровић, Миа Лојаница, Сара Муховић, Катарина Ракић, Михаило Поповић, Катарина Живковић и Нина Аксић.
Историјска читанка 
[…] Спој музике и историје у 19. веку […]