Рим је, попут грчких полиса, прошао кроз друштвене сукобе привилеговане елите (патрицији) и обичних грађана (плебејци), који су морали да се изборе за своја права сталешком борбом, која је обележила првих двеста година римске републике.

„Римске државне институције попуњавали су људи аристократског порекла. Конзуле су бирали у скупштини, представничком телу. Даље, у традиционалним друштвима, не само у римском, људи су волели и желели да гласају за људе које су знали: чије је порекло било познато генерацијама уназад, а што је подразумевало углед, положај и извесно богатство. Ти најугледнији римски становници, та римска аристократија, пореклом од најстаријих римских породица, звали су се патрицији. Они су чинили први, Ромулов Сенат. […]

Обични људи, народ који није припадао политичкој елити, били су само плебејци. Они су припадали римским родовима и племенима, али, у време ране Републике нису имали потпуна политичка права, што значи да су само по изузетку бирани за конзуле, или за друге магистрате. У ређим случајевима, када је неки богати и успешни плебејац био изабран за конзула, то је пре сведочанство о његовом личном успеху, а није знак да се положај свих плебејаца променио. Плебејци нису били чланови главних свештеничких колегија; касније, они су и то постајали, али само они који су били плебејска елита.

Већина, обични плебејци су тако били социјално супротстављени владајућем патрицијима. Обичном народу недостајала је и земља, тако је један од сталних плебејских захтева била и додељивање земље, освојене у ратовима. Дакле, борба плебејаца за политичка права, одвијала се уз њихову борбу за бољи социјални статус. У тој борби, плебејци су имали једно доста ефикасно средство да притискају патрицијску елиту. Наиме, без њиховог учешћа, римска војска била би незамислива; патриција једноставно није било довољно да би римска држава ратовала. Побуне, које су, у ствари, представљале одбијање плебејаца да узму оружје и учествују у војним походима, узроковале су то да су патрицији под притиском пристајали на уступке. Један од најранијих и најзначајнијих уступака била је једна плебејска магистратура, тј. плебејски трибунат, успостављен петнаестак година након протеривања краљева. Плебејски трибун је штитио плебејце од злоупотребе магистрата на суду, као и од права магистрата да спроводи силу ван суда. Дакле, трибун је штитио имовину и личност плебејеца. С временом, плебејски трибунат се мењао и постао је најважнији гарант слободе римског народа. Трибуни су наиме имали право да спрече сваки акт магистрата, као и да спрече доношење закона (уложе „вето“ – забрану) уколико би он био, по њиховој процени, против плебејских права. […]

Упркос сукобима између патриција и плебејаца, римска држава није запала у епоху грађанских сукоба. Напротив. Један од разлога је био тај што се патрицијска елита прихватала и угледне и богате плебејске породице. Тако су истакнути плебејци добијали магистратуре, на основу којих су улазили у сенат. Патрицијски карактер римске елите се мењао: стварала се заправо патрицијско-плебејска елита. Владајућа елита, позната као нобили, а то су патрицији и плебејци који су доспели до највише магистратуре, била је спремна на политичке уступке према већини становништва. Један од таквих уступака био је кодификовање римског обичајног права, донесени су Закони дванаест табли средином V века пре Христа, чиме се ограничавала самовоља магистрата који је пресуђивао. Притом, тело које је припремило Законе дванаест табли за усвајање састојало се, сматра се, од подједнаког броја патриција и плебејаца. Закони су били изгласани у центуријатској комисији и потом изложени на бронзаним таблама на форуму, па отуда и носе назив. Закони дванаест табли јесу основ Римског права.

Ти закони одсликавају друштво засновано на родовској основи. Род, група фамилија која је делила свест о заједничком пореклу и култ предака, био је у центру римске друштвене организованости још од најранијих времена. Иако се родовска структура дуго одржавала, већ Закони дванаест табли сведоче о њеном постепеном слабљењу и уступању места фамилији, проширеној породици. На челу сваке фамилије налазио се патер фамилијас, који је имао пуну власт над свима у фамилији, дакле не само према жени већ и према синовима и неудатим кћерима, што се односило и на телесно кажњавање, разбаштињавање и слично. Та власт, природно, односила се и на све друге чланове домаћинства, робове нпр. У питањима породичног права само је патер фамилијас имао реч.

Након доношења Закона дванаест табли права плебејаца су се проширивала, овлашћења народних трибуна су увећавана, а смањење броја патриција тај процес је учинило још видљивијим. У првој половини IV века пре Христа донесен је закон по ком је плебејац морао да буде један од двојице конзула: у ствари, могла су бити и обојица, али један је свакако морао да буде. Патрицији који су тако, на први поглед, изгубили једну магистратуру, обештећени су тиме што се почео бирати један претор из њихових редова. Али, напредак плебејске елите више није било могуће задржати; убрзо је и претура постала доступна плебејцима.

Плебејци су имали и своју посебну скупштину, а одлуке те скупштине временом су добиле снагу закона. Када су се 287. године пре Христа, због дугова који су их притискали, плебејци повукли на једно брдо у близини Рима, то је била њихова последња побуна. Тада је одлучено да одлуке плебејске скупштине јесу обавезујуће за целу државу, дакле плебејске одлуке постале су закони. Притом, плебејски трибуни су могли сазивати те скупштине. Ипак, сенат је морао претходно дати своју сагласност за доношење закона, као што је то важило, уосталом, и за доношење закона у традиционалним скупштинама.

Борба сталежа тако се приближавала свом крају, али то није значило да су се Римљани одрекли своје владајуће елите. Она више није била само патрицијска. Управо је та елита контролисала институције Републике и уопште политику државе. Разуме се, своје место у држави имали су и други слојеви осим сенаторског сталежа, чију су елиту представљали нобили. То су били витезови, богати грађани који нису припадали сенаторском сталежу, а који су своје богатство стицали првенствено трговином и новчаним трансакцијама, дакле пословима који су били испод достојанства римског сенатора. Витезови су богатством одударали од обичних људи; на основу тог специфичног положаја, они су у војсци служили као коњица. Латинска реч која се у многим језицима користи за витеза, у ствари, значи коњаник. Обични људи су се трудили на својој земљи, које није било довољно, посебно како се с временом број становника Италије увећавао. У потрази за послом, сиромашни људи су се досељавали у Рим, што је пружало прилику нобилима да дођу до гласова или друге подршке. С временом, у Рим је стизало све више робова, и то углавном као плен из успешних ратова.

После два века „борбе“ за права плебејаца, једну поуку треба издвојити: исход је био мирољубив, а томе је допринело схватање да су сви слојеви друштва подједнако одговорни за опстанак државе, без обзира на њихове политичке разлике, разлике у снази, пореклу, богатству, образовању, угледу, па чак и култу који негују. Такво схватање се никада није развило код Грка, што је био један од разлога због којег полисни свет није нашао себи лека када је запао у унутрашње сукобе. Мирољубивом и разумном решењу код Римљана допринеле су обе стране; чак и плебејци, иако угрожени, нису користили сва средства која су им била на располагању. О томе пише Апијан, грчки историчар: „Римски народ и Сенат често су се свађали међу собом око доношења закона, брисања дугова, деобе земље и избора магистрата. Али, није долазило до борбе, него су то биле само расправе и свађе у оквиру закона, које су они решавали попуштајући једни другима с много обзира. Народ, мада је понекад због спољне опасности улазио у свађу наоружан, није се послужио оружјем које му је било у руци.“ Оружје је употребљено касније, први пут у другој половини другог века пре Христа.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 133-138.

Потлачени су били спремни на борбу и то је дало резултате. Њима је најзначајније било што је укинуто дужничко ропство 326. године, након чега су дужници за неплаћене дугове гарантовали својом имовином, а не личном слободом.

„Године 494. пре нове ере, оптерећени проблемима дугова, плебејци су извели први од неколико масовних излазака из града, мешавину штрајка и побуне, како би приморали патриције на реформу. Успели су, њихов поступак отпочео је дуги низ уступака који су постепено нагризли све значајне разлике између патриција и плебејаца и практично преправили структуру политичке моћи у граду. Двеста година касније патрицијске повластице биле су сведене на право да држе неке прастаре свештеничке положаје и да носе посебну врсту обуће.

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 135.

Плебејска борба послужила је као узор сиромашним радницима, који у 19. веку још нису имали политичка права, када су се, организовани у синдикате, борили штрајковима. То се дешавало са настанком радника као новог друштвеног слоја, насталог индустријском револуцијом.

„Лако би било насликати слику римских политичких процеса који се одвијају под потпуном контролом богате мањине. Последица сукоба сталежа није била народна револуција, него стварање нове управљачке класе коју су чинили богати плебејци и патрицији. Први услов за избор на већину политичких дужности било је богатство. Нико није могао да се кандидује ако не прође финансијски тест који је искључивао већину грађана.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 173-174.

У позном Римском царству цар Константин (324-337) је извршио пољопривредну реформу којом је настао систем колоната. Услед смањења броја робова, земљопоседници су почели давати у закуп дeлове земље слободним сељацима – колонима, који су део приноса са имања давали власницима, а остатак задржавали за своју породицу. Константин је 332. године колонима забранио напуштање имања и прелазак другде. Систем колоната био је претеча феудализма, друштвеног система који ће доминирати Европом у средњем веку, епохи која ће отпочети након пада Западног римског царства.

Прагматични конзервативизам Римљана

„Римљанима није било својствено да непромишљено уводе радикалне новине, па су ти процеси трајали, а Рим се мењао постепено. Римљани су преко сваке мере полагали на „обичаје предака“ (mos maiorum), и следили су их готово у свему. Било је незамисливо да се институције или закони који су функционисали у прошлости тек тако прецртају, иако су доношени нови. Ако су њиховим прецима ти закони били довољно добри, онда то морају бити и надаље. Тако се добило једно државно уређење и законска регулатива у којој су на врло необичан начин један уз други наслагани разнородни елементи. Производ тога био је веома замршен и непрегледан и самим Римљанима. Ипак, они су били и веома прагматични и нису зазирали од новина, али су се иновације по правилу уводиле као додатак постојећем, а не као његова замена. И сукоб плебејаца и патриција носи печат исте те стратегије коју бисмо могли назвати прагматичним конзервативизмом.“

Јун В. Иденг, Историја Риma I, Успон и пад републике, Лозница 2020, 67.