Подела власти у Римској републици

1. марта 2026.

10–14 minutes

„Ко би, наиме, био тако лакоуман или немаран да не пожели да сазна како и заслугом којег уређења је скоро читав свет био надвладан и за мање од педесет три године потпао под јединствену власт Римљана, што никада раније није забележено?“
Полибије

Античка римска држава је један од најдуговечнијих у историји. Мењала је уређење. Монархију краљева је заменила република, коју је наследила монархија царства. Република је трајала скоро пет векова.

Република је појам настао у римском царству. У дословном преводу са латинског (res publica) значи јавна ствар или јавни послови. На челу Римске републике (509-27), за разлику од данашњих република, није био један председник, него је више Римљана обављало државне функције, које су називане магистратуре, а дужносници који их обављају магистрати.

Темељно републикански начело је било да власт мора да се дели. Тако се избегавало да држава зависи од појединаца недостојног власти, као што се дешавало у Риму за време неких краљева, док последњи није протеран. Власт у римској републици су делили магистрати, Сенат и народне скупштине (комиције), којих је у Риму такође било више врста.

Магистрати

„У доба Републике магистратуре трају годину дана, добијају се изборима и хијерархијски су подељене. Осим тога, обављају се без накнаде (то је почаст) и групно, да би се избегло, чак и на највишем нивоу, да појединац приграби сву власт. Сваке године се на комицијама обављају избори на којима се одређује ко ће управљати пословима Рима. Тако нико не може да задржи власт дуже од годину дана и потребно је да прође неколико година пре него што може да конкурише за вишу функцију. Јер, кандидат мора да прође „пут почасти“ (cursus honorum) који га води од најнижих функција до врховне власти, путем који, после сваке етапе, постаје све краћи. Дакле, учињено је све да би се спречила жеља за личном влашћу. У Риму је магистрат, кога је изабрао народ, само његов представник, који влада у његово име и често, по престанку функције, том народу мора да положи рачуне. Најзад, да би неко могао да следи тај пут стицања угледа, морао је бити грађанин без физичких недостатака (јер се то сматрало лошим предзнаком), да је десет година служио у војсци и да није био осуђиван.

Лествице које чине тај успон су квестор, едил, претор и конзул. Да би се припремио, кандидат прво има мала задужења, на пример као војни трибун, а поред тога учествује у војној кампањи. Мимо овог пута стицања угледа, само бивши конзул може да очекује да постане цензор или, у случају озбиљне кризе, диктатор. Ова последња функција није изборна. Диктатора именује један конзул, после одлуке Сената. Биран је само у озбиљним ситуацијама и на власти је само шест месеци. Он себи бира помоћника који има титулу заповедника коњице. Има сву власт и остали магистрати су му потчињени. На другој страни, само плебејац може да постане народни трибун.

Избори се углавном обављају у јулу, а на функцију се ступа првог јануара наредне године, […] Магистрати током мандата уживају известан имунитет и сви грађани су дужни да их поштују, јер су они отелотворење суверености римског народа (majestas). Свако, дакле, у њиховом присуству мора да устане и скине капу, а ако је у питању коњаник, да сјаше, да не би био оптужен за непоштовање.“
Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 94-95.

Конзули су били предводници војске, сазивали се седнице Сената и комиција и старали се о спровођењу њихових одлука. Они су на неки начин наследили власт краљева, с тим да им је та власт била ограничена временским трајањем и постојањем колеге са којим су делили власт. Касније је нешто од конзулске властипренесоно на преторе, који су судили, заповедали војском, и управљали провинцијама (римским територијама изван Италије). Помоћници конзула били су квестори, који су се старали о државном архиву и благаји, а у рату делили плен међу војницима. Едили су били задужени за јавни ред и мир у Риму и снабдевању града намирницама. Цензори су пописивали имовинско стање грађана, па им одређивали порезе, а састављали су и спискове сенатора – могли да збаце недостојне те части. Бирани једном у пет година и служба им је трајала годину и по дана. Ту службу су могли обављати само најугледнији грађани. Диктатор је имао апсолутну власт, ограничену само временски на шест месеци. Биран је ванредно у тренуцима велике опасности по државу, као када оба конзула погину у рату или држави запрети грађански рат.

„Сенат, аристократско веће које су чинили представници најзначајнијих породица, било је нека врста саветодавног тела. Сенат је постао, како је време одмицало, тело које су чинили ислужени и активни магистрати, док је у краљевској епоси било састављено од најугледнијих аристократа, нека врста скупа најважнијих људи у држави. И током републике порекло сенатора у огромној већини је било аристократско, мада формално „племенито порекло“ није било услов да би неко постао сенатор. Како је Сенат била стара институција која је окупљала искусне људе, чије колективно знање о државној управи, политици или текућим проблемима јесте превазилазило домете двојице конзула, као и скупштине, Сенат се у држави наметнуо превасходно својим ауторитетом, знањем и угледом.“
Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 132.

Бивши магистрати су после обављања дужности постајали чланови Сената, који је званично био само саветодавно тело, али је имао великог угледа и суштински водио спољну политику и надзирао финансијске послове римске државе.

„Каријера успешног Римљанина који је припадао друштвеној елити текла је одређеним редом: квестор, едил, претор и конзул. Постојао је и старосни минимум за сваку магистратуру; притом, треба имати у виду да је сразмерно мали број квестора могао постати конзул. У ретким случајевима, на крају каријере, ислужени конзул постајао је цензор. Положај конзула и уопште сваког магистрата представљао је почаст: магистратуре нису биле плаћене, па су, самим тим, биле предвиђене за људе вишег друштвеног сталежа.“
Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 132.

Развој и промене уређења Римске републике

„Необично уређење Рима развијало се кроз серију компромиса, а тачна расподела моћи између три територије никада није одређена с правом прецизношћу. Након протеривања краљева, краљевска власт прешла је у истом облику на двојицу конзула, иако уравнотежена и ограничена због замене двојице владара једним, годишњих промена врховних магистрата и ограничавања њихових повластица док се налазе у оквиру градских зидина. Једна цењена привилегија краља, право да одлучује о свим случајевима који су се односили на живот и слободу римских грађана, остала је у рукама народа и љубоморно је чувана до последњег периода Републике. Са институцијом трибуната јавио се један нови елемент, чији је основни циљ био да штити плебејце од тиранске злоупотребе конзулских овлашћења. Краљевски атрибути конзула губили су се један за другим, док његово достојанство и престиж у великој мери нису умањени. Питање финансија препуштено је квесторима, дужност контроле и допуне листе Сената припала је цензорима, а судска власт конзула предата је претору. Како је притисак судских послова растао и Рим почео да добија космополитски аспект, преторство је подељено и сада је други претор одлучивао о питањима која су се тицала интереса странаца. Када су Сицилија и Сардинија припале Риму, именована су још два претора, да воде послове ових провинција, а још касније број претора порастао је на шест, да би се обезбедила годишња смена владара у Овостраној и Оностраној Шпанији. До тренутка до којег смо стигли, првобитне функције магистрата расподељене су међу преко двадесет магистрата, различитих по положају и овлашћенима. Ипак, са свим овим ограничењима, место конзула и даље је представљало највиши положај у држави и вођење важних ратова углавном је поверавано једном од конзула.“
Гедис и Гросет, Древни Рим, Београд 2006, 339.

Политичко уређење као кључни фактор успеха Рима

Антички историчар Полибије сматрао је да је Рим успео да завлада Медитераном захваљујући свом политичком уређењу, које је сматрао најсавршенијим.

„Написани римски устав никада није постојао, али Полибије је Рим сматрао савршеним практичним примером старе грчке филозофске идеје „мешавине устројства“ која комбинује најбоље стране монархије, аристократије и демократије. Конзули – који су имали врховну војну власт, могли су да сазивају скупштине и издају заповести другим званичницима (осим плебејским трибунима) – представљали су монархијски чинилац. Сенат, који је до Полибијевог времена преузео надзор над римским финансијама, одговорност за преговоре с другим градовима и практичну контролу закона и безбедности на римским и савезничким територијама, био је аристократски чинилац. Народ је представљао демократски чинилац. То није била демократија нити народ у савременом смислу: није било општег права гласа у древном свету – жене и робови никада нигде нису добили званична политичка права. Полибије је мислио на мушке грађане у целини. Као у класичној Атини, они су, и само они, бирали државне службенике, прихватали или одбацивали законе, доносили коначне одлуке о уласку у рат и дејствовали као суд за теже преступе.

Тајна је, каже Полибије, у осетљивом односу контроле и ограничења између конзула, сената и народа тако да никада не превлада ни монархија, ни аристократија ни демократија. Конзули, на пример, можда имају пуно, монархистичко заповедништво у ратном походу, али народ прво мора да их изабере, а финансирање је зависило од сената – а сенат је одлучивао хоће ли успешном заповеднику на крају похода бити додељен тријумф, док је народ морао да одобри сваки споразум који је можда склопљен. И тако даље. Та равнотежа и контрола унутар политичког система, тврдио је Полибије, стварала је унутрашњу стабилност на којој је Рим градио своје успехе.“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 172-173.

Међутим, Полибије је био из Грчке, па је и његов поглед на демократију из те перспективе. У Риму демократија није била нешто чему се тежило. Начин на који се гласало показује колико је Рим у суштини био удаљен од демократије.

Одвијање гласања

У Риму су постојале три врсте народних скупштина (комиција):

куријатске (племенске, изгубиле су значај на почетку републике),
центуријатске (војничке, у којима је свака војна јединица, центурија, имала један глас),
трибутске (по територијалном принципу засноване, у у почетку су биле само плебејске).

„Мада је у Риму систем теоријски демократски, он у пракси не омогућава сваком грађанину да се изрази. Гласање се, наиме, обавља два пута: најпре у оквиру сваке центурије или сваког племена обави гласање којим се добије већина, а затим, када се гласа на комицијама, свака центурија или племе имају само један глас. А гласање се закључује чим је постигнута већина, чак и ако сви представници центурија или триба нису стигли да се изјасне.

На центуријатским комицијама, центурије се изјашњавају по класама, почев од витешке и прве класе, дакле од најбогатијих. Уз то, из прве класе прво се изјашњава једна центурија коју је одредила судбина (дакле, богови!) – praerogativa, и резултат њеног избора објављује се пре него што и питају друге. Сујеверје или страх од замерања најмоћнијима углавном доводи до тога да онај којег је изабрала praerogativa има највеће шансе да га изабере прва, а затим и друга класа. Када је постигнута већина, гласање се прекида. Остале класе, поготово најсиромашније, немају, никада могућност да гласају.

Такође је и однос између покровитеља и клијената такав да су клијентима заштитници у тој мери потребни да не могу да гласају друкчије од њих. Тајно гласање се уводи тек 139. године пре Христа.

У трибутским комицијама се такође рачуна само један глас по племену, а они који могу да дођу у Рим (који је једино место на којем се гласа) и гласају, свакако не спадају у најсиромашније. Уз то, ако неко сеоско племе нема представнике, магистрат који председава гласањем може да именује замену, коју одабере по свом нахођењу!
Жан-Ноел Робер, Стари Рим, Београд 2009, 104-105.

Комиције су бирале магистрате или гласале о предлозима виших званичника. Нису могли да дају своје предлоге, да мењају постојеће пре изгласавање, нити је било опште расправе. Могућност кандидовања је зависила од богатства, а и приликом гласања богати су били у предности.

„Кад су се људи окупљали да гласају, систем гласања био је намештен у корист богатих. Већ смо видели како се то радило у Центуријатској скупштини која је бирала више званичнике: ако се богате центурије уједине, могу да одлуче о резултату тако да сиромашније центурије немају ни прилику да гласају. Друга главна скупштина, заснована на географској подели била је у теорији праведнија, али не обавезно и у пракси. Од тридесет пет географских области коначно утврђених 241. године пре нове ере (до тада се број повећавао јер се статус грађана ширио по Италији) само четири су обухватале сам град. Преостала тридесет једна област покривала је далеке сеоске територије. Како се могло гласати само лично у граду, утицај оних који су имали времена и новца за превоз био је огроман…“
Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 174.

Тајност гласање је уведена први пут у Риму. У грчком свету тога није било (осим за остракизам), а у староисточним монархијама није било ни гласања, јер није било ни народног представништва, тамо владар није делио власт. Име народног трибуна који је предложио тајно гласање у Риму, као ни какве је реакције тај предлог изазвао, није нам сачувано.

Избори у античком Риму

Теме за размишљање:

Зашто на грбу Рима пише SPQR?
Према античком историчару Полибију, шта је био кључни фактор успеха Рима и његовог овладавања Медитераном?
Која три тела су делила власт у римској републици?
Како су се називале државне функције у римској републици?
Шта су били услови да би неко постао државни званичник у Риму?
Зашто су магистратуре биле групне, а не појединачне?
Како се називао хијерархијски пут напредовања кроз магистратуре у Риму?
Чиме је била ограничена власт конзула у односу на власт краљева?
Ко су били римски диктатори? По чему се та магистратура разликовала од осталих?
Шта је постајао магистрат након обављања својих дужности?
Зашто је у Риму било више народних скупштина?
Које је државно уређење Србије?
Шта је република?
Како је Рим постао република?
По чему се римска република разликовала од краљевства римског?
По чему се римска република разликовала од данашње Републике Италије или Републике Србије?
Да ли је римска република била демократска држава?
По чему је била више демократска од староисточних монархија, а по чему у односу на Атину?
Зашто је битна тајност гласања?