„Наш западни правни систем темељи се на римском праву. Оно је изврши повелик утицај не само на касније правнике, већ и на то како ми Европљани схватамо право и одговорност, закон и ред, злочин и казну и како се односимо према њима. Римско право је било најразвијеније у аспекту приватног права и ту је оставило и највећи траг.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 230.

Појава првих закона била је важан корак у стварању држава.

„Једна од кључних прекретница у многим раним друштвима је зачетак, врло често делимичан, писаног законика. У древној Атини, на пример, Драконов рад у седмом веку пре нове ере, иако је данас постао синоним за строгост („драконски“) био је значајан као први покушај да се усмена правила преточе у писмени облик, хиљаду година пре тога у Вавилону Хамурабијев законик постигао је нешто слично. Дванаест таблица су такође такав покушај.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 131.

У том најстаријем запису римских прописа налазимо и мисли о проблемима и решењима у вези са извршавањем прописа.

„Шта треба учинити ако је оптужени сувише стар да дође и суочи се с тужитељем? Тужитељ треба да му обезбеди животињу да га превезе. Шта ако је кривац дете? У том случају казна може да буде батинање, а не смрт – та разлика најављује наше идеје о узрасту неопходном за кривичну одговорност.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 131.

Као и у другим старовековним цивилизацијама, прописане законске казне су зависиле од друштвеног положаја окривљеног. Дакле, нису сви били једнаки пред законом. То није важило само за робове.

„Постојала је хијерархија и међу слободним становништвом. Један члан подвлачи разлику између патриција и плебејаца, други између assidui (власника имовине) и proletarii (оних без имовине чији допринос друштву јесте стварање потомства, proles). Трећи пак говори о „покровитељима“ и „штићеницима“ и о односу зависности и међусобних обавеза између богатијих и сиромашнијих грађана који је остао важан током читаве римске историје. Основно начело гласило је да је штићеник зависан од свог покровитеља у смислу заштите и помоћи, новчане и друге, а да му заузврат пружа разне услуге, укључујући и гласање на изборима. Каснија римска дела пуна су високопарне реторике покровитељске класе о врлинама таквог односа и ојађених жалби штићеника на понижења која морају да трпе зарад осредњег оброка. У Дванаест таблица правило једноставно каже: „Ако покровитељ нашкоди свом штићенику, треба да буде проклет“ – шта год то значило.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 132.

Шта је највише заокупљало састављаче Закона дванаест таблица и шта нам то говори о римском друштву 5. века пре наше ере?

Дванаест таблица углавном се бавило унутрашњим проблемима, веома усредсређено на породични живот, неугодне суседе, приватну имовину и смрт. Прописи су одређивали поступке за напуштање или убијање деформисане новорођенчади (то је било уобичајено током античког периода, а савремени научници то увијено називају „излагање времену“), за наслеђивање и за исправно понашање на сахранама. Посебни чланови забрањују женама да гребу лице у жалости, да се погребне ломаче припремају сувише близу кућа и да се злато – осим зубног злата – сахрањује с покојницима. Криминална и случајна штета биле су још једна важна брига. Био је то свет у ком су људи бринули како да изађу на крај са суседовим дрветом које је прерасло преко ивице њиховог имања (решење: мора да се посече до одређене висине), и са суседским животињама кад подивљају (решење: штета мора да се надокнади или да се животиња преда оштећеном). Бринули су шта ће ако им лопови провале ноћу у кућу, што се кажњавало оштрије него провала преко дана, бринули су да им бахати људи не униште усеве или да оружје случајно не погоди неког недужног. Но, за случај да вам се ово звучи познато, био је то и свет у ком су људи стрепели од чаролија. Шта човек да ради ако му неки непријатељ зачара усеве или баци на њега чини? Нажалост, решење за ово је изгубљено.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 132-133.

Закони дванаест таблица одражавају друштвене односе римског друштва тог времена. То је било робовласничко друштво. Роб се могло постати и због дуга.

„Најстарији облик дужничке обавезе био је nexum (ропство за дуг). По тој обавези дужник (nexus) је, ако не плати дуг, потпадао под власт свога повериоца, у чији су посед прелазили дужникова имовина и деца. Формално, nexus се од осталих робова разликовао тиме што је добијао слободу чим исплати дуг.“

Н.А. Машкин, Историја старог Рима, Београд 2005, 98.

Деца су могла бити и продата као робови од стране оца породице, који је имао неограничену власт над њима.

Садржај ових првих римских писаних закона није нам у потпуности познат, јер текст закона није сачуван. Њихова садржина реконструише се на основу цитата разних римских писаца и правника. Кодификација римског права представља процес сакупљања закона и њихово објављивање у оквиру јединственог зборника:

• Теодосијев (408-450) кодекс
• Јустинијанов (527-565) кодекс

„Но треба имати на уму и то да је корпус римског права, које тако често хвалимо и на које се позивамо, систематски сакупљен и записан тек касније у царском добу, као и да је преживео само захваљујући византијском цару Јустинијану који се заложио за кодификацију обухватног законика (Corpus iuris civilis) у периоду 529-34, неко време после пада Западног царства. Јустинијан је понављајући и настављајући рад који је више од сто година пре њега спровео Теодосије II сакупио низ различитих законских извора и ранијих прегледа и уредби које су записивали првенствено правници у 2. и 3. веку, а који су делом били прилагођени царевим потребама. Поред тога, решио је одређене нејасноће тиме што је донео педесет властитих одлука. Ипак, најобухватнији део Јустинијановог законика била су Digesta, драгоцен зборник правних текстова и фрагмената из класичног римског периода са тумачењима, расправама и објашњењима низа правних питања. Они су били стално полазиште за нова разматрања правних питања у каснијим временима.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 230-231.

Разматрајући римске законе примећујемо и неке значајне разлике у односу на данашње време.

„Римљанима је начело присуства оптуженика било важно до те мере да се у већини предмета није ни судило in absentia. Добровољно изгнанство из Италије било је својеврстан начин да се прихвати кривица, али и да се избегне пресуда и губитак части. Нису сви имали ту привилегију да слободно могу отпутовати из Рима и настанити се на неком другом месту. Пошто се мртвима није судило, постојало је и самоубиство као други начин да се избегне губитак части и породичног иметка. Они вишег рода су лакше избегавали строге казне и у све већој мери су бивали осуђени на изгнанство. Уопште, једнакост пред законом није никад постала појам у Риму. Године, пол и сталеж су све време играли улогу.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 236.