1. Париска комуна
2. Лечење ратних рана и борба за очување републике
3. Драјфусова афера

Париска комуна

Париска комуна је била прва социјалистичка револуција у историји, али је краткотрајно опстала. Захватила је Француску у последњој фази рата са Пруском, а окончана је када је рат већ био изгубљен (од 18. марта до 18. маја 1871. године). Револуција је била последица беде становништва Париза током пруске опсаде. Ипак, то становништво је било незадовољно закљученим примирјем и хтело је наставак рата. Влада је на тај отпор реаговала укидањем повластица датих сиротињи током опсаде. Национална гарда је заузела Париз. Са друге стране влада је гомилала трупе у Версају. Из Париза у Версај је кренула и маса имућног становништва (80-100 хиљада) преплашеног револуцијом. Национална гарда је организовала изборе за нову градску управу – Комуну, у којој су главну реч водиле разне струје социјалиста, које су се међусобно спориле.

„Упркос тим неслагањима, Комуна је за нешто мање од два месеца спровела неколико запажених социјалних и политичких одлука: укинула је материјалну помоћ свим црквама, а њихову имовину прогласила је „националним добрима“, зараде свих државних службеника, од најнижих до највиших изједначила је на 6000 франака; прогласила је секвестар над имовином свих предузећа, трговина и локала чији су власници напустили Париз, прогласивши их дезертерима; укинула ноћни рад у неким важним привредним погонима и гранама; одредила је трајање радног дана и минималне наднице; вратила је мораторијум на дугове и станарине; из полицијских органа одстрањени су службеници бившег царског режима; уведена је смртна казна за крађе и тежа криминална дела, о којима је одлучивао специјални суд; предузети су кораци за покретање школске и универзитетске наставе.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 83.

Версајске власти су спровеле опсаду Париза. Временом су њихове снаге расле, а снаге Комуне се осипале. Комуна ће бити крваво окончана, страдањем скоро 30 000 грађана.

„Десетак хиљада учесника Комуне успело је да се домогне иностранства и спасе се од масакра. Толико исто је поштеђено стрељања и осуђено на робију или друге казне.

Пораз у спољном, прва влада Треће Републике ублажила је тријумфом у грађанском рату. У Француској је настао мир, који ће јој донети противречан резултат: привредни просперитет и политичку нестабилност.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 83-84.

Париска комуна је била последњи велики револуционарни догађај у Европи 19. века.

Лечење ратних рана и борба за очување републике

Након слома Париске комуне, постојала је опасност од обнове монархије. Аристократија по пореклу је и даље била надмоћна у војсци и дипломатији, а у првим годинама републике имала је већину и у Народној скупштини изабраној ратне 1871. године. Прилику да обнове монархију пропустила је аристократија због подела на више фракција, које су имале своје кандидате за монархе и били у различитој мери спремни за прихватање компромиса са републиканцима. Републику је изгласала Народна скупштина са једним гласом већине, иако се мислило да монархисти имају већину, која се све више осипала са новим допунским изборима.

Француска је једина била република међу великим силама. За монархије је република представљала отелотворење револуције. Веровало се да је република слаба услед политичке нестабилности и да може завршити у анархији. Међутим, такав утисак је био варљив. Трећа француска република је надживела претходно Друго француско царство и претходну краљевину, а подлећи ће тек под војним поразом у светском рату. На челу Француске је био председник кога је на 7 година бирао парламент. Дакле, био је избор политичара, а не народа. Председник републике није могао бити члан било које породице која је икада била на француском престолу. Имао је церемонијалну улогу, а права власт је припадала министрима, који су били одговорни скупштини, по британском моделу.

„Трећа република била је умногоме слична британском уставном уређењу, али у неким видовима демократизација je отишла корак даље. Функција шефа државе, као и посланика у Горњем парламентарном дому биле су изборне. Посланике у Доњем дому бирали су сви пунолетни Французи, без обзира на финансијску моћ, а они су за свој посао добијали плату. Француска је коначно добила устав који се примењивао и који је јамчио начела прокламована у Великој револуцији готово читав век раније личну слободу и једнакост пред законом.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 238.

Иако су се владе често мењале (чак седам их је било у периоду 1911-1914), није било великих друштвених промена у Француској. Партијска дисциплина није била јака, па су се договорима између група посланика формирале коалиције за одређене циљеве, које нису биле дугог века.

„Бурна политичка превирања која су потресала Француску пре успостављања Треће републике нису озбиљно нарушила њен стабилан економски развој. До 1856. Француска је поново постала велика сила, а све до тада њена индустрија развијала се брже него иједна друга, изузев британске. Meђyтим, од 1856. до 1870. Француски утицај у Европи је опадао. Пруска је била у успону, како на војном тако и на економском пољу. Грешке у спољној политици допринеле су изолацији Француске, а крах из 1870. омогућио је да се на њеним границама појаве две велике силе Немачка и Италија. Ипак, национални дух није био угушен. До 1880. године Француска је обновила углед у Европи. Иако су наредне деценије биле обележене политичким скандалима и корупцијом, Француска је успела поново да заузме значајно место на светској политичкој сцени.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 234.

Из рата са Пруском Француска је изашла без Алзаса и Лорене, у којим је живело 1,6 милиона становника. У Француској је живело 36 милиона становника. Више их је у Европи било само у Русији и Немачкој, али је Француска имала проблем са ниским природним прираштајем. Капитулацијом се Немачкој обавезала да прихвати на деловима територије немачке окупационе трупе док у ратама не исплати ратну одштету. Исплаћена је пре рока захваљујући привредном напретку и патриотском расположењу народа, који је помогао зајмом.

„Законима усвојеним у Народној скупштини 1872. и 1873. у Француској је уведена општа војна обавеза за здраве мушкарце од 20. до 40. године у трајању од читавих пет година. Служења тако дугог рока били су ослобођени свештеници, просветни радници, храниоци породица, као и имућни грађани који су могли изнајмити замене за вршење војне службе. На овај начин Француска је створила мирнодопску армију од око 250.000 војника, која је у рату могла достићи и 750.000 обучених припадника у првој борбеној линији.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 84.

Драјфусова афера

Драјфусова афера био је догађај који је неколико година у таласима потресао друштвени, политички, па и културни живот Француске. У војсци је Јеврејин Алфред Драјфус 1894. године оптужен за шпијунажу у корист Немачке. То је дало подстрека антисемитизму, јер је изгледало да та осуда оправдава праксу искључивања Јевреја, па је разбуктала кампању против француских Јевреја. Временом је откривен прави кривац, али је војска била одлучна да не призна грешку. Сматрало се да је углед војске важнији него Драјфусова судбина , па је он пресудом протеран на далеко карипско Ђавоље острво.

У жељи да се избегне скандал, војне власти су само још погоршале ситуацију. Јавно мњење је у почетку било окренуто против Драјфуса, а влада није желела расправе са војском, али је сјајна новинарска и парламентарна кампања, коју су водили радикални политичар Жорж Клемансо, романописац Емил Зола и други, на крају постигла да се 1898. године преиспита цео случај. Тада је већ Француска била подељена по овом питању у два острашћена политичка табора.

„Пред претњом да може доћи до крвавих обрачуна, покренула се, најзад, и државна власт, покушавајући да смири ситуацију и олабави тензије.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 98.

Чинило се да је утврђивање Драјфусове невиности само питање времена. Мада је војска опет осудила Драјфуса у поновљеном суђењу 1899. године, он је после неколико дана „помилован“ и ослобођен, што је било унапред испланирано компромисно решење. Коначно је 1903. године на трећем суђењу ослобођен кривице и две године касније враћен у војску. У међувремену је Клемансо постао председник владе, пуковник Пикар, који је открио да Драјфус није крив (због чега је стрпан у затвор, а затим послат на службу у Алжир) у тој влади је постао министар рата, а једина трајна жртва био је писац Зола, који је још 1902. године под неразјашњеним околностима умро у својој кући.

На ову тему је 2019. године снимљен играни филм, који је те године номинован за најбољи европски филм.