1. Руско царство
2. Аустроугарска
3. Друго немачко царство

У Европи су на прелазу из 19. у 20. век постојала 4 вишенационална царства: Турско, Руско, Аустријско и Немачко.

Руско царство

У Русији су живели и бројни други народи. Било је око 4 500 000 Пољака, које је са Русима спајало словенско порекло, а раздвајала их католичка вера, око 4 500 000 Финаца, 2 750 000 Литванаца, 750 000 Немаца, Јевреја око 5 000 000, а било је и Украјинаца. Русија је била европска, али и азијска сила. Имала је своје интересе изван Европе, али за разлику од других европских сила Русија се изван Европе ширила копном, а не морем. Највећи број становника није гарантовао војну надмоћ Русије, јер је рат изискивао све већа техничка и економска средства, а Русија је била сиромашна. 

Ширина руског царства

Највећи део становништва чинили су сиромашни сељаци, који су, живећи у традицији потчињености и израбљивања, једини излаз видели у поседовању земље. Њихово политичко размишљање је било сведено на амбицију заузимања властелинске земље. Ни укидање кметства 1861. године није побољшало положај сељака, јер су били принуђени да плате висок откуп земље, као надокнаду племићима. Сељаци су и даље веровали у цара у кога су полагали наде за спас.

Док је сељаштво сматрало да је аграрном реформом 1861. добило мало, аристократија је сматрала да јој је одузето превише. Грађанство је било незадовољно очувањем самодржавља. Уверени да мирним средствима не могу ништа да постигну, најборбенији млади социјалисти су решили да покушају насилним путем. Парадокс је био да се цар Александар II спремао да предузме либералне реформе и прихвати устав, када је убијен. Након тога је уследио одлучнији талас самодржавља. Наследник Александар III (1881-1894) је у борби против револуције био суров. Религиозан и традиционалан, био је први руски владар који је после 200 година носио браду, а крунисао се у старој престоници Москви. И на њега је покушан атентат, што је додатно пооштрило реакцију и револуционарне активности.

Поред аграрног, Русију је почетком XX века оптерећивало и национално питање. У великој империји Руси нису чинили ни 50% становника (око 44%). Пред Први светски рат најизраженији су били национални покрети Пољака, Финаца и Јевреја, а јавили су се и украјински, грузијски и национални покрети неких муслиманских народа. Мењајући традиционалну политику руских царева која је, сем у неким изузецима (према Јеврејима и Пољацима после устанка 1830-1831. године), била национално толерантна, Александар III је постао први руски националиста међу Романовима. Посежући за национализмом (нарочито антисемитизмом), овај цар га је користио као вентил за снижавање унутрашњих политичких и социјалних тензија. Његови најближи сарадници почели су са политиком националног угњетавања и насилне русификације неруских народа. Руски језик је уведен у пољске школе уместо народног језика, а украјински језик је забрањен у јавној комуникацији. Јеврејима је одузето право бављења неким занимањима, уведена максимална квота за упис факултета, а власти су подстицале и прогоне Јевреја у многим градовима.

„Спољнополитичка активност Александра II није му случајно донела назив Миротворац. За његове владавине земља није водила ниједан рат. Упркос томе, међународни положај Русије крајем ХІХ века био је тежак. Берлински конгрес довео је до новог распореда политичких снага. Појачане су руско-немачке и руско-аустријске несугласице, а ни односи Русије и Британије нису били једноставни због руског продора у Централну Азију. Осим тога, владајући кругови у Петербургу у то време практично су изгубили утицај на Балкану. Незадовољне одлукама Берлинског конгреса, Србија, Румунија и Бугарска почеле су да се политички и економски приближавају Немачкој и Аустроугарској науштрб руских интереса у том региону. Једини савезник Русије на Балкану остала је Црна Гора. На пријему у Петерхофу 1889. император Александар III чак је наздравио „свом једином пријатељу“, црногорском кнезу Николи.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије, књига 2. Царска Русија (XVII – почетак XX века), Београд 2019, 387.

Цара Александра III 1894. године наследио је син Николај II. Био је непоправљиви конзервативац којег је отац убедио да је царска власт недељива – добијена од Бога и није прихватао ни најразумније савете оних који су увиђали да се утемељено друштвено измењеној Русији, морају мењати и њене политичке институције и односи. Окружен неспособним сарадницима царева брига је била како да угуши сваки политички отпор, који је све више растао.

„Префињености санктпетербуршких салона није било трага у прљавим, запуштеним селима. У Руском царству на делу је, дакле, био дубок расцеп између царске власти и царских поданика; главнога града и покрајина; школованих и нешколованих; западних и руских идеја; богатих и сиромашних; повлаштености и репресије; савремене моде и древних обичаја. Већина људи (а 90 посто царских поданика рођено је и одрасло на селу) сматрала је да између света који настањују владајуће елите и њиховог зјапи непремостив бездан.“

Robert Service, Povijest suvremene Rusije, Zagreb 2014, 48.

Руско-јапански рат, који је почео у јануару 1904. године, донео је неуспех који ће опозиција јавно обзнањивати, а режим је довољно уздрмао да га примора на уступке. Стога је након рата 1905. године основано народно представништво – Дума и проширено право гласа, које је и даље остало посредно и удаљено од начела једнакости. Претходно је јануара 1905. године цар морао да бежи из престонице, коју је одбранила војска пуцајући на побуњене раднике, који су тражили реформе. Жртава је било доста. Немири и терористичке акције су после тога настављене све више, па је тако царев стриц страдао од бомбе.

„Догађаји у периоду од 1905. до 1907. довели су до суштинских промена економских и друштвених односа и државног уређења Русије. Они су озбиљно пољуљали вековне темеље руског самодржавља које је морало да начини низ суштинских уступака: да сазове закондавно Државну думу, прогласи низ слобода и да легализује политичке партије и удружења. Царска влада била је приморана да се озбиљно посвети аграрној реформи и да обрати пажњу на положај пролетаријата који се изборио за скраћење радног времена и повећање плата. Тако је револуција 1905-1907. донела одређена побољшања, а народним масама омогућила да стекну велико искуство у политичком организовању.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије, књига 2. Царска Русија (XVII – почетак XX века), Београд 2019, 430.

Аустроугарска

Аустроугарска је као таква настала тек 1867. године. Аустријско царство је био назив државе од 1804. године за Хабзбуршку монархију. Након пораза од Пруске код Садове (1866), Хабзбурзи су се уплашили да Мађари не искористе у незгодном тренутку за Аустрију и покушају да се осамостале као што су то учинили и револуционарне 1848. године, па су им учинили уступке. Нагодбом из 1867. године успостављено је двојно устројство, којим је практично гарантована независност и Аустрије и Угарске, сем у неким питањима од заједничког интереса.

„У дуалистичкој држави аустријска половина је 1880. имала близу 22, а угарска преко 15,5 милиона становника. У Аустрији је 36,75% Немаца доминирало над 63,25% припадника других народа, док је у Угарској 41,20% Мађара владало над 58,80% Хрвата, Словака, Румуна, Срба, Немаца и Јевреја. Нагодба (Ausgleich) је као заједничке надлежности Царевине и Краљевине (спољну политику, војску и финансије за ове послове) поверила јединственој влади коју су чинила тројица министара (један је неизоставно морао бити Мађар) и председници земаљских (аустријске и угарске) владе. Тим телом председавао је заједнички министар спољних послова, а кад је на њој учествовао владар, преузимао је председавање и тада се влада називала Крунским саветом.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 128.

У обе половине Аустро-Угарске доминантни народ је представљао мањину. Мађарска је била несразмерно моћна јер су оба дела монархије бирала једнак број посланика у делегације, које су гласале на заједничким заседањима. Mађарску делегацију готово у потпуности су чинили Мађари, дoк се аустријска састојала од посланика изабраних у покрајинама различитих националности. Сходно томе, на заседањима Мађарима је било довољно да задобију подршку једне мањинске групе унутар аустријске делегације да би имали већину.

„Оволика попустљивост Аустријанаца је била у великој мери компензована доминантном позицијом цара и краља Франца Јозефа у оба дела земље и неоспорним држањем у својој надлежности кључне полуге државне власти армије. А у њој су готово све водеће положаје запоседали припадници немачке аристократије.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 128.

Царски блеф

Нагодба два најбројнија народа у монархији била је покушај да се пространа империја у центру Европе, настала у шеснаестом веку, која је својим границама окупила мноштво народа, спасе од распадања. Тај уступак Мађарима је био на штету словенских народа унутар царства (Чеси, Словаци, Пољаци, Срби, Хрвати) и другима (Румуни) којима није испуњена жеља за трећим ентитетом у Хабзбуршкој монархији.

„Ово је било нарочито разочаравајуће за јужне Словене, који су сада живели у потпуно државно-правно одвојеним областима. Словенија, Истра и Далмација спадале су у западну, аустријску половину Царства, а Хрватска и Славонија у источну – угарску половину.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 291.

Територија Краљевине Угарске обухватала је поред Мађарске у ужем смислу још и Трансилванију (Ердељ), Словачку, Хрватску и Славонију, а од 1881. године и развојачена подручја Војне границе, као и град Ријеку са околином. Изван Угарске, у аустријском делу, остала је Далмација. Цела Угарска била је подељена на 67 жупанија, од које су три (Сремска, Вараждинска и Вировитичка) припадале Бановини Хрватској. Од 1878. године под управом Аустроугарске нашла се и Босна и Херцеговина, иако званично под влашћу турског султана, као и Новопазарски санџак, који се налазио између територија Србије и Црне Горе.

„Окупација Босне и Херцеговине 1878. и њена анексија 1908, којом је започела предисторија Првог светског рата, нису толико биле чин добро промишљене empire-building колико антисрпски и антируски обојен непромишљен потез неодговорне струје на бечком двору која је заговарала рат. Нико није желео да у границе царства укључи готово два милиона босанских Јужних Словена који би нарушили крхку националну равнотежу; стога је Босна и Херцеговина припојена царству у недовољно јасном статусу „земље која припада царству“.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 453.

Аустроугарска је имала више становника од Италије, Француске и Велике Британије, али то становништво није било хомогено (наредба за мобилизацију 1914. издата је на 15 језика). Уз то је постојала и велика разлика у развијености региона унутар царства. Аустрија и Чешка су биле много богатије од Галиције, Буковине и Далмације, а управо су сиромашне словенске области имале највиши пораст становника.

„У некима, већина је очигледно живела у различитом веку од својих савременика и владара – на Јадранској обали, у Далмацији, или у Буковини, где је 1880. 88% становништва било неписмено, насупрот 11% у Доњој Аустрији, делу истог царства.“

Erik Hobsbaum, Doba carstva 1875-1914, Beograd, 2019, 28.

Као ни пре Нагодбе из 1867, мађарско-аустријски односи ни после тога нису били идилични. И једни и други су од ње имали користи, али су остали незадовољни. Немци су мислили да су Угарској дали превише права, а Мађари су се жалили да је дато недовољно за остварење сна о пуној независности Угарске. И једни и други су остварили високу стопу привредног раста и напредак у сваком другом погледу; и једне и друге највише је мучио исти проблем – национално питање, јер су и Немци и Мађари, иако владајући народи, били мањина у својим половинама монархије.

Након нагодбе Мађара са Немцима 1867. године, прва брига угарске владе била је да реши проблем двеју територија које су истицале своја „историјска права“ на висок степен самосталности у оквиру Угарске – Трансилванији и Хрватској. Према Трансилванији угарска влада није била попустљива и 1868. године је законом распустила ердељски парламент и укинула локалну управу у тој области. Са Хрватском (и Славонијом) односи су исте 1868. године уређени посебном нагодбом, која је 1873. године била делимично ревидирана.

„Угарска, која се сматрала националном државом, а не мултинационалним царством, спроводила је све већи притисак у правцу мађаризације својих националности. Ипак, дозволила је Хрватима 1868. једну „нагодбу“. „Краљевина Хрватска и Славонија“ требало је да задржи аутономију у оквиру Угарске, која је укључивала сопствену управу, правосуђе и ресор културе, али без самосталне земаљске управе. Уместо тога, угарски намесник могао је да спроводи апсолутистички режим. Политичари и опозиционари били су изложени политичкој репресији, није било општег права гласа, а штампа је цензурисана. Уједињење Далмације са Хрватском Славонијом није такође никад било спроведено Поред тога, Закон о националностима из 1868 прописао је мађарски као државни и наставни језик. Услед једне циљане политике асимилације, два милиона Немаца, Словена и Јевреја и другој половини 19. века променили су лично име, или се на попису становништва декларисали као Мађари.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 291-292.

Хрватска је добила аутономију, укључујући и сопствену скупштину – Сабор, уз обавезу да исплаћује 40% трошкова за заједничке послове.

„Последња два дела (славонски и хрватски део Војне крајине) у великој мери повећала су део Хрватске којим се владало из Мађарске, што је раније био само мали блок, са седиштем у безначајном Загребу, војном граду који је свог првог градоначелника добио тек 1850. године. Управо је тада Хрватска у великој мери добила чудан облик који има данас – неку врсту везивног дела копна које као цемент попуњава рупе између османске Босне и хабзбуршких поседа. Приобална Далмација била је, међутим, ван домашаја, остајући аустријски посед у склопу преживелог дела старе покрајине Млетачке републике. Године 1868. Хрвати су преговорима од Будимпешта извојевали посебна права којима је исцртана Краљевина Хрватска-Славонија, која се тиме дистанцирала од Угарске слично као што је Угарска била дистанцирана од Аустрије. У практичном смислу, међутим, Хрватска-Славонија била је опкољена и са малог простора за властито маневрисање.

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 372-373.

Мађарски утицај у Хрватској одржавао се завађењем Хрвата и Срба. Хрвати, као католици, нису имали поверења у Србе православце, којих је после укидања војне границе у Хрватској било преко 25%. Раздор међу њима користили су Мађари. На кoнференцији хрватских политичара, одржаној у Ријеци 1905. године, затражено је уједињење хрватских области из оба дела Монархије. То је наишло на подршку једног броја Срба који су спремно прихватили идеју аутономне државе Јужних Словена унутар Монархије. Срби и Хрвати су у то време заједно подржавали Мађаре у парламенту мађарском против тадашње владе, очекујући заузврат уступке ако би Мађари били успешни. Илузије су распршене новом нагодбом између Мађара и династије. Хрватски сабор распуштен је царским декретом.

У другим деловима Мађарске 1914. године само је 6,5% становништва имало право гласа и готово сви они су били Мађари, јер је мађарски језик био предуслов за право гласа. Услед високе стопе неписмености чак су и сиромашнији Мађари били искључени, те су избори, у суштини, били под контролом земљопоседника. Године 1913. мање од половине укупног становништва у Мађарској чинили су Мађари, али преко 80% ученика који су завршили средњу школу и преко 95% владиних службеника у Мађарској су били Мађари. 

Крајем XIX века Чеси су добили право да чешки уз немачки буде званичан језик администрације у Чешкој. Немци су пружили и насилан отпор томе, јер они углавном нису знали чешки, за разлику од Чеха који су углавном знали немачки језик. Уредба о језику је најпре суспендована, а затим и повучена.

Немцима су сметали и Јевреји, који су имали знатан утицај у финансијским пословима и велики друштвени утицај у многим јавним професијама. Немачки национализам изражен пре свега као антиславинизам и антисемитизам подстицан је империјалистичким тежњама и плановима германског капитала и војно-политичког врха о „продору на Исток“, карактеристичном за ту епоху.

Италијанско национално питање се постављало највише у Јужном Тиролу (Трентину), али ни ту, као ни на јадранским поседима Аустрије, није наилазило на нарочиту подршку матичне државе, а касније је чак, због међународних околности и савеза са Аустријом, Италија обесхрабривала тежње за уједињење Италијана из Аустрије.

„Хајде, ни данас нисмо умрли!“ – Oстајем овде – у Јужном Тиролу

„Аустрија је била приморана да преда Ломбардију 1859. и Венецију 1866. године. Године 1866, одузета јој је и превласт коју је уживала у Немачкој од 1815. године. Међутим, 1878. стекла је право да окупира знатне турске територије, Босну и Херцеговину, а њен утицај на Балкану био је у порасту – све је више била источна него централноевропска сила.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 345.

Аустроугарска је Босну и Херцеговину припојила 1908, убрзо након Младотурске револуције, којом је ограничена власт султана усвајањем устава 1909. године. Јавила се опасност да би Османско царство могло да се опорави након револуције и затражи поново управу над својим областима. Османско царство тада није могло да се одупре Аустроугарској, па је морало да се повинује, а као компензацију за Босну и Херцеговину султан је добио новац.

„После Берлинског конгреса Аустро-Угарска је у овим покрајинама повела противречну политику. Инвестицијама капитала у неке за њу корисне привредне гране, она је подстакла њихов излазак из вековне османлијске чамотиње, али је занемарила муке тамошњег сељаштва и аграрне сиротиње. Није дирала у полуфеудалну структуру босанског села на којем је хришћански сељак и даље претежно био закупац на земљи муслиманских поседника. С друге стране, много се трудила да подршком и фаворизовањем муслиманске културе, духа и религије, а потискивањем српске, па и хрватске податак не националну интеграцију Босне и Херцеговине, стварањем нове, бошњачке нације која би била усмерена пре свега против српског народа. Уколико се на овој политици више инсистирало, утолико је српски отпор бивао јачи, претварајући Босну и Херцеговину у најопасније жариште отпора Хабзбуршкој монархији.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 142.

У последњој деценији и по, пред сарајевски окидач за отпочињање Првог светског рата, у пуном сумраку Хабзбуршке монархије, иза кулиса јавног живота, грозничаво су се тражили путеви за њено спасење и ревитализацију. У том погледу најагилнији је био војно-политички круг окупљен у дворцу Белведере око моћног престолонаследника Франца Фердинанда. Јавила се идеја да се на угарске сепаратистичке тежње одговори давањем уступка другим народима у виду преуређења монархије из двојне у тројну, при чему би трећу целину чинила Чешка или јужнословенска територија. Чешки национализам се смиривао, а југословенски је јачао. Након балканских ратова јачање Србије је постало забрињавајуће за царску власт. Изгледало је да опстанак државе гарантује само војна сила. Судбина Аустроугарске решаваће се у сукобу на бојном пољу.

Друго немачко царство

У Немачкој су индустријска револуција и пораст становништва праћени дипломатском превлашћу. Њен успoн је био задивљујућ савременицима. Царство је било засновано на федералном а не унитарном принципу; оно се састојало од четири краљевства, пет великих војводстава, шест војводстава, шест кнежевина, три слободна града и царске територије Алзаса и Лорена. Усвајањем титуле „немачког цара“ уместо „цара Немачке“ наглашена је снага локалних веза. Унутар царства је била надмоћна Пруска, која је чинила 5/8 територије царства. Привилегован статус Пруске озакоњен је Уставом Царства, усвојеним 1871. године. Војске других држава су биле укључене у пруску војску. Канцелар Царства, Ото фон Бизмарк, био је у исто време и председник владе Пруске. Министри нису одговарали скупштини него цару из пруске династије Хоенцолерн, који је био краљ Пруске. Поред цара главну реч је имао канцелар Бизмарк, све до 1890. године. Настојао је да очува Пруску, која је била на челу царства. Веровао је да постојећи поредак може бити угрожен недостатком контроле у држави или ратом у иностранству. Прибојавао се револуције. Спољну политику Немачке водио је тако да спречи европски рат, који би угрозио постојећи поредак. 

Када је у уједињеној немачкој држави већ на првим корацима дошла до изражаја политика државе на штету новоприпојених крајева и католичке цркве, а у корист Пруске и протестантизма, почело је окупљање противника ових тенденција и формирање њиховог широког католичког покрета који ће убрзо израсти у политичку партију Центра. Бизмаркова реакција била је насилна, али је након опасности повезивања католичког са социјалистичким покретом, што је водило опасности од револуције, власт је попустила. Католички покрет и његова партија су своју политичку борбу смирили, и задовољили су се Бизмарковим одустајањем од намере да одвоји цркву од државе, а образовање потпуно од цркве.

После смиривања односа са католичком црквом Бизмарк и све десничарске снаге у друштву тражиле су повод да се крене у напад на социјалисте. Нашли су га у пролеће 1878. године у једном неуспелом атентату на цара неког анархисте, који није имао никакве везе са Социјалдемократском партијом. Бизмарку то није било важно. Са образложењем да социјалисти угрожавају државни и друштвени поредак он је у парламенту издејствовао Закон против социјалиста. Њега је на драстичне мере против социјалиста подстицао интернационализам њиховог програма. Овим законом Социјалдемократска странка формално није била забрањена, али су проглашене кажњивим као непријатељске према држави све њене активности. Прогон власти је социјалистима подигао углед и утицај у јавности, нарочито међу радништвом, јер је импоновала њихова спремност да за своје идеје подносе жртве. Бизмарк је од цара тражио оружани обрачун с тим „момцима без отаџбине“, али ће се његова ера окончати пре тога. 

„Вероватно је да се ниједан цивилизован радник на свету не би мењао с Немцем. Мало ко ради дуже радно време за мању плату, једе простију јефтинију храну, живи у претрпанијим домовима, а нико и не поклања више времена и физичке чврстине влади, која га заузврат спутава правилима прописима и ускраћује му право на слободу говора…“

Р.С. Бејкер, Виђено у Немачкој, Њујорк 1902, цитирано према: Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 148.

За остваривање својих стратешких и тактичких циљева Бизмарку су били потребни послушни, више него способни сарадници. Њихову оданост награђивао је системом корупције коју им је допуштао да користе у властите сврхе. Потпун промашај била је његова антисоцијалистичка политика, чији је неуспех млади цар Вилхелм II осетио пре остарелог канцелара. Величину тог неуспеха најједноставније мере бројке: упркос бруталног гоњења, број чланова Социјалдемократске странке је од њене забране 1878. године до дозволе за рад 1890. године нарастао са пет стотина хиљада, на милион и по. Осим тога, упркос Бизмарковом противљењу, држава је 80-их година увела социјално осигурање радника у случају болести и повреда на раду, инвалидности и старости. Не значи да су све ове мере, као и скраћивање радног времена, послодавци дисциплиновано и примењивали, али је показивало да државне и политичке структуре виде боље начине одвајања пролетаријата од револуције, него њихов канцелар.

Немачко уједињење у Друго немачко царство није окупило све Немце, а јесте многе друге.

„Оно није обухватало преко осам милиона људи који су до 1871. увек себе сматрали Немцима – у Аустрији, Бохемији и Моравској – али је обухватило три милиона Пољака, као и велике, недавно освојене данске и француске мањине у Шлезвиг-Холштајну и Алзас-Лорени, који нису имали намере да постану Немци.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 132-133.

У немачкој јавности, захваљујући тријумфу Немачке у борби за уједињење, неупоредивом привредном просперитету, свакодневном подстицању екстремног национализма и осећања надмоћи Немаца над другим европским, а поготово ваневропским народима, била је изграђена идеологија права на ширење „животног простора“ и водеће улоге Немачке у Европи и свету. Захваљујући томе, царска „светска политика“, која је била кохезиона снага на којој се темељила и унутрашња стабилност ове младе светске велесиле, имала је међу Немцима врло широку друштвену подршку у свим слојевима народа. Пред Први светски рат за бесне кампање милитаризма стајали су моћници тешке индустрије која се налазила пред кризом, коју је могла избећи још само брзим програмом наоружавања, макар и по цену рата.