Историја учи о развоју друштва, кроз приче о великим догађајима, који су изазивали значајне промене. Такво је било уједињење Немачке (1871). Настанак Другог немачког царства је довео до промена односа снага великих сила у Европи. Тежња да промена снага донесе конкретне добитке довешће до Првог светског рата. Успон Немачке, као најмногољудније државе у Европи након Русије, ће оставити велики утицај на остатак континента. Друго немачко царство је имало амбицију да заузме водеће место у Европи, али је имало конкуренте у виду држава које нису хтеле да се одрекну водећег положаја.
Моћ држава није зависила само од величине територије и броја становника, који би могли да се ангажују као војници, него и од богатства, потребног за снабдевање војске, али и организације државе, односно њене способности да максимално искористи богатства, али и од друштвеног јединства, неопходног за борбу против непријатеља, броја и јачине противника и савезника и стратешког положаја у односу на њих.
Италија је била најмање значајна међу европским силама крајем XIX века. Била је то сиромашна земља, са мало плодне земље и других природних ресурса. У ствари, Италија је више тежила да буде велика сила, него што је то стварно била. Надали су се ослобођењу Италијана, који су око Трста (главне луке Аустроугарске) још живели под влашћу Хабзбурга. Суштинско обележје италијанског друштва било је сиромаштво сељака. Сељак је био све сиромашнији, а мали број политичара се занимао за његове недаће. Због тога је сиротиња излаз тражила у насиљу. Необрађена земља је заузимана на силу. Тиме су повећани трошкови власти, јер је за одбрану земљопоседника била потребна војна интервенција. То је даље продубило класне сукобе и водило томе да сељак богате и моћне поистовети са узроком свих проблема који су га мучиле, од маларије до глади. Велике регионалне разлике између богатијег севера и сиромашнијег југа земље су додатно продубљене индустријализацијом северних делова Италије у XX веку. Јужни крајеви су били и мање заступљени у парламенту, због драстично мање писмености и лошијег економског стања, од којих је зависило право гласа. То је довело и до омаловажавања и опадања поверења у парламент. Велики број становника са југа се исељавао из Италије у Америку. Упркос унутрашњим тешкоћама, Италија је покушавала да стекне статус велике силе, користећи се стратешким положајем, заузимајући колоније у Африци и поред економске неисплативости. Италијани су живели у заблуди да су колоније лак пут до богатства.
Ватикан није прихватио укључивање у Краљевину Италију. Свештенство је позвано да не учествује на парламентарним изборима ни као гласачи ни као кандидати. Десничарске владе у првим годинама након уједињења су одговориле прогоном клерикалне опозиције. Укинути су монашки редови, а свештенство више није било ослобођено војне обавезе. Црква је од бојкота парламентарног живота одустала 1909. године.
Краљевина Италија је 1871. године имала 26,8 милиона становника. Била је то парламентарна монархија са високим правима владара у односу на парламент и извршне органе власти. Све идеје о регионалним аутономијама и локалној самоуправи су одбијане. Држава је била подељена на административне области, којима су управљали од владе и краља именовани префекти. И градоначелници су били државни службеници, именовани, а не изабрани.
Дакле, Италија се развијала, али није могла да стигне јаче силе. Имала је мање становника, била мање богата, а није била друштвено јединствена (због регионалних разлика и сукоба државе и цркве). Ратови су показали да су Италијани и војнички слаби, зависни од савезника, али ипак другима кориснији као савезници него као противници, иако корист од њих није била велика. Претендовала је Италија на Алпе, источни Јадран и јужни Медитеран. Економске и друштвене околности су слабиле снагу њеног утицаја на догађаје, а ипак је и даље била играч у том надметању.
„Португалија је у епоху империјализма ушла као још увек колонијална сила са две простране колоније у Африци (Ангола и Мозамбик) и две мајушне на Индијском океану (Гоа и Диа). У својим границама она је била привредно и друштвено слаба и неразвијена држава са заосталом пољопривредном производњом заснованом на полуфеудалним односима.“
Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 190.
У завери 1908. године убијени су краљ и престолонаследник. Након нове побуне 1910. године краљ је прогнан из земље, након чега је Португалија постала четврта република у Европи.
Нордијске земље су биле монархије. Норвешка се 1905. године мирним путем одвојила од Шведске. До тада су биле у персоналној унији, у којој је Норвешка имала скоро потпуно самостално унутрашње уређење.
„Норвешки народ је на референдуму шведском краљу одузео норвешку круну коју је овај држао у персоналној унији и пренео је на једног данског принца.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 431.
Данска је имала знатне прекоморске поседе на Исланду и Гренланду (делове тих острва поседовала је и Шведска). Није било нарочито вероватно да ће Данска успети да поврати Холнштајн, који јој је одузела Пруска 1864. године, нити да ће Шведска повратити Финску, која је била под руском влашћу од 1809. године, а у којој је и даље живело доста Швеђана. Шведска је била најмногољуднија национална држава у Европи, дакле ако се не рачунају мултинационална царства са својим колонијама.
Мале државе
Насупрот великим европским државама, од којих је највеће било Руско царство са 90 до 100 милиона становника у Европи су постојале и мале државе попут Црне Горе, која је имала мање од четвртине милиона становника. Црна Гора је уз Османско и Руско царство 1900. године била једина европска држава без неке врсте парламентарних институција. Само у тим државама није још била прихваћена теорија да се моћ власти заснива на делегирању из заједнице. Крајем XIX века по европским државама је усвајано опште право гласа за пунолетне мушкарце. Шире право гласа, урбанизам и омасовљавање писмености наметнули су политичарима нове методе и институције. Најмање европске државе биле су Република Сан Марино у Италији и Кнежевина Монако у Француској. Над Андором у Пиринејима власт су делиле Француска република и шпанска црква.
Зашто је Лихтенштајн држава?
Нивои привредног развоја
„Иако није постојало и не постоји јасно дефинисано статистичко мерило степена индустријализације, уочи Првог светског рата било је поприлично јасно ко је у Европи припадао „индустријализованом свету“, а ко не. Изражено у апсолутним бројевима индустријске производње, постојала су само два индустријска гиганта: Немачка и Уједињено Краљевство, за којима су, с приличним заостатком, следиле Русија и Француска, а затим, у трећој класи, Аустроугарска и Италија. Рачунајући по индустријској производњи по глави становника, поредак индустријски најразвијенијих земаља изгледао је нешто другачије: на самом врху биле су Британија и Немачка. Белгија и Швајцарска имале су исти ниво индустријализације као Немачки рајх, а за њима су, на великој дистанци, следиле Француска и Шведска. Ниједна друга европска земља није остваривала чак ни трећину нивоа британске индустријске производње по глави становника; Русија је, по овом мерилу, заједно са Шпанијом и Финском, била међу слабије пласиранима. Те мерене и често процењиване вредности, наравно, не говоре ништа о приходу по глави становника, као ни о просечном животном стандарду једне земље, који из њега произлази. Такав диференциран изглед Европе показује да нема ни говора о једној „индустријској Европи“ која би, као целина, стајала насупрот привредно немодернизованог остатка света (са изузетком Сједињених Америчких Држава).“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 675-676
Историјска читанка 