Пунски ратови су били борба за превласт у западном Средоземљу, до које је дошло када је Рим завладао Италијом.

„Римљани су такође један индоевропски народ који се населио на територији данашње Италије. Они су пошли из једног града – Рима, чије се подручје звало Лацијум (отуд и реч Латини), и за три-четири стотине година око града Рима постепено се установљује читаво царство. Најпре освајају Италију, затим Шпанију, а потом Галију (данашњу Француску), као и читав северни део Африке.

Познате су вам борбе између Римљана и Картагињана. Картагињани су били народ семитске расе, дакле у сродству с Арапима и Јеврејима, чувени трговци који су се населили на територији данашњег Туниса. Борбе између Римљана и Картагињана трајале су више десетина година (Ханибал, генијални картагински војсковођа, умало да освоји читаву Италију), али су на крају Римљани изашли као победници и са лица земље немилице збрисали величанствену тврђаву Картагину.“

Њагу Џувара, Кратка историја Румуна, Београд 2020, 13.

Пуни

Пунима су Римљани називали становнике Картагине, феничанске колoније, основане 814. године пре наше ере на афричкој обали Средоземног мора. Феничани су имали колоније и на Сицилији и обали Пиринејског полуострва и били су успешни трговци.

Поређење Картагине и Рима

„По богатству, спољашњем сјају и раскоши, као и по древној слави, Картагина је била далеко изнад свог ривала Рима. Али темељ њене моћи био је знатно мање широк и дубок. Римљани су још били на врхунцу младалачке снаге, извештили су се у дугим борбама са ратоборним народима Италије и били су посебно надарени у области права и државне управе, нарочито након грађанских сукоба који су трајали генерацијама. Картагињани су, са друге стране, припадали много старијој цивилизацији, чије је најбоље доба већ прошло и која је висила на рубу пропадања. Штавише, Феничане углавном није занимало знање и, с ретким изузецима, цео народ био је окренут трговини и заради. Осим тога, италијански поданици Рима углавном су били истог порекла као и њихови господари и кроз постепен процес асимилације освајачи и освојени полако су постајали један народ. Али између либијских земљорадника и њихових господара у Картагини није постојала таква веза. Они су били странци по крви и тешко су патили због окрутног понашања тиранских пореза. Није постојала линија утврђења попут двоструког бедема који је штитио срце римске империје у Италији, која би дочекала освајаче искрцане на обале Африке, јер је такво упориште незадовољним Либијцима могло да послужи као центар побуне. Подједнако је уочљив контраст између војне организације двеју сила. Цвет римске војске чинили су његови властити грађани, који су још у раној младости постајали ратници и били наследници славне традиције освајачког народа; а поред њих, ту су били италијански савезници, које су са надређеном државом повезивали иста крв и заједнички интереси. Али Картагињани су углавном избегавали ратне тешкоће и опасности војне службе, поверивши своју одбрану измешаној групи плаћених војника, Гала, Нумиђана, Ибера и Грка, а међу овим потоњим многи су били људи најцрњег карактера, одбегли криминалци или робови. У управљању том немирном гомилом Картагињани су показали све лукавство и подмуклост због којих је пунско име постало симбол издаје. Трупе су често на превару остављане без плате и с малим залихама, а кад год се сматрало погодним, читави батаљони су предавани непријатељу или су остављани да умру на напуштеним местима. Незадовољство које се изродило из таквог односа више пута је довело до отворене побуне која је Картагину довела до руба пропасти.“

Гедис и Гросет, Древни Рим, Београд 2006, 183-184.

Први пунски рат (264-241)

Борбе су вођене на Сицилији, околним морима и у Картагини. Рим је располагао снажнијом копненом војском, а Картагина снажнијом флотом. Након првих неуспеха Римљани су изградили флоту по узору на заробљену картагинску лађу. Римска експедиција на Картагину 256. године пре наше ере претрпела је неуспех. Римљани су коначно победили након битке код Егатских острва 241. године пре наше ере. Рат се завршио тако што су Римљани завладали Сицилијом, а после неколико година и Сардинијом и Корзиком.

Други пунски рат (218-201)

Након губитка поседа на житородној Сицилији, Картагина се окренула Шпанији, богатој рудама. Ново јачање Картагине забринуло је Римљане.

„У врло различитим географским размерама водио се Други пунски рат од 218. до 201. године пре нове ере. Из тог рата најбоље се памти херојски неуспех Ханибала који је прешао Алпе са слоновима (више пропагандним триком него практичним војним средством) и нанео огромне губитке Римљанима у Италији, пре свега 216. године у Бици код Кане на југу. Тек после више од десет година нерешеног ратовања Ханибала је картагинска власт, све узнемиренија због читаве пустоловине и сада суочена с војском Сципиона Африканца, позвала кући. Но, то није био само италијански и северноафрички рат. Почео је сукобом Римљана и Картагињана у Шпанији, па су се Римљани тамо борили већим делом другог века пре нове ере. Осим тога, могућност македонске подршке Ханибалу гурнула је Римљане у низ ратова у северној Грчкој…“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 161.

Ханибал је након зимског преласка преко залеђених Алпа и у каснијем покушају да заобиђе Римљане који су чекали испод Алпа, пролазећи данима кроз мочварну долину реке Арно, остао само са једним слоном и једним оком. Након што је Ханибал победио Римљане код Тразименског језера (217), римски диктатор Фабије Пиктор је применио тактику избегавања већих сукоба са надмоћнијим непријатељем и чекања да ослаби. Конзули који су га наследили одустали су од његове тактике, што је довело до битке код Кане (216), стотинак километара јужно од Рима. То је био један од најтежих пораза Рима. Погинула су оба конзула, мноштво сенатора и више десетина хиљада војника (процене се разликују). После овог пораза неки хеленски градови су прешли на страну Картагине.

Ханибал се нашао пред Римом, али је одустао од напада на Рим јер је и он претрпео велике губитке код Кане. Док је Ханибал харао Италијом, римски војсковођа Корнелије Сципион је преотео Шпанију и напао Картагину (204). Ханибал је поражен у бици код Заме (202). Миром (201) је Картагина приморана да се одрекне поседа изван Африке. Више није могла водити ратове изван Африке, а у Африци само уз допуштење Рима.

Трећи пунски рат (149-146)

Картагина се након губитка колонија преусмерила на пољопривреду. Римљани су тражили повод да потпуно униште Картагину, како не би никада повратила моћ. Чувени писац Марко Порције Катон (Старији) је сваки говор у сенату завршавао речима “Уосталом, ја сматрам да Картагину треба разорити”. Картагињани се више нису бавили тровином, када су остали без колонија, него пољопривредом. Почели су извозити вина и маслиново уље. Тиме су постали конкуренти римским земљопоседницима. Катон је доносио картагинско воће и показивао да је напредније од римског.

Повод за рат је била одбрана Картагине од напада суседног противника и римске савезнице Нумидије. Римљани су у томе видели кршење мира из 201. године пре наше ере. Римљани су од Картагињана затражили да напусте град и настане се бар 15 километара даље од мора, што је одбијено.

„Картагина лежи на обали Средоземног мора близу данашњег Туниса, а бранио ју је масивни зид дужине преко тридесет километара (римске градске зидине подигнуте после упада Гала биле су краће за више од половине). Тек кад је Сципион Емилијан после две године опсаде одсекао град од мора и прекинуо линије снабдевања Римљани су успели да глађу натерају непријатеља на предају и упадну у град. Један преживели древни опис ових последњих тренутака пун је туробних претеривања, али и оштроумног запажања колико је морало бити тешко уништити град чврсто грађен као што је била Картагина – а има ту и неколико вероватно истинитих слика покоља који је уследио. У нападу су се римски војници пробијали кроз улице пуне вишеспратница; скакали су с крова на кров, бацали станаре на улицу, успут рушили и палили грађевине док им рушевине не запрече пут. За њима су ишли чистачи и отварали пут за следећи талас нападача разваљујући мешавину грађевинског материјала и људских остатака – наводно су се ноге самртника јасно виделе како се мигоље изнад крша док су им главе и тела били затрпани. Кости које су археолози пронашли у тим слојевима уништења, а да не спомињемо хиљаде ископаних каменова и глинених кугли избациваних из праћки кажу да описи можда и нису толики претерани колико бисмо се надали.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 190-191.

Након победе Римљана на Картагином, град је спаљен, преоран и бачено је проклетство на то земљиште. Преживело становништво је продато у робље. Римљани су загосподарили западним Средоземљем.

Катон је умро на почетку Трећег пунског рата, па није доживео уништење Картагине. Између другог и трећег пунског рата Ханибал је протеран из Картагине. Неће га напуштати жеља за осветом Римљанима…

1. Одакле латинском језику и Пунским ратовима такви називи?
2. На територији које данашње државе се налазила Картагина и којим данашњим народима су били сродни њени становници?
3. Којим територијама данашње Италије су Картагињани владали пред почетак Пунских ратова?
4. Када су били и где су се одвијали Пунски ратови?
5. Који су били узрок и последице Пунских ратова?
6. Које су биле предности зараћених страна?
7. Ко је био Ханибал и зашто није освојио Рим после Кане?
8. Како је завршена Ханибалова каријера у Картагини?