1. Илирски ратови
2. Македонски ратови
   1. Први македонски рат (215-205)
   2. Други македонски рат (200-196)
   3. Трећи македонски рат (171-167)
3. Сиријски рат (192-188)
4. Спољна политика Римског царства
5. Настанак и уређење римских провинција
6. Рат као скуп извор прихода

Након што су освојили Италију, Римљани су завладали и Средоземљем. У западном Средоземљу су им главни противници били Феничани из Картагине, које су они звали Пунима и са којима су водили три рата.

Пунски ратови – Рим против Картагине

Римско ратовање у источном Средоземљу

Противници: 

• Илирска племена на обали Јадранског мора
• Македонија Антигонида у Грчкој
• Сирија Селеукида у Малој Азији

Савезници

• Хеленски полиси  (јер су им Римљани обећали слободу од Македоније)
• Пергам, краљевина у Малој Азији

Илирски ратови

Илирска племена су живела на балканској обали Јадранског мора. Бавили су се гусарством и пљачкали бродове из Италије у Јадранском мору. Сенат је стао у одбрану италских трговаца, који су му се пожалили, па је послато посланство краљици Теути, која је владала Илирима. Захтеви су одбијени, а један од посланика убијен. То је био повод за рат.

„Први рат започео је када су Римљани, после победе над Картагињанима у Првом пунском рату, отпочели стварање своје поморске хегемоније у морима у околини Италије. Илири су им се нашли на путу како због пиратства које је угрожавало трговину, тако и због тога што је рат с Илирима обезбеђивао Римљанима положај заштитника Грка, што је био један од главних циљева њихове спољне политике у то доба.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 231.

Након победе у Првом илирском рату (229-228) Римљани су обезбедили слободу пловидбе између Италије и Грчке италским трговцима, а ослабљеној илирској краљевини наметнули плаћање пореза. Након нових ратова, у време Октавијана Августа, Илирик је постао провинција Римског царства. Након устанка илирских племена 9. године после Христа, Илирик је подељен на Горњи и Доњи, односно на Панонију и Далмацију, која је названа по једном од илирских племена – Далматима.

„Провинција Мезија основана је у то доба и обухватала је области које су лежале источно од тока Дрине па све до ушћа Дунава, с тим што се на југу граничила с Тракијом у области планинског венца Балкан, у данашњој Бугарској. Нешто касније, у Домицијаново време, Мезија је подељена на Горњу (део данашње Србије) и Доњу (данашња северна Бугарска). Почетком ІІ века од велике Паноније створене су две провинције Горња (западни део) и Доња (источни део, уз Дунав, обухватала је и данашњи Срем).“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 233.

Македонски ратови

Први македонски рат (215-205)

Након покоравања Илира Римљани су дошли у контакт и сукоб са Македонијом. Током Другог пунског рата Ханибал, вођа Пуна, ступио је у савез са македонским краљем Филипом V. Римљани, заокупљени Пунима, вођење овог рата препустили су савезничким хеленским полисима. Римљани су остварили циљ да Ханибал не добије појачање у Италији.

Други македонски рат (200-196)

Македонски краљ Филип V је искористио смрт египатског краља, који је био савезник Рима, да отпочне са освајањима његових територија на северној обали Егејског мора. Територија на северној обали Егејског мора је била у суседству Македонија и значајна због рудника злата и сребра. Римљани су победили Македонце код Киноскефале у Тесалији 197. године пре наше ере и натерали Македонце да дају слободу хеленским полисима.

Трећи македонски рат (171-167)

Македонског краља Филипа V је наследио његов син Персеј, који је водио последњи рат Македонаца против Римљана. Персеј је имао савезнике у хеленским демократским полисима незадовољним римском подршком аристократији, а Рим у Пергаму. Римљани су победили код Пидне у јужној Македонији 168. године пре наше ере. Македонија је претворена у римску провинцију 148. године пре наше ере. Хелада (Грчка) је претворена у римску провинцију 146. године пре наше ере, под именом Ахаја. Када су покорили Хеладу само су Атини и Спарти оставили самосталност, а силу су показали над Коринтом, тада најбогатије грчком граду, који су потпуно уништили.

„Коринт се обогатио захваљујући савршеном положају за трговину и лукама с обе стране уског земљоуза који дели Пелопонез од остатка Грчке. Под заповедништвом Луција Мумија Ахаика који се касније прославио победом над Ахајцима, римске легије разориле су град, опљачкале његова баснословна уметничка блага, поробиле становништво и запалиле га. Пожар је био тако снажан да је у њему настала мешавина растопљеног метала, врло цењена и изузетно скупа коринтска бронза. Древни стручњаци нису уопште веровали у ову причу, али сама слика невероватне врелине која топи прво драгоцену бронзу, затим сребро и најзад злато док не потеку заједно веома је моћна – и живописан је пример блиске везе између уметности и освајања у римској машти.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 191.

Након Трећег Македонског рата Рим је остао једина моћна држава у Средоземљу.

„Шта год да је покренуло насиље из 146. године пре нове ере, догађаји из те године ускоро су схваћени као прекретница. С једне стране, означили су врхунац римских војничких успеха. Рим је сада прегазио најбогатије, најстарије и најмоћније супарнике на Средоземљу. Као што је Вергилије то представио у Енејиди више од једног века касније, Мумије се, освојивши Коринт, најзад осветио Грцима за пораз Енејиних Тројанаца у Тројанском рату. Но, друге стране, догађаји из 146. године пре нове ере схваћени су и као почетак слома Републике и весник столећа грађанских ратова, масовних убистава и атентата који су довели до повратка аутократије. Страх од непријатеља, гласила је тврдња, био је добар за Рим без значајне претње споља „стаза врлине напуштена је зарад стазе покварености.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 193-194.

Сиријски рат (192-188)

Сиријски краљ Антиох III је током Другог македонског рата отпочео освајање египатских поседа на обали Мале Азије, чиме је угрозио римског савезника Пергам. Антиох III није добио очекивану подршку хеленских полиса када се искрцао у Грчку. Римљана су победили код Магнезије у Тесалији 190. године пре наше ере. Након победе на мору Римљани су борбе пренели у Малу Азију. Миром се Антиох обавезао и да ће имати само 10 војних бродова и да неће држати ратне слонове. Дужан је био предати и Ханибала, али је он побегао у Битинију. Када је тамо сазнао да га је краљ Битиније издао и да је кућа опкољена убицама попио је отров (183). Антиох III се одрекао поседа у Малој Азији, а држава Селеукида изгубила је сваки утицај у источном Средоземљу. На рачун Селеукида Рим је увећао територију своје савезнице Пергамске краљевине.

Спољна политика Римског царства

Током првих деценија владавине Октавијан Август је водио агресивну спољну политику и Риму су припојене нове територије претворене у провинције.

„Војни успеси били су темељи политичке моћи од самих почетака римске историје. Август је на том пољу надмашио све могуће супарнике и довео је под римску власт више територија него ико пре и после њега.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 330.

У другом периоду фокус је био на одбрани граница царства. Освајања су ишла до великих природних препрека, попут мора, река, океана и пустиња. На Балкану граница је успостављена на Дунаву, на истоку мир са Парћанима, на западу је довршено покоравање Шпаније. У ратовима против Германа, који су угрожавали Галију, граница је успостављена на реци Рајни.

Цар је био овај филозоф, а син га је обрукао

„У пракси, ако већ не у римској машти, царство је у прва два века нове ере све мање било поље освајања и умиривања, а све више територија којом треба управљати, коју треба надзирати и у којој треба прикупљати порезе. Сципион Емилијан и Мумије пренеразили би се кад би открили да су Картагина и Коринт, разорени 146. године пре нове ере, обновљени према идеји Јулија Цезара као насеља за ислужене војнике и да су крајем првог века нове ере били међу најнапреднији градовима једног веома другачијег римског света.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 436-437.

Највећи опсег царство је обухватало у доба цара Трајана (98-117), који је покорио Дачане на простору Румуније, и Парћане, на простору некадашњег Персије, против којих је заратио штитећи римског савезника Јерменију. Трајан је био први римски цар који није рођен у Италији, него у Шпанији. Политика ширења граница Римског царства напуштена је у првој половини II века. Трајанов наследник Хадријан (117-138) је утврдио границу. Хадријан је, знајући да Партија и даље располаже значајном војском и финансијама, вратио Партији Јерменију и Месопотамију, како би избегао нови сукоб. Тако је Риму успео да обезбеди стабилност и да се посвети унутрашњем јачању државе. Изграђен је Хадријанов зид на северној граници царства – између Енглеске и Шкотске. Римско царство се у свом највећем обиму простирало од Гибралтара и  Мауританије на западу до персијског залива на истоку и од Шкотске на северу до Етиопије на југу.

Настанак и уређење римских провинција

Римљани су освојене територије изван Италије третирали као своје провинције. Прве римске провинције биле су Сицилија, Сардинија и Корзика, основане након Првог пунског рата. Након Другог пунског рата основана је провинција Шпанија. На некадашњим картагинским територијама основна је провинција Африка. Прве римске провинције на Балканском полуострву биле су Илирик и Македонија. Прва провинција у Малој Азији је настала када је 133. године пре наше ере краљ Пергама тестаментом завештао Риму своју државу, чиме је настала провинција Азија. Држава Селеукида је претворена у провинцију Сирија 64. године пре наше ере. Римско освајање источног Средоземља окончано је у I веку пре наше ере, када су освојене читава Мала Азија и Египат. Као што данас НАТО интервенишу по свету под изговором очувања демократије, тако су Римљани штитећи своје савезнике улазили у ратове којима су ширили територију под својом контролом.

„А реч провинција, која ће постати уобичајени израз за пажљиво дефинисане области унутар царства под контролом намесника, није била географски појам него одговорност додељена римским званичницима.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 180.

Посебан значај међу римским провинцијама имао је Египат.

„Нису нужно све провинције биле подједнако важне Римљанима. Ту се нарочито издвајала царска провинција Египат. Победом над Клеопатром и Антонијем древно краљевство било је припојено римској империји и та држава је поново стекла самосталност тек 1922. године. Египат није био обична провинција, већ је имао улогу римске житнице и центра трговине са Ис- током. Осим тога, био је пун папируса и уметничких блага из доба фараона. Мислим да је данас тешко сагледати колики је то значај имало за европску историју и наше познавање антике, и то не само зато што је Египат Риму и Августу обезбедио жито и стабилне приходе у формативној фази Римског царства. Мислим првенствено на приступ ваљаном материјалу за писање. Мало преувеличано, могло би се рећи да без египатског папируса не би било ни књишке културе у Риму, па тако ни циркулације књижевности у толиком обиму. Да није било тога, мало који класични грчки или римски текст би преживео до нашег времена. Може се, наравно, претпоставити да би Римљани до папируса долазили, као и дотад, трговачким путевима. Међутим, треба имати у виду да је права књишка култура у Риму, са широком циркулацијом свитака, великим приватним библиотекама и извесном издавачком и књижарском делатношћу, светлост дана угледала тек почетком царског доба.“

Јун В. Иденг, Историја Риma II, Царско доба, Лозница 2022, 71.

Провинцијама су управљали намесници, који је Сенат бирао међу магистратима или бившим магистратима. 

„Традиционална претпоставка да ће војна победа донети плен победнику или да поражени треба да плате за свој пораз (као што је Картагина учинила кад јој је Рим наметнуо огромну ратну одштету после Другог пунског рата) тешко је замирала. Појединачни намесници открили су да на том положају могу да поврате нека средства потрошена на изборе у Риму, а да и не спомињемо сваковрсна задовољства далеко од оштрог ока својих римских колега.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 234.

У провинцијама су трговци продавали производе из Италије, и набављали Италији жито (Египат и Сицилија), метале тешке (Шпанија и Британија) и метале племените (балканске провинције), посластице (малоазијске провинције), драго камење (Египат), луксузну робу (Сирија)…

У позном Римском царству, за време цара Диоклецијана (284-305) уведена је нова административна подела царства на 12 дијацеза, које су се делиле на преко 100 провинција. Раздвојене су војна и грађанска власт.

Римљани су у провинцијама ширили римску културу, обичаје и латински језик. Тако је вршена романизација староседелаца. У провинцијама су Римљани градовима давали различите статусе, руководећи се политиком “завади па владај”. За безбедност су били задужени римски војници које је издржавало локално становништво.

„Према мерилима скоријих царских режима римска власт није се нарочито мешала у локалне послове: становништво је користило сопствене календаре, ковало сопствени новац, клањало се сопственим боговима и користило своје разноврсне кривичне и грађанске законе. Но, кад год и где год се римска власт непосредније умешала, нашла се негде у спектру између бездушно експлоататорске с једне стране и незаинтересоване, недовољне и неделотворне с друге.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 234.

У Риму је 149. године пре наше ере успостављен стални кривични суд са намером да странцима пружи надокнаду у случају изнуди њихових римских господара. Одштета се давала само за материјану штету. Међутим, могли су бити тужени само сенатори и њихови синови, па би тако и злоупотребе приликом прикупљања пореза остајале некажњене.

„Повремено су у Риму одржаване лицитације за наплату извесних пореза у појединачним провинцијама, Предузеће које да највишу понуду добијало је право наплате пореза, а све што успе да скупи преко обећане суме било је зарада. Другим речима, што више исцеде становништво, више ће зарадити – а према Гајевом закону о надокнади нису могли бити тужени. Римљани су увек зарађивали од освајања и царства, али сада је било све отворенијих, па и организованијих комерцијалних интереса.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 239.

Дешавало се и да се провинције побуне, као што су биле побуне Јевреја у Јудеји (66-73. године и 132-135. године). Временом се смањивала разлике између римских грађана и римских поданика у провинцијама. Цар Клаудије (41-54) је сенаторима прогласио аристократе из провинције Галије (48. године). Едиктом цара Каракале (212. године) сво слободно становништво Римског царства добило римско грађанско право.

„Године 212. нове ере цар Каракала издао је декрет према ком су сви слободни становници Римског царства, без обзира на то где живе, од Шкотске до Сирије, постали римски грађани. Била је то револуционарна одлука која је једним потезом уклонила сваку разлику између владара и поданика и представља врхунац процеса који се одвијао готово хиљаду година. Више од тридесет милиона становника провинција преко ноћи су законски постали Римљани. Ово је била једна од најмасовнијих – ако не и најмасовнија – додела држављанства у историји света.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 472.

Рат као скуп извор прихода

„Прекоморски војни успеси имали су важне последице и за сам Рим. Књижевна револуција је само један њихов део. До средине другог века пре нове ере римски народ је захваљујући заради од ратовања постао далеко најбогатији у њима познатом свету. Хиљаде хиљаде заробљеника постале су ропска радна снага на римским пољима, у рудницима и радионицама, природна богатства искоришћавала су се више него икада и хранила су римску производњу и привредни раст. Златне полуге узете (или украдене) из богатих источних градова и краљевстава колицима су се уносиле у добро чувани подрум Сатурновог храма на Форуму који је служио као државна ризница, а довољно је преостајало да напуни џепове војника, од највиших заповедника до најмлађих регрута.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 163-164.k

„У практичном смислу Римљани су трошили огромна средства на ратове, а чак и као победници плаћали су велику цену у људским животима. Током овог периода десет до двадесет пет одсто римских одраслих мушкараца служило је у легијама сваке године, што је много већи проценат него у било којој преиндустријској држави, а виша процена једнака је проценту мобилисаних у Првом светском рату.“

Meri Bird, SPQR: Istorija starog Rima, Beograd 2020, 162.

Римске војне победе брисале су границе између римске цивилизације и варвара. Освојили су Римљани скоро читав њима познати свет, а ти огромни нови хоризонти преобразили су Рим и римску културу.