„У добу империјализма“, током три деценије које су претходиле Првом светском рату, убрзала се трка за стицањем колонија и привредних и политичких сфера утицаја широм света. „Тежња народа и моћника за све већим уделом у господа рењу светом“, како је то објаснио аустријски историчар Хајнрих Фриђунг, постала је „основни принцип деловања“. Националистички интереси великих сила и самовољне политичке акције изазивале су стално нове кризе и конфликте, а значити нешто „у свету“ сада је постало одлучујући фактор политичког престижа.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 308.

Равнотежу европских сила, карактеристичну за период од 1815. до 1871. године уништили су индустријализација и империјализам. Ваневропски свет је био, дипломатски гледано, територија где су се европске силе могле међусобно сукобљавати са мање ризика него код куће.

„У току 19. века Европљани су окончали процес заузимања оближњих континената Азије и Африке. Велика пространства на којима су претходно живела независна номадска и примитивна племена први пут су се нашла под европском управом. Европљани би или неопозиво заузимали велика царства и кнежевине у опадању или би их потчињавали економски, као у случају Кине и Египта. Овај процес захуктао се средином века и доживео врхунац тек у годинама после 1880, али у периоду између 1830. и 1880. Европа је стекла дотад незапамћену моћ. Једино је у Северној и Јужној Америци Европа губила утицај. Педесетак година пре 1830. Британци, Шпанци и Португалци били су принуђени да напусте већину својих америчких поседа, а пола века после 1830. нације Јужне Америке су с тешком муком браниле своју независност, док су САД крчиле пут ка израстању у светску силу и поред љутих рана из Грађанског рата.“

Хари Хередер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 391.

Империјализам је била тежња великих сила за потчињавањем неразвијених територија (колонизација) и стварањем великих поседа изван матичне територије. Тежња за стварањем или очувањем империја је изазвала сукобе око колонија (најизраженије у Африци), који су довели до стварања империјалних савеза. Прве европске колоније су основане још почетком 16. века, али прави империјализам настаје од 1880. године. У периоду од 1880. до 1914. европске државе су увећале површину својих колонијалних поседа за трећину. Такво увећање значило је да су европске државе успеле да од приобалних насеља продру у унутрашњост континената. Свет је први пут постао уједињен, односно глобалан.

„Мондијализација која је отпоче- ла у 16. веку пресудно се убрзала после 1850. Управо ће тај спој индустријализације и национализма на крају довести до колонијализма карактеристичног за 19. век.“

Давид ван Рејбрук, Конго – епска историја, Лозница 2022, 38.

Модерни империјализам је омогућила индустријска револуција, створивши могућност бржег превоза појавом прекоокеанских бродова и железнице. Парни бродови су се појавили раније, али је требало времена да они добију на величини и снази потребној за тако далеке пловидбе. Бродови су омогућавали да се лакше стигне до удаљених континената, а железница да се продре у унутрашњост континената. У индустријској револуцији је предњачила Велика Британија, која је из тога извукла и највећу корист, створивши највећу империју у историји.

За контролу прекоморских територија значајно је било контролисати главне поморске путеве, као што су Суецки канал и Панамски канал.

Суецки канал – геостратешки кључ за светску контролу и доминацију

Атлантски и Tихи океан спојио је Панамски канал.

„Године 1902, Конгрес САД једнострано је одлучио да изгради канал кроз Панаму. Када се Колумбија није сложила с предложеном купопродајном ценом за зону канала, приватне заинтересоване стране аранжирале су, уз подршку САД, „независност“ нове државе Панаме од Колумбије. Зона канала је без одлагања изнајмљена Сједињеним Државама. Изградња је започела 1906. године запошљавањем неколико стотина радника из Шпаније (након којих је требало да дође још 12.000 Шпанаца, Италијана и Грка). У августу 1914. године канал је отворен за пловидбу бродова.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 497-498.

Управљање колонијама и централизацију државе омогућили су изуми на пољу комуникације – телеграф и радио. Први телеграф се појавио 1832. године, Атлантски океан је премрежен 1866, а телеграфска веза између Британије и Индије успостављена је 1870. године. Радио таласи су из Америке први пут прешли Атлантски океан 1901. године. Ти изуми су омогућили да се у престоници одмах може сазнати шта се дешава и у најудаљенијим крајевима империје, чиме су империје постале функционалне целине. Без индустријске револуције то није било могуће, због чега се модерне империје суштински разликују од првих колонија из времена почетка те светске авантуре.

Показало се да империјализам није решио европске проблеме, односно није донео европским силама оно што су од њега очекивале. Нова тржишта била су потребна да би се пласирали нови индустријски производи. Империје су из колонија набављале сировине неопходне за све обимнију индустријску производњу, чије је производе затим било неопходно продати тим истим колонијама. Веровало се да су нова тржишта гладна индустријских производа. Показало се да моћ у модерном свету не зависи од величине контролисаних територија, већ од развоја индустрије.

„Империјализам је осуђиван као недвосмислена експлоатација света коју спроводе најразвијенији и најбогатији. […] На супротној страни, заговорници империјализма говорили су да су европска освајања унапредила одвојене делове света и омогућила њихов развој. Има и позитивних оцена тог раздобља, у којима се полази од тога да је то било једно време кад је у највећем делу света владао мир, који је могао створити услове за напредак. Позитивно је и да је слобода кретања почетком 20. века била већа него што је данас.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 27.

„Неки од узрока империјализма долазили су из стварних или имагинарних егзистенцијалних страхова. Један од њих био је страх од глади, који је у бар два случаја – у случају Велике Британије и у случају Јапана – био важна покретачка снага за освајања. Обе острвске земље имале су мало обрадиве земље, густо насељено становништво и опсесивни страх од глади. За то је било и објективних разлога. Велика Британија је производила свега трећину потребне хране, док је у Јапану стање било још критичније.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 28.

„Било је и демографских елемената којима се правдао империјализам. Стални европски страх од глади био је последица, како се веровало, вишка становништва. Неки делови Европе су, од 19. века, почели масовно да „извозе становништво“ у „нови свет“, па се рачуна да се од 1860. до 1920. године 40 милиона Eвропљана иселило на друге континенте. Било је то једно од највећих миграционих кретања у историји, али и врло специфични еманципаторски покрети. Исељеници су са собом понели европски дух, обичаје, вредности и политичке концепте који су се проширили по свету и постали стандард. Свет је почео да се уједињује и кроз процес европеизације, који је постепено мењао све – од политичких система до моде.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 29.

„Део многих националних идеологија постала је потреба за тражењем „животног простора“. Уз то, империјализам је стварао и нове потребе. Ширење у свим деловима света подстакло је стварање великих војски, које су се све више пуниле војницима из колонија, као „топовским месом“. Оне ће се све више пребацивати с континента на континент, доприносећи и тако „светској размени становништва“.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 30.

„Храна и сировине јесу стизали, али су њихова експлоатација и превоз били толико скупи да се постављало питање исплативости и коначне цене тог подухвата. Показало се и да „нови свет“ није постао „ново тржиште“, поготово не за индустријске производе, за којима у традиционалним друштвима још увек није постојала развијена потреба. Империјализам је исцрпео Европу више него што је она своје колоније. Инвестиције јесу пласирале капитал, али је исплативост поново била под знаком питања, а трошкови су превазишли приходе. У случајевима економски слабијих метропола, какве су биле Италија и Белгија, резултати су били поразни – метрополе су морале да издржавају своје колоније, а не, како се очекивало, обрнуто. Државни буџети те две европске земље били су упрегнути у финансирање империјалног фанатизма.

Најбољи аргумент да је рачуница била погрешна даје управо историја прве силе империјалног света – Велике Британије. Њена стварна снага је опадала, и то у тренутку када је била на врхунцу и када је држала четвртину света. Неумољиви проценти недвосмислено су говорили да је Британија управо у то време већ изгубила своју моћ: године 1860. она је држала 25% светске производње, док је почетком 20. века, на врхунцу империјалне и територијалне моћи, тај проценат пао на свега 10%. Подаци су већ указивали на то да моћ у модерном свету не зависи од величине контролисаних територија, већ од развоја индустрије.

Велика Британија, шампионка прве индустријске револуције, пропустила је талас друге револуције. Уљуљкана у свом успеху који је ишао на пару, није се обазирала на нове енергенте – струју и нафту, као ни на нове индустрије: алуминијумску, хемијску, електричну… Захваљујући томе појавиле су се нове светске индустријске силе, које су постале кориснице те нове технолошке револуције. Били су то, у првом реду, Немачка, САД и Јапан. Они су, истовремено, надокнадили и предност коју је Велика Британија имала у производима прве револуције, па су, на пример, само су Сједињене Америчке Државе пред Први светски рат производиле гвожђа колико Немачка и Велика Британија заједно. Прелом се, дакле, већ десио. Британија је већ крајем 19. века изгубила место водеће силе, али тога савременици још увек нису били свесни. Био је то истовремено крај европске моћи који је постао јасан тек после 1945. године. Али, бројке су то већ недвосмислено показивале од деведесетих година 19. века.

Савремена истраживања империјализма све више посежу и за идеолошким објашњењем тог историјског феномена. Будући да је било јасно да економски резултати нису онакви какви су били очекивани, кључни разлози који су довели до те историјске фазе тражени су у сфери идеја и концепата тог времена. На првом месту, као аргумент је узиман социјални или, тачније, државни дарвинизам. Дарвинизам је крајем 19. века почео да доминира као интерпретација настанка и развоја природних врста. С временом, он је све више прелазио границе природних наука и постајао темељ многих идеолошких поставки, па и покретач разноврсних политичких поступака. У тада владајућем економском либерализму, дарвинизам се појавио као интерпретација друштва у коме само најјачи опстају, па је идеологија laissez faire у социјалном дарвинизму видела темељ тржишне логике.

Пренето на државни план, то тумачење постало је основа међународних односа, по коме само најјаче државе побеђују у светској политичкој утакмици. Био је то један од идеолошких темеља империјализма, који је такође разумеван као такмичење различитих врста. Ако се томе дода и готово хуманитарна и цивилизаторска мисија коју су у империјализму видели његови идеолози, добија се сасвим чврсто оправдање: многи су веровали да је мисија белог, западног човека у томе да цивилизује остатак света, да пренесе своје језике, културу, политички систем, религију техничка достигнућа, да би се „подигли“ и они којима су блага цивилизације до тада била ускраћена. Била је то идеја туторства развијених над неразвијенима, идеја која је у свом корену врло блиска расизму, који, поново у кључу дарвинизма, почива на концепту виших и нижих раса.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 30-31.

„Понор између перцепције и стварности колонијалних царстава најокрутније потреса случај Белгијског Конга. Док су се дивили племенским маскама и новосаграђеним музејима, Белгијанци су у новинама могли читати о свему доброме што је наводно учињено у име белгијске мисије цивилизирања у Африци. Међутим, стварност у позадини тог опрезно одржаваног паравана није била само застрашујућа, њен тајновит биланс претворило је целу неморалну операцију у гротеску. Изузетно профитабилна у кратком времену, током којег је Леополд ефикасно држао монопол над светском трговином гумом, Слободна Држава Конго обогатила је краља, али су убиства големих размера створила и трошкове. Белгијски историчар Jean Stengers проценио је да је Леополду до 1908. Конго доносио отприлике 60 милиона франака, с додатних 24 милиона након што је подручје предао белгијској влади. Међутим, трошкови администрације, одбране и транспорта државу и краља стајали су укупно 210 милиона годишње, што би била рачуница од 126 милиона франака чистог губитка.“

Philipp Bloom, Vrtoglave godine – Europa, 1900-1914, Zagreb 2015, 156-157.

Белгијски Конго – најбруталније империјално искуство и прва међународна кампања за људска права