У епохи империјализма Европа је водила светску политику и доминирала светском сценом.

„По међународној политици (тј. по рачуници влада и министара иностраних послова Европе), број ентитета који су третирани као суверене државе где год у свету био је прилично скроман по нашим стандардима. Око 1875. није их било више од 17 у Европи, укључујући 6 „сила“ – Британију, Француску, Немачку, Русију, Аустро-Угарску и Италију – и Османско царство, 19 у Јужној и Северној Америци (укључујући једну стварну „велику силу, САД), 4 или 5 у Азији (поглавито Јапан и два давнашња царства, Кина и Персија) и можда 3 врло маргинална случаја у Африци (Мароко, Етиопија, Либерија).“

Erik Hobsbaum, Doba carsva 1875-1914, Beograd 2019, 33-34.

Целокупном међународном сценом доминирали су односи између шест великих сила.

„У тим односима прворазредно је било питање њихових стратешких интереса. За Велику Британију то су била питања равнотежа снага на старом континенту и доминације над главним светским комуникацијама на морима и океанима (Средоземљу, Атлантику и Индијском океану); за Русију су то експанзија у Централној Азији  и излазак на топло – Средоземно море; за Французе реч је о обезбеђивању од Немачке и држању корака у колонијалној експанзији са Британијом; за Немачку то је сигурност у Средњој Европи (спречавање рата на два фронта – против Француске и Русије) и укључивање у трку за поделу света; за Аустроугарску то је подвргавање Балкана што чвршћој контроли, а за Италију прикључивање „богатим рођацима“ у грабежу светских богатстава.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010,197-198.

У центру збивања читавог раздобља од 1871. до 1914. године била су два питања међународне политике, чија су изворишта била на старом континенту: питање равнотеже снага у Европи и питање колонијалне експанзије и стварање колонијалних империја. Та два питања била су међусобно повезана.

„Оно што је од 1850. изазивало јуриш на остатак света био је ривалитет европских држава-нација. Љубав према отаџбини изазивала је жеђ за моћи која је, даље, покретала лакомост за територијама. Италија и Немачка, које су се, и једна и друга, управо ујединиле, сматрале су да поседовање прекоморских земаља одговара њиховом новостеченом статусу. Француска, која је 1870. претрпела понижавајућ пораз од Пруса, покушавала је да поврати сјај путем колонијалних авантура у иностранству, посебно у Азији и централној Африци. Енглеска се силно поносила својом морнарицом која је, десетлећима не доживевши ниједан пораз, владала морима читавог света, и својом empire [империјом] која се ширила по целој земаљској кугли, од западне Индије до Новог Зеланда. Поносита царска Русија такође је тежила ширењу, те је бацила око на Балкан, Персију, Авганистан, Манџурију и Кореју.“

Давид ван Рејбрук, Конго – епска историја, Лозница 2022, 37.

Велика Британија и Француска су биле старе колонијалне силе (као и Шпанија и Португалија, које су биле на издисају што се империјализма тиче, јер се нису неопходно модернизовале индустријализацијом), Русија се ширила копном и у суседству, Немачка се тек укључила у борбу за колоније, а то је покушавала и Италија. Једино Аустроугарска није учествовала у борби за доминацијом у свету, него је свој утицај ширила у суседству на Балканском полуострву, у чему се сукобљавала са Русијом. 

Највећа империјална сила била је Велика Британија. Богатство Велике Британије се у највећој мери заснивало на искоришћавању колонија – прекоморских територија под њеном влашћу. Идеје колонијалних освајања имале су у Британији дубоке корене, да би се у другој половини XIX века претвориле у владајућу идеологију британске спољне политике. И у широкој јавности она је уживала велику популарност заснивајући се на две омиљене тезе: првој да су прекоморска подручја извор благостања свих Британаца и другој о цивилизацијској мисији Енглеза у заосталим деловима света. Најдоследнији заступник био је Бенџамин Дизраели, који је још од 1872. године бранио тезу да је прекоморска експанзија главни гарант просперитета Енглеске. Британско царство је са својим колонијама имало више становника и од Кинеског царства, а у Уједињеном Краљевству Велике Британије и Северне Ирске је живела само десетина становника Британског царства.

Изван Европе највећа сила су биле САД, које су настале ослобађањем од енглеске власти крајем XVIII века. Али Енглези су још увек владали богатом Индијом, пространом Аустралијом и Канадом, као и бројним другим територијама, укључујући и афричке (Египат, Судан, Нигерија, Кенија…). Новонастале државе –  Немачко царство и Краљевина Италија су заостајале за старим колонијалним силама Енглеском и Француском, које су у освајања територија изван Европе кренуле још у XVIII веку. Између 1870. и 1900. године Велика Британија је повећала своју територију за половину, а становништво за трећину. Велика Британија пред Први светски рат је била највећа империја у светској историји. Британске колоније су чиниле скоро четвртину (24%) површине Земље и биле су 140 пута веће од територије Велике Британије. Под британском влашћу је живела скоро четвртина (23%) светске популације. 

Према подручјима којима су желели да овладају, Енглези су развијали еластичан приступ и третман. Некима су директно владали (колоније у Африци, деловима Азије – пре свега Индији); друге су подвргавали различитим степенима политичке и привредне контроле, а треће су сматрали својим „интересним сферама“ из којих морају бити искључени присуство и утицај других претендената.

„Почетком 20. века почеле су да се дешавају извесне реформе империјалног света. Тако је, на Колонијалној конференцији, одржаној у Лондону 1906. године, донета одлука да се за колоније уведе нови назив – доминион. Термин је требало да се употребљава за територије које су биле зависне од Велике Британије, али су имале извесни степен аутономије. Радило се, углавном, о колонијама које су имале значајан број белих насељеника, најчешће Британаца који су се, из пословних разлога, насељавали у „новом свету“. Феномен се односио на британске и француске колоније, док Немачка и Италија нису успеле да у колоније привуку већи број насељеника.

Посебан значај су због своје величине имала два доминиона – Канада и Аустралија. У њима је на снази била хибридна форма владања са суштинском, мада не и формалном независношћу. Имале су своје валуте и војску, али су биле делови британског царства. Канада је посебно била сложен случај због значајног присуства француских исељеника, који су почетком 20. века чинили око 30% становништва. Поред тога и остало становништво било је веома разнолико, нарочито после повећања броја европских имиграната у првој деценији 20. века. Ти проблеми решавани су кроз државно уређење, јер је већ 1867. године Канада устројена као федеративна држава у којој је свака покрајина имала значајан део самосталности. Захваљујући томе франкофони становници су у покрајини Квебек добили могућност да на свом језику организују и управу и школство. Они су формирали федерацију са покрајинама Онтарио, Њу Скотиа и Њу Брунсвик. Током 20. века главне тачке канадске политике биле су одређене односом између франкофоног и англофоног становништва и односом са моћним суседом, САД-ом. Почетком 20. века покренуто је и масовније насељавање западних делова континента на уштрб нативног становништва. Изградња железнице помогла је сваковрсно повезивање и стварање нових провинција на западу.

Сличан је био и развој Аустралије, чије су провинције стекле право на самоуправу средином 19. века. […] Британска влада је задржала власт у области одбране и спољне политике, да би пуну независност Аустралија стекла 1931. године. Без обзира на то, потпуно самосталну спољну политику почела је да води тек после великих пораза Британије у Другом светском рату на Пацифику, када је безбедност Аустралије била угрожена јапанским напредовањем. Нови Зеланд је добио статус доминиона 1907, као и сву самоуправу и аутономију у односу на Британију која из тога проистиче.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 34-35.

По величини територија следећа колонијална сила је била Француска.

После изгубљеног рата против Пруске (1870), Француска је своју фрустрацију и компетенцију са другом силом – Великом Британијом покушавала да ублажи ширењем своје империје. За тако нешто Француска је имала много мање „аргумената“ од Британије: хране је имала на претек, а њеној недовољно развијеној индустрији нису била потребна ни тржишта ни сировине. Капитал је пласирала у Аустро-Угарску, Османско царство, Русију и на Балкан, па ни тај разлог није могао бити довољно јак за улазак у авантуру империјализма. Због тога је управо француски случај најчешће узиман да би се ојачала теза о психо-политичкој компоненти борбе за престиж као кључном покретачу европског колонијалног покрета.

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 32.

„На француску колонијалну политику, као неку врсту кочнице, трајно је деловала нерешива дилема њеног народа: Колоније или Алзас-Лорен? Треба ли жртвовати две кћери ради хиљаде служинчади, како је то метафорично изразио један посланик народне скупштине. Знаменити министар иностраних послова Теодор Делкасе (1898-1905) покушао је да ову контрaверзу разреши соломонски – комбинацијом двеју опција колонијалну политику водити у мери која неће изазивати сукобе са Великом Британијом, а истовремено уз њену и руску помоћ припремати се за рат против Немачке и повратак изгубљених области. Ова комбинација показаће се далековидом јер ће у победоносном Великом рату (1914-1918) у целини бити остварена.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 274.

Већина француских поседа је била у Африци. Француска власт се протезала над колонијама у северној (Мароко, Алжир, Тунис) и западној Африци (Обала Слоноваче, Габон, Мауританија, Чад), Мадагаскару, Карибима и Индокини (Лаос, Вијетнам, Камбоџа). Француско јавно мњење никада није са одушевљењем прихватило идеју о колонијалном ширењу.

Прве колонијалне силе, након великих географских открића, крајем XV и у XVI веку, су биле Шпанија и Португалија, али Шпанија још од XVIII векa није била моћна држава, а Португалија ни раније није значајније утицала на судбину остатка Европе.

„Португалија je држала импозантну територију Анголе у Западној и Мозамбика у источној Африци. Те области открио је Португалац Васко да Гама, у 15. веку, што је било од изузетног значаја за национални понос. Португалија је држала и Португалску Гвинеју у Западној Африци, Зеленортска острва, острво Свети Тома и Принципи у Гвинејском заливу, као и Кантон, Макао и острво Тимор у малајском архипелагу. Будући да се радило о најсиромашнијој метрополи, која није прошла кроз период индустријализације, и ове области биле су најсиромашнији и најслабије уређени делови империјалног света. Занимљиво је да је управо Португалија, чији је посед изгледао најнеразвијеније, најдуже задржала своју власт у Африци – све до пада Салазаровог режима 1974. године. Десило се то после рата који је трајао више од десет година и који је крајње исцрпео метрополу. Ипак, империја је пала захваљујући револуцији у самој Португалији, а не поразу у колонијама.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 32.

„Португал је мали, нејак, заостао по савременим мерилима, практично британска полуколонија и само неко ко има осећај за натприродно може да открије нешто важно у начину тамошњег привредног развоја. Ипак, Португал остаје не само члан суверених земаља већ, захваљујући својој историји, и велико колонијално царство; задржао је Афричко царство, не само зато што супарничке европске силе нису могле да одлуче како то да поделе, већ зато што ако је неко ,,Европљанин“ његови поседи нису – или не сасвим – посматрани само као сиров материјал за колонијална освајања.“

Erik Hobsbaum, Doba carstva 1875-1914, Beograd 2019, 29.

Шпанија је без колонија остала током XIX века. Већину их је изгубила у првим деценијама XIX века, када  је независност стекла већина данашњих латиноамеричких држава. Последње шпанске колоније у Америци (Куба, Порторико) ратом су освојиле САД 1898. године (рат изазван устанком на Куби). Тада је Шпанија од САД изгубила и Филипине (назвaни по шпанском краљу Филипу II – син цара Карла V, муж енглеске краљице Мери Тјудор) и Гуам у Тихом океану. Филипини су по броју становника, после Британске Индије и Холандске источне Индије (Индонезије) били колонија са највише становника, више и од Аустралије и Алжира. Последње поседе на Пацифику Шпанија је изгубила 1899. године, продајом Маријанских и Каролинских острва. Шпанија после четири века више није била прекоокеанска сила. Остаће јој само раштркани мали поседи у Африци, који су и данас у саставу Шпаније: градови Сеута и Мелиља (оба на обали Марока) и Канарска острва (уз обалу Марока).

Маријанска острва су названа по шпанској краљици Маријани/Марији, жени Филипа IV, а познати су и као „Лоповска острва“/Islas de los Ladrones, јер када се Магеланова експедиција, која их је открила, снабдела потрепштинама са острва, староседеоци то нису као морнари сматрали поклоном, него трговином, па су им узели један чамац. Магелан је ова острва назвао Islas de las Velas Latinas – „Острва латинског једра„; скоро сви домороци су изумрли од заразних болести које су донели Европљани. Каролинска острва су названа по Карлосу II, последњем шпанском краљу из династије Хабзбурга. Та острва ће Немцима преотети Јапан у Првом светском рату, али њима САД у Другом светском рату. Била су значајна због стратешког положаја, који је омогућавао полетање авиона за бомбардовање Јапана. Одатле ће полетети и бомбардери који су изручили атомске бомбе.

Сеуту су Португалци освојили 1415. године, за време шпанске власти над Португалом од 1580. до 1640. године насељена су шпанским становништвом, те у рату после обнове независности Португалије град је остао шпански, иако је данашњи грб скоро идентичан португалском државном, а позадина на застави лисабонској. Сеута се налази преко пута Гибралтара.

У Холандији је живело само 11% становништва Холандског царства, те је са колонијама имала више становника од Аустроугарске.

„Холандија је своју империју утврдила још у 17. веку, у Западним Индијама (Антили, Суринам и Куракао) и Холандској источној Индији (Индонезија) и није учествовала у модерној експанзији крајем 19. века.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 32.

Белгијски Конго – најбруталније империјално искуство и прва међународна кампања за људска права

Италија се у утакмицу укључила касно. Њен мотив био је извоз становништва које сиромашна земља није могла да издржава. Почетак није био блистав.

„Једина неевропска земља која се успешно одбранила од формалног колонијалног освајања, када је оно покушано, била је Етиопија која се одупрла Италији, најслабијој империјалној држави.“

Ерик Хобсбаум, Доба царства 1875-1914, Београд 2019, 75.

Италија није успела да освоји Етиопију 1896. године. То ће постићи тек 40 година касније.

Озбиљнији успех донео је Италији рат против Османског царства, 1911-1912. године. Тада је задобила територију Либије, у којој се налазио и највећи проценат италијанских досељеника. Италијанска владавина учиниће од Либије једну од најурбанизованијих области северне Африке, с концетрацијом становништва у Триполију и Бенгазију.

Италија је до светског рата успела да завлада још Сомалијом и Еритрејом на истоку Африке. 

„У последњој деценији 19. века на европском континенту се појавио нови такмац: Немачка. После политике канцелара Бизмарка, чији је циљ био јачање немачког положаја у Европи, млади цар Вилхелм II је 1897. године најавио велики заокрет: Немачка се више неће задовољити искључиво игром на европском терену.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 33.

Немачка је након уједињења развила привреду и имала моћну војску (на копну најјача, а на мору сустизала британску изградњом флоте), што јој је омогућавало да освоји колоније, али су најбоље територије већ биле заузете и мало територија је остало на располагању.

„У Африци, Немачка је држала Немачку источну Африку (Бурунди, Руанда, Тангањика), Немачку југозападну Африку (данас Намибија), Камерун и Тоголанд. На Пацифику њене позиције биле су у Немачкој Новој Гвинеји, Бизмарковом архипелагу, делу Самоанске групе, и, што ће се показати важно, Каролиншким, Маријанским и Маршалским острвима, која су се налазила северно од Екватора. Ове области мало су доприносиле немачкој економији. Изузев Тоголанда и Самое, који су доносили кокос и гуму, сви остали поседи захтевали су допунско финансирање, због чега је и та империја била непрофитабилна.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 33.

„Посебан случај биле су две „континенталне империје“: САД и Русија. Своје територијално ширење Русија је спроводила на азијском континенту. Ипак, без обзира на огромну територију [која је покривала шестину Земљине површине од Тихог океана до Балтичког и Црног мора], није успевала да оствари главни циљ свог ширења: излаз на топла мора која се не леде у најхладнијим зимским месецима. Без такве луке она је била заробљена у континенту, без могућности равноправног учешћа у светским токовима и у утакмици међу великим силама. Постепено су западне силе почеле да осећају притисак Русије на Медитерану, у Персијском заливу, у Индијском океану и на Пацифику. Први руски покушаји изласка из свог континента ишли су преко ослабљеног Османског царства, чиме је било отворено „Источно питање“. Западне силе биле су одлучне у спречавању таквог расплета. Два пута су зауставиле руске покушаје: војно у Кримском рату (1853-1856) и дипломатски на Берлинском конгресу (1878), након руско-турског рата. После изгубљеног Кримског рата, Русија није више могла да рачуна на излаз на Медитеран преко Црног мора. Решењем Источног питања на Берлинском конгресу јасно јој је стављено до знања да ни преко Балкана неће моћи да изађе на Средоземље. Фрустрирана, Русија се тад окренула на исток, јер је изгледало да преко Манџурије може да оствари своје интересе у Жутом мору. То је значило сукоб са новом силом која се појавила на Далеком истоку – Јапаном.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 33-34.

Јапан је постао прва незападна индустријска и империјална сила, почетком 20. века. Светску пажњу је привукао када је поразио Русију 1905. године. До тада је било незамисливо да европска држава изгуби у сукобу са неком другом. До сукоба Јапана и Русије дошло је због контроле Манџурије и Кореје (коју ће Јапан коначно припојити 1910. године).

Судбина руске копнене армије у рату са Јапаном (1904-1905) била је запечаћена код Мугдена марта 1905. године, када је потпуно онеспособљена за офанзивна дејства.

„Безглави војни врх покушао је да се спасе од потпуног слома упућивањем најбоље балтичке флоте на бескрајну пловидбу према Пацифику. Пошто су јој Енглези затворили пролаз кроз Гибралтар и Суец морала је да плови око Африке и преко целог Индијског океана не би ли у мају 1905. стигла, већ сасвим исцрпљена и деморалисана, надомак Јапана. Ту су је у мореузу Цушима дочекали јапански бродови и готово целу потопили.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 277.

Овај рат, који  је у Русији био апсолутно непопуларан, открио је, попут Кримског рата (1853-1856), све мане руског друштвеног и државног уређења и војне организације. Рат је за Русију био дефинитивно изгубљен, тим пре што је земљу већ тешко затресла револуција. Русију је спасила финансијска исцрпљеност Јапана, који је стога пристао на мир који је, с обзиром на околности, био повољан по Русију, која је изгубила мало територије и није платила ратну одштету. Последица овог рата је било и увођење народног представништва у Русији.

Поред освајања колонија велике силе су делиле и интересне сфере у Кини, Турској и Персији. Државе на које су освајачи насрнули поседовале су огромна пространства и стотине милиона становника. Њихово поробљавање вршено је трговинским, финансијским и политичким средствима, ређе војним интервенцијама. Само су неспоразуми и противуречности међу освајачима спасавале ове простране државе од потпуног разбијања и падања и у формалну колонијалну зависност.

Исељавањем, колонизацијом и економским повезивањем ширили су се и европски језици. Енглески је био званичан језик у колонијама, а тиме и језик друштвеног успона за изворно становништво. Француски је био распрострањен у северној Африци, на Блиском истоку и у југоисточној Азији, а његова предност је била у томе што је био језик дипломатије. Шпански и португалски су преовлађивали у Јужној Америци, док је италијански био најзаступљенији на источном Медитерану. Ма колико искварени, европски језици су са собом преносили и европска схватања.