1. Африка
2. Азија
3. Америка
4. Аустралија и Океанија

Африка

„До године 1880. отприлике, континент најближи Европи био је континент који су Европљани познавали мање од свих осталих. Од 16. века португалске, холандске и британске трговачке ладе на путу за Индију упознале су се мање-више са обалама, али унутрашњост земаља у Африци вековима је остала terra incognita. Истраживање није отишло даље од успостављања неколико трговачких испостава на западној обали. Почетком 19. века Африка је била један од два велика празна простора на мапи света онога доба – други је био Антарктик. Регион Амазона већ је тад великим делом био картографисан.”

Давид ван Рејбрук, Конго – епска историја, Лозница 2022, 40.

„Иако у непосредној близини Европе, афрички континент остао је кроз читаву историју непознаница за Европљане, изузев јужне медитеранске обале, најјужније тачке афричног континента и неколико трговачких лука на обалама Африке. Иако су Европљани неколико векова пре 1830, познавали облик афричког континента и пролазили поред њега бродовима, никада нису продрли у његову унутрашњост. За ово постоје једноставни географски разлози. Сама Африка је бранила приступ, постојало је неколико природних лука, у близини ушћа река били су водопади и брзаци, а у непосредној близини обала пустиње и маларичне шуме. Африканци нису имали шта да понуде европским трговцима нити су поседовали богате градове које би Европљани могли да пљачкају. Значајан изузетак од овог правила била је, наравно, област северно од Сахаре. У северној Африци смењивале су се многе древне цивилизације од постања света. Сахара је, међутим, била моћнији бедем него океан.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 400.

Пре доласка Европљана политичка подељеност Африке је била још већа него после њиховог одласка, иако би тешко могли рећи колико је тачно било држава, јер је питање које би се све политичке јединице могле сматрати државама.

„Но ипак можемо рећи барем толико: у Африци се, уместо неколико хиљада могућих политичких јединица које су и даље постојале око 1800. године, век касније појавило четрдесетак посебно одвојених колонијалних области под влашћу Француза, Британаца, Португалаца, Немаца и Белгијанаца. У очима Африканаца, такозвана „подела“ Африке међу колонијалним силама није била ништа друго до њена чиста супротност: безобзирно спајање и удруживање територија, огромно политичко прекрајање граница. Иако су око 1879. Африканци и даље држали власт на око 90 процената површине континента, од овог удела до 1912. остао је само сићушан остатак. У то време, на континенту није постојала ниједна политичка творевина која би испуњавала захтеве да буде призната као национална држава. Само је Етиопија, премда етнички хетерогена, административно слабо интегрисана и која је, на крају крајева, опстајала захваљујући невероватној личности цара Менелика II (док није тешко оболео 1909), и даље била актер који је самостално спроводио своју спољну политику, склапао споразуме с више великих сила из Европе и, уз њихово толерисање, спроводио „сопствени афрички империјализам“.

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 438-439.

Европљани су у унутрашњост афричког континента продрли тек у 19. веку.

„Током седамдесетих година XIX века, појавиле су се назнаке промена у начину делања и степену агресивности у вођењу спољне политике које су водиле велике силе. Османско царство и Египат, који су европским повериоцима дуговали велике своте новца, били су изложени финансијском притиску који су велике силе искористиле за остваривање политичких циљева. У исто време, захваљујући неколиким спектакуларним и подробно описаним експедицијама, Африка је све више постајала предмет пажње европске јавности. Туниски бег је 1881. морао признати власт француског „генералног резидента“. То је био почетак „поделе Африке“. Када је, као реакција на појаву националистичког покрета, Велика Британија окупирала Египат 1882, који је имао огроман стратешки значај за Британско царство захваљујући Суецком каналу отвореном 1869, дат је знак за почетак трке чији је циљ био заузимање колонија по Африци.“

Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 419-420.

За само две деценије читаву Африку поделиле су колонијалне силе.

„Африка је најбољи показатељ да је модерни империјализам био дете једне генерације. Процес који се зове „јагма/грабеж за Африку“ (Scramble for Africa) почео је осамдесетих година 19. века, а може се рећи да је 1901. већ био завршен, јер су тада биле повучене границе поделе  међу државама, које су остале до најновијег доба. Од почетка светске пловидбе на афричким обалама осниване су базе европских земаља које су служиле као станице за предах и снабдевање. У унутрашњост континента се тада није могло стићи. Тек се конкурентска напетост, која је настала осамдесетих година у Европи, пренела и на тај континент и довела до цепања његове унутрашњости на европске поседе.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 35.

У „грабежу за Африку“ учествовале су Британија, Француска, Немачка, Италија, Шпанија и Белгија. Француска је држала трећину афричког континента, углавном његовог западног и северног дела. Источну обалу је углавном контролисала Велика Британија.

„Као и већина историјских појава, подела Африке донела је контрадикторне резултате. Пригушени су међуплеменски сукоби и уведена макар минимална здравствена нега, што је смањило смртност. Али, с друге стране, европске земље уништиле су локалну економију и донеле нове болести, што је изазвало нове губитке, посебно средином века када је због болести које су се шириле преко империјалних поседа, а посебно из Јужне Америке у Африку, дошло је до демографске катастрофе широм континента. Истовремено, донет је кукуруз, до тада непозната култура која је омогућила да се прехрани већи број људи. Модернизација је започета изградњом нових лука и железнице. Она је донела побољшање услова живота, али и нове, до тада незамисливе проблеме.“

У Африци су развијена два модела управе који ће бити примењени и у остатак империјалног света: британски индиректни и француски директни. Два модела створила су и велике разлике у процесима деколонизације који ће започети почетком Другог светског рата. Те разлике утицале су и на развој ових држава и после ослобађања од метрополе. У француском моделу империја је била интегрални део Француске и на колоније је био проширен француски централистички модел државе. Становници колонија били су равноправни грађани у складу са француским моделом нације, у коме је главна одредница припадност држави.

Велика Британија се трудила да њене колоније имају што више аутономије, чиме се решавало неколико проблема. То је било јефтиније, јер су део администрације чинили представници локалног становништва. Поред тога, учествовањем у управи локалне елите су биле, или се бар тако веровало, приврженији својој метрополи која им је давала извесне слободе. На крају, неке мере могле су се лакше спровести кад су „извршитељи“ били припадници локалне заједнице.  Ипак, укупно се може рећи да су се европске силе потрудиле да некада веће јединице раздробе на мање целине којима би се лакше владало, због чега су многа афричка краљевства била подељена у колонијално време. Друга заједничка тачка била је сегрегација, јасна и непрелазна подела између индогеног становништва и европских придошлица, заснованог на идеологији расизма. Сви успостављени режими били су ауторитарни, засновани на идеји да локално становништво није довољно зрело да само доноси одлуке. Кључне одлуке доносиле су се у европским престоницама, у канцеларијама које су биле далеко од афричке реалности и којима је ситуација на терену била мало позната. Овакво стање користили су локални господари, који су често примењивали сурове методе владања позивајући се на обавезе према метрополи. Тако су се учврстили ауторитарни режими владања који су опстали и после завршетка процеса деколонизације.

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 35-36.

На афричком континенту европску власт или „заштиту“ избегле су само Етиопија и Либерија, која је настала како би се у њој настанили бивши робови из Сједињених Америчких Држава и била је прва република у Африци, званично независна од 1847. године. Мароко је задржао независност, али је доживљаван као потенцијална територија за експанзију две европске силе: Француске и Шпаније. Таква ситуација ће, почетком 20. века, развити апетите у Немачкој и довести до две мароканске кризе које су биле увод у Први светски рат. 

„У предвечерје Првог светског рата, онај део Старог света у којем је живело највише Европљана није била Азија са својим старим и најнасељенијим колонијама, већ Африка. Алжир, са 760.000 Европљана (од којих су две трећине били Французи), био је најважнија исељеничка колонија ван британског светског царства, далеко испред Индије са максимално 175.000 Европљана (укључујући све категорије). У исто време, Јужна Африка имала је око 1.300.000 белих становника. Велик прилив почео је тек с револуцијом у рударству из осамдесетих година XIX века. У Египту је под британском влашћу и окупацијом живело више од 140.000 Европљана, скоро искључиво у великим градовима, а најшира група међу њима били су Грци. Већина од 150.000 Европљана у француском протекторату Тунису били су Италијани. У европским колонијама јужно од Сахаре око 1913. било је укупно око 120.000 трајно насељених Европљана. Свеукупно посматрано, у Африци је око 1913. живело приближно 2.400.000 белаца или људи европског порекла, од којих је већина стигла тек после 1880. године. Насупрот томе, у Азији је постојала европска колонијална популација од свега 379.000 људи – плус 11.000 Американаца на Филипинима.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 172-173.

У јужној Африци налазиле су се две независне републике: Јужноафричка република (Трансвал) и Слободна држава Орање (Оранж). Њихова независност је довела до рата са Великом Британијом (1899-1902).

Бурски рат, током којег су настали први концентрациони логори

За империјални свет посебно значајна област била је северна Африка, тачније јужна обала Средоземног мора, која је постала једна од кључних простора одмеравања снага међу великим силама.

„Египат је био међу првим областима ваневропског света које су примениле принцип „вакцинације европским вирусом“. Радило се о специфичном приступу који је значио истовремено уклапање у империјални свет, али и тражење сопственог места у њему. Идеја је била „вакцинисати се“ европском клицом да би се стекао „имунитет“ према Европи, односнo Европу победити њеним средствима. Веровало се да ће се применом европеизације и модернизације земља ојачати у мери која ће омогућити већу самосталност и да ће се развојем по европском моделу најуспешније супротставити европском ширењу. Полазило се од идеје да је европски модел развоја најефикаснији и да само он може обезбедити успешан отпор самој Европи. То је значило увођење европског политичког система, у првом реду парламентаризма и изборног система. Подразумевала се и општа мобилизација, уз посебну бригу о развоју индустрије.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 38.

Суецки канал – геостратешки кључ за светску контролу и доминацију

Западно од Египта налазио се Магреб (Либија, Тунис, Алжир, Мароко и Мауританија), западни део арапског света, који је од 16. века био део Османског царства.

„Европска власт прво је успостављена у Алжиру, у коме је Француска окупација започела већ 1830. године. Војна контрола над том државом, другој по величини у Африци, успостављена је 1870. године. Али, Алжир је врло брзо постао посебан случај, јер је већ 1882. био пуноправни део метрополитанске Француске. Била је то и територија на којој је живео највећи проценат  европског становништва, које је, са око милион људи, чинило шестину становништва Алжира. Били су то фактори који су довели до крвавог Алжирског рата током процеса деколонизације.“ 

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 39-40.

Тунис је окупирала Француска 1881. године. Та стратешки  важна земља на малој удаљености од Сицилије и Малте била је, као и Египат, у англо-француском дужничком ропству. После запоседања Кипра Енглези су морали да умире супарнике Французе признавањем њихових „права“ на Тунис, aли томе су се успротивили Италијани, сматрајући да је Тунис њихово интересно подручје. Енергичним финансијско-инвестиционим акцијама (изградњом пруга и других објеката), богатија Француска је брзо остварила предност, па се одлучила и на војни поход. Уз прећутни пристанак Енглеске и Немачке, француске трупе су из Алжира, 1881. године, продрле у Тунис и наметнуле формално турском поседу Тунису протекторат. Само Османско царство је исте године озваничило англо-француску контролу својих финансија, надајући се да ће се тиме решити свог дуга западним повериоцима.

Мауританија је постала зона француског утицаја 1900. године. Либију је окупирала Италија након успешног рата против Османског царства који је вођен од октобра 1911. до априла 1912. године.

Случај Марока био је, по много чему, посебан. Била је то стара, исламска монархија у којој је мешање империјалних европских сила започело 1860. године. Тада је Шпанија, да би парирала Великој Британији, над том територијом наметнула свој утицај. Конкуренција великих сила окончана је 1904. [две године након Бурског рата] када је постигнут договор да Француска добије своју зону интереса у Мароку, а да Британија добије одрешене руке у Египту. Шпанија је тај договор прихватила и, заузврат, добила две интересне зоне у Мароку, једну на северу и једну на југу. Такво стање и намера Француске да мароканске финансије стави под своју контролу изазвали су незадовољство у Мароку.

Јачање француске моћи у северној Африци изазвало је закаснелу немачку империју, која је простор за ширење видела у преосталим слободним афричким државама, међу којима је био и Мароко, због чега су избиле два мароканске кризе, које се налази у светским хронологијама као део увертире у Први светски рат.

Азија

„На крају тог процеса, мало је било делова света који су остали независни, изван граница империја. У Азији су то били: Кина, Јапан, Кореја, Сијам (данас Тајланд), Авганистан и Персија. Кина и Јапан су своју независност дуговале географском положају, моћи, величини и специфичној историји. Други су независност сачували захваљујући свом геостратешком значају који је од њих учинио тампон зоне, међупросторе који су великим силама служили за међусобно разграничење. Биле су то територије које су их раздвајале и чувала једне о других. Стога оне нису биле независне државе  пуном смислу, него би се пре могле назвати „међупросторима“ под сталном контролом великих сила.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 27.

Највећа империја била је Велика Британија, а њена најбогатија колонија је била Индија, која је имала и много становника.

„У бројчаном смислу британску власт представљало је око 900 чиновника, па је била позната пошалица да би се Енглези подавили када би сваки Индијац макар само пљунуо. Већ и ови бројеви говоре о томе у којој се мери британска власт осећала сигурно. Нико није крајем 19. века могао претпоставити да ће драгуљ остати у круни још мање од пола века. Изгледало је да ће империја трајати вечно. Ипак, први знакови кризе, које нико није умео да протумачи, јавили су се већ крајем 19. века.

Једно од кључних и вечитих питања је управо било како да се британска власт одржи у тако многољудној земљи. Суштински одговор је онај који је одредио читаву индијску историју – њена подељеност. Уз доминантно хинду становништво, Индија је тада имала 25% муслимана, док су хришћани и будисти чинили бројчано скромније, али не и занемарљиве мањине. Користило се око 1.600 различитих језика и дијалеката и око 200 писама. Британска власт делимично се ослањала на те разлике, често се користећи системом завади па владај.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 48.

За Велику Британију је и Блиски исток био од значаја за осигурање поморског пута до Индије. Британци су подржали Арапе који су желели да се ослободе од османске власти, али истовремено и њима супротстављене Јевреје. Подршка је некада била сукцесивна, па је давана прво једнима па другима, али је чешће била истовремена и сасвим контрадикторна. Арапско-јеврејски сукоб, који још увек траје, рођен је у модерном империјализму крајем 19. века. 

На простору централне Азије нафта и стратешки положај давали су посебни значај Авганистану и Персији, држави са најдужим континуитетом од античког времена. Иако независне, ове државе су представљале подручје сукобљавања око интересних сфера Русије (која се са њима граничила на северу) и Велике Британије (која се граничила на истоку, својом најбогатијом колонијом Индијом). Авганистан је чешће представљао зону неутралности између њих.

„Један од највећих подухвата у колонијалним освајањима Европљана овог доба, било је француско покоравање Југоисточне Азије – Индокине. (…) Велика Британија није никако желела да види целу Југоисточну Азију под влашћу Француске, па се и сама већ 1885. устремила на Малезију, да би из ње онемогућила француски упад у Сингапур, који је држала под својом контролом још од 1819. године. Британија је, штавише, 1886. године запосела Бурму (Мијанмар). Нису преузели поход на Сијам (Тајланд) па је ова држава, као тампон између британских и француских поседа сачувао неку меру државне самосталности.

Трка за покоравањем овог дела света није тиме престала. У њу су се, и поред Бизмарковог противљења, укључили и Немци, Холанђани и на крају Јапанци. Немци су колонизовали Нову Гвинеју и Маршалска острва, Холанђани су још у 17. веку овладали највећим делом огромног индонежанског архипелага, осим дела Борнеа на којем су били Енглези. Јапанци су покорили Јужну Кореју, а ускоро после тога Сједињене Америчке Државе су „ослободиле“ Филипине од шпанске власти и тамо се сами окотвили.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 261.

„И у случају Индонезије, као и Индије и Индокине, Први светски рат се показао као окидач за сазревање националног покрета и формулисање јасних захтева за независношћу.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 50.

Кина је била више од две хиљаде година стара империја, али у дубокој и свеопштој кризи, коју је појачавала и традиционална кинеска самоизолација, изазвана неоснованим осећајем надмоћи у односу на друге цивилизације. Током 19. века Кинезима су, ради трговине, територије отимали разни Европљани – Британци, Руси, Немци, Французи, а Португалци су још у 16. веку (Макао).

„Велико Кинеско царство на истоку и даље је покушавало да се држи по страни од европских „варвара“. У 18. веку сматрало се да се Кина могла похвалити друштвом које је на вишем цивилизацијском ступњу од Западне Европе. Док писци европске историје 18. века не могу да нађу готово ниједан званичан статистички докуменат ни податке о попису становни штва све до почетка 19. века, писац кинеске историје 18. века има на располагању тачне податке о пописима становништва, као и величини обрађене територије, који су сакупљани у правилним временским размацима у току читавог тога века. Од средине 17. века Кина је уживала преимућства стабилне влада вине Манџурске династије, као и систем према коме су владини службеници били бирани на основу заслуга из редова образованих племића. Иако је у годинама непосредно пре 1830. кинески административни систем био у опадању, а у војсци владале недисциплина и корумпираност, Кинези су и даље веровали да је њихова цивилизација центар света. Кина је била економски потпуно независна од остатка света, тако да је недостатак додира са спољним светом у Кини пре сматран губитком за европске „варваре“ него за саме Кинезе. У свом огромном разноликом царству Кинези се нису осећали изолованим у односу на Запад. Случај је хтео да баш у време опадања кинеских институција Европа крене снажним корацима напред, ношена индустријском револуцијом и идејама Француске револуције.

У кинеској историји период између 1830. и 1880. гoдине важан је управо зато што је у њему индустријализована Европа остварила први значајан утицај на древно Манџурско царство. У периоду између Опијумског рата 1839-1842. и кинеско-јапанског рата 1894, Кинеске власти биле су принуђене да се суоче са доказима о већој материјалној моћи европских земаља која је представљала опасност за кинеску безбедност, као и за кинеску привреду. Британском победом над Кинезима у Опијумском рату започет је процес отварања Кине за западну трговину. Споразумом у Нанкингу 1842. године Кина је предала Британији луку Хонгконг.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 396-397.

Јапан је био једина изваневропска империјална сила у Азији.

„Јапанско отварање у 19. веку догодило се још изненадније и силовитије него кинеско и, као и у Кини, било је делимично условљено унутрашњим променама, а делимично спољном агресијом. Јапански цареви имали су само формалну власт од почетка 17. века. Стварна власт била је у рукама породице Токугава, чији су чланови, припадници војничког реда, себе називали шогунима. До 1830. феудална структура јапанског друштва – шогунат који је владао над класама ратника и сељака била је у пракси измењена настајањем густо насељених градова и богате трговачке класе. Незадовољни су били и ратници (самураји) и сељаци. Недостајао је само додир с индустријализованим друштвом са Запада да би избила револуција. Први спољни подстрек није потицао из Европе већ из Америке. Чим је Кина, после Опијумског рата, била принуђена да напусти политику економске изолације, трговци са Запада окренули су се и према Јапану. Русија и Сједињене Државе, које су недавно припојиле и пацифичку обалу, прве су показале интересовање за отварање Јапана. Америчка ескада, под руководством комодора Перија, стигла је до јапанске обале 1851. године, док је руска ескадра стигла са Балтика 1853. године. Јапанци су били толико неопремљени модерним наоружањем да је само присуство стране флоте било довољно да Американци, а касније и европске силе Британија, Русија, Француска и Холандија добију трговинске уступке. Шогунат се сагласио са политиком отварања Јапана, али тиме је поткопао темеље сопствене популарности у Јапану, где је расла мржња према странцима. Дуготрајна власт породице Токугава окончана је револуцијом 1868, када је група одлучних људи приграбила власт под плаштом враћања пређашњих почасти цару. Јапан је одлучно кренуо путем модернизације и приближавања Западу (реформе „Мејџи“), али искључиво да би обезбедио независност, било од европског било од америчког политичког утицаја.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 398.

Америка

„Услови у којима су настале Сједињене Државе као велика сила били су по свему супротни од оних у којима се развијао Јапан: огромна територија северноамеричког континента, готово неисцрпна природна богатства, велико и захтевно унутрашње тржиште, мањак становништва који се попуњавао углавном имиграцијом из Европе. Импресиван је број од 33 милиона Европљана који су се уселили у САД у раздобљу од 1820. до 1950. године и који су у земљу унели своје амбиције, способности, знања и енергију. Та демографска блискост с Европом, посебно са Великом Британијом, допринела је сталном приливу значајнијих инвестиција које су битно доприносиле развоју САД-а, који је био готово неупоредив с било којом другом државом у свету. За стабилан развој није без значаја била чињеница да је све до средине 19. века постојала само једна граница, она с Канадом, која је успостављена 1807. и од тада се није мењала. Другим речима, на континенту није било озбиљног ривала нити локалних сукоба.

У тим околностима америчка империја кренула је у ширење на сопственом континенту, слично Русији. Ширење се одвијало у периоду од 1783. до средине педесетих година 19. века, и то у правцу запада. Оно није ишло праволинијски нити се за експанзију користио само један метод. Тако су неке области прикључене захваљујући војним победама, неке су придобијене дипломатским путем, неке анектиране, док су друге купљене. Заправо је ширење на запад и почело куповином Луизијане од Француске 1803. Касније је, 1867, купљена Аљаска од Русије, а исте године је прикључен и Мидвеј, ненасељени атол у Пацифику. До Пацифика су Сједињене Државе стигле 1848, када је почео развој Калифорније и када су стекле и новог, јужног суседа – Мексико и своју другу међудржавну, копнену границу. Последња прикључена држава били су Хаваји, анектирани 1898. године. Од тог тренутка САД је био спреман да постане водећа сила западне хемисфере и да свој утицај и своју моћ потврђује, на првом месту, на простору Латинске Америке.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 59-60.

Иако су настале антиколонијалном револуцијом, САД су прешле страну колонијалних сила када су Шпанији преотели преостале колоније 1898. године. Већина шпанских, као и португалске колоније у Латинској Америци независност су стекле у периоду од 1808. до 1820. године, када је на том простору настало 20-ак нових држава.

„Иако је било многих услова за развој, земље Латинске Америке остале су сиромашне и слабо развијене. По ослобађању од европске власти, земље Латинске Америке остале су заробљене многим проблемима. Државе, углавном великих територија и слабе насељености, биле су нестабилне. Неке су имале етничке, а неке социјалне проблеме. Социјалне поделе често су биле и етничке: индијанско становништво налазило се на дну друштвене лествице; местизоси који су били из етнички мешаних породица су били нешто изнад, док су креолци, који су били доминантно европског порекла, били на врху социјалне лествице. Етнички проблеми решавани су на различите начине. Тако је у Аргентини до краја 19. века скоро потпуно уништено предевропско, индијанско становништво. С друге стране, Бразил је имао већинско црно становништво, које је и током 19. века у великом проценту било у робовском положају. После укидања робовласништва дошло је, за разлику од САД-а, до мешања становништва, тако да је створено једно од најуспешнијих етнички мешаних друштва у данашњем свету.

Политичко наслеђе није било ништа срећније од оног социјалног или етничког. Доминирале су апсолутистичке управе које су веома личиле на оне колонијалне, што је одговарало танким традиционалним, углавном земљопоседничким, владајућим елитама. Странцима је Латинска Америка остављала утисак сталне анархије, са сталним политичким превирањима и грађанским ратовима.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 63.

Аустралија и Океанија

„Када је Европљанин, холандски капетан Јанс, 1606, открио Аустралију и када су се 1788. настанили први досељеници, Британци, у њој је живело само око 200.000 људи, чији се начин живота није мењао хиљадама година, још од каменог доба.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 399.

Број становника Аустралије је био мали. Повећао се значајније тек захваљујући златној грозници средином 19. века и милион становника Аустралија је достигла 1858. године.

„Пре 1850, када се постепено завршило доба безакоња, у Аустралији се редовно изводио лов на Абориџине. Њихово убијање остајало је некажњено. Абориџини су се неретко бранили, а у окршајима и нападима гинули су чак и белци. Вероватно је сваку десету не уобичајена смрт Абориџина проузроковала директна употреба силе. Богиње, забележене још 1789, свега неколико месеци након доласка првих Европљана, уз то опште погоршање матерјалних услова живота, као и културни шок, проузроковали су драматичан пад у броју Абориџина. Непосредно пре 1788. године, читаву Аустралију насељавало је око 1.100.000 Абориџина, а 1860, свега 340.000.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 146.

Истовремено у Аустралију су из Велике Британије слати кажњеници. Први су стигли 1788. године, када је прво насеље, Порт Џексон, основало 717 осуђеника. На том месту се касније развио град Сиднеј. У своје прве четири деценије колонијалне историје Аустралија је представљала огромну кажњеничку колонију.

„Свеукупно посматрано, 162.000 људи спроведено је у Аустралију до последњег транспорта затвореника 1868. године. Већина њих били су производ растуће криминалне супкултуре у градовима током ране британске индустријализације: провалници, џепароши, преваранти итд, а мали број њих био је осуђен из политичких разлога. Слободну имиграцију држава је подстицала тек од краја двадесетих година XIX века.“

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 155.

Британска власт је 1850. године законом дозволила неким колонијама да организују своју власт која ће бити подређена врховној власти у Лондону.

„Ово указивање поверења колонијама се исплатило, пошто је свака колонија појединачно одлучила да усвоји британски систем дводомне скупштине, док је извршна власт била одговорна скупштини. Тако је у Аустралији, а касније и на Новом Зеланду 1852, никао јединствен типично енглески систем владавине.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 400.

Колонизатори су се сукобили са староседеоцима и на Новом Зеланду.

„Британска власт на Новом Зеланду проглашена је 1840. по досељењу трговаца и шпекуланата који су се сукобили са Маорима, урођеницима који су били напреднији и неприступачнији од аустралијских Абориџина и стога стварали веће муке колонизаторима.“

Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 399.