„Колонијална експанзија није могла да тече без сукоба међу њеним учесницима који су их доводили на ивицу међусобних војних конфронтација. Таква су била француско-италијанска трвења у Тунису, англо-француска у Египту, немачко-енглеска око Источне Африке, англо-француска око Судана итд. Сви спорови ове врсте решавани су, ипак, без ратова – империјалистичким споразумима о деоби туђих територија и народа.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 261.

Спорови око колонија су решавани дипломатским путем до избијања Првог светског рата 1914. године, када су се сукобиле Централне силе (Немачка, Аустроугарска, Италија) и Антанта (Француска, Велика Британија, Русија). 

Империјални савези који ће се сукобити у Првом светском рату су стварани постепено, деценијама уочи рата. Бизмаркова идеја савеза који су застрашивањем других спречавали рат је сменила ранију идеју споразумевања великих сила започету 1814/15. на Бечком конгресу и потврђену на Берлинском конгресу 1878. године.

Аустроугарска и Русија су се сукобљавале на Балкану. Аустроугарска није имала колонијалне амбиције, а Русија се ширила копненим путем. Потпуна доминација Аустроугарске на Балкану остварена 80-их година, упутила је Русију на Француску као јединог потенцијалног савезника.

„Пошто Русија у Кримском рату није успела да добије контролу над Дарданелима и Босфором, а при том је и изгубила право заштите балканских хришћана, њен најважнији циљ био је ревизија Париског мира. Од контроле над мореузима зависио је животно важни извоз жита из црноморских лука ка Медитерану, и безбедност руских саобраћајних путева ка Азији. Поред тога, Руско царство је желело да препречи енглеској поморској сили пролаз њене ратне флоте из Медитерана у Црно море. Из руске перспективе, балканске државе је требало да буду санитарни кордон према другим империјама и да, са друге стране, омогуће Русији продор ка Медитерану преко мореуза, а тиме и на глобална тржишта. Преко Дарданела је, такође, Русија пролазила ка Суецком каналу. Руски цареви су имали само три могућа одговора на источно питање: опстанак Османског царства уз, истовремено, утицај на ње гова унтрашња питања, његова подела при којој би Русија присвојила стратешки важне територије, или опција која је постајала све вероватнија – оснивање независних балканских држава под водством Русије.

Главни ривал Русије на Балкану и у светској политици била је Велика Британија, са којом се она сукобљавала од Балтика до Пацифика – посебно у Авганистану и у Кини – око зона утицаја. Најважнији енглески војни и трговачки путеви ка Леванту и колонијама пролазили су кроз Медитеран и Османско царство. Британци се ничега нису толико бојали, као тога да им остале силе могу пресечи тај копнени пут.

Од када је уведена пловидба паробродима и отворен Суецки канал 1869. године, питање слободног коришћења транспортних рута постало је још осетљивије. Британци су зато сматрали источни Медитеран, са упориштима на Малти и Кипру, својом природном зоном утицаја и безбедности. Из те перспективе, југоисточна Европа и читаво Османско царство биле су погодно тржиште за британске индустријске производе и финансијске инвестиције. Управо током три деценије које су претходиле Кримском рату, Велика Британија је увећала свој извоз у Османско царство осам пута. Са друге стране, одатле је набављала велике количине сировина и животних намирница. Зато је аксиом британске оријенталне политике до 1870-их година био одржање интегритета и независности Османског царства, а не оснивање малих, независних држава на Балкану, које би могле постати зависне од Русије. Стабилност је требало постићи путем унутрашњих реформи, отварања Османског царства ка Европи и обуздавања ослободилачких покрета. Ни у ком случају није требало Русима препустити мореузе.

Француска је такође имала велике привредне интересе у Османском царству, али се више концентрисала на Египат, Тунис и арапски простор, на Сирију, Либан и Месопотамију, а не толико на Балкан. Њен највиши циљ био је стварање великог француског колонијалног царства у Африци. Од Наполеоновог пораза, она је на Оријенту имала само другоразредну улогу, и управо зато је за Grande Nation било целисходно да одржи Османско царство као тампон зону, уместо да га препусти Русији или Енглеској.

Хабзбуршка монархија се такође бојала распада Османског царства. Сваки тамошњи устанак претио је да се прелије на њену територију, а колико је то ило опасно, показало се током револуције 1848. године. Поред тога, цар Фрања Јосиф је желео – као и Енглеска – да постави препреку нарастајућем руском утицају у региону. Он није имао колоније изван Европе и то је хтео да компензује даљим продором ка југоистоку. У том контексту било је најважније добити Босну Херцеговину: с једне стране, да би се упоришта флоте у Далмацији могла боље заштите, а са друге, да би се спречило стварање велике словенске државе на Балкану која је, као јужнословенски „Пијемонт“, претила да постане магнет за трифугалне тенденције у његовој држави. Привредни интереси такође су имали улогу у томе: Балкан је био важно продајно тржиште, а Јадран одскочна даска међународну поморску трговину.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 309-310.

Русију и Француску је зближило непријатељство са Немачком, која је тежила продору на исток.

„Није било никакве природне везе између руских царистичких амбиција на Балкану и жеља републиканске Француске да се освети за 1870. Ипак, пошто је Бизмарк склопио с Аустроугарском Двојну алијансу 1879, Француска и Русија су стекле веома очигледан заједнички интерес.“

Џејмс Хоз, Најкраћа историја Немачке, Београд 2020, 144.

Русији су биле неопходне инвестиције за индустријализацију и изградњу саобраћајне инфраструктуре. Толики новац Русија је могла да прибави само задуживањем на међународном финансијском тржишту. За велике руске зајмове Немачка није имала новца, а Британија није била вољна да га уступа свом супарнику (у средњој Азији). Француска се показала као једини могући зајмодавац. За Француску је савез са Русијом био обезбеђење леђа од Немачке ради енергичнијег наступа  у колонијалној експанзији у којој је за главне противнике имала Британце.

„Ограничене домете показао је француско-руски савез у Источном питању. Он није могао да промени вековне стратешке циљеве ове две силе према Турској. Док је Русија од Катарине II радила на њеној деоби, Французи су исто тако трајно били за очување њеног интегритета. Стални крвави отпори хришћанског становништва у Османском царству (нарочито устанак Јермена и турски масакр над њима 1894. године) почели су доводити у питање француску, па чак и британску одлучност у борби за одржавање Турске. (…)

Руси су и даље Цариград и мореузе сматрали примарним циљем своје спољне политике, а Французима је целовита Турска била важна из два разлога: зато што је знала да у њеном комадању не би играла прворазредну улогу и зато што би њеним нестанком у питање дошла огромна средства уложена у турске државне зајмове.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770-1914), III том: Друштвена и политичка историја Европе 1871-1914, Београд 2010, 268.

Французи су Британцима препустили Египат и Судан у замену за подршку у Мароку и Чаду. У Мароку је избила криза 1905. јер су се Немци успротивили француској контроли Марока.

„И, док су се Русија и Јапан тукли на истоку, Немачка је изазвала међународну кризу поводом англо-француског уговора о мароканској територији. Те, 1905. године, немачка политика само се привидно бавила Мароком. Осим интереса неких немачких компанија у тој области, Немачку Мароко није занимао, али се она осетила повређеном јер је ни Француска ни Британија нису консултовале и желела је да покаже да велика сила као Немачка не може тек тако да буде прескочена када се доносе важне одлуке о колонијама. Немачка је протестовала пре свега због питања престижа. Фридрих фон Холштајн, у то време на високом положају у немачком Министарству иностраних послова, страховао је да се, ако Немачка дозволи „да јој ходају по прстима“ у Мароку, иста ствар „може поновити и на другом месту“. Немачка политика такође је била усмерена на то да покаже Француској да не може да се ослони на свог партнера из Антанте и да је Русија преслаба да јој пружи подршку у међународној кризи. У средишту Мароканске кризе била је жеља Немачке да покаже како је бескорисна тек основана Entente Cordiale [Срдачна Антанта] између Британије и Француске, да растави партнере из Антанте пре него што учврсте свој савез, као и да уплаши Французе. Немачки државници нису толико циљали на рат, него на дипломатску победу која ће њиховим европским суседима показати значај Немачког царства и колико је пожељно бити у савезу са Немачком. Међутим, ова силеџијска тактика није имала успеха. Напротив, новооснована Антанта између Британије и Француске из кризе је изашла ојачана и обе земље су схватиле корист такве коалиције; међународна конференција у Алхесирасу, сазвана на захтев Немачке, донела је Немачкој само Пирову победу. Немачка је била изолована, подршку је могла да очекује само од свог савезника Аустроугарске, а остатку Европе се показала само као агресивни силеџија.“

Аника Момбауер, Узроци Првог светског рата, Београд 2013, 13.

Британија и Русија су се споразумеле око средње Азије 1907. године – Русија је одустала од Авганистана (који је био између Русије и британске највеће колоније Индије) и препустила протекторат над њим Енглезима, са којима су поделили интересне сфере у Персији. Северни део Персије, са Техераном, припао је Русима, јужни, са изласком на Персијски залив Великој Британији, а централни део је, као тампон зона, препуштен Персији, која је формално и даље у целости била независна.

Италијани су се окренули централним силама након што је Француска заузела Тунис 1881. године. Претходно је 1873. оформљен Тројецарски савез три конзервативне царевине Немачке, Аустроугарске и Русије. Године 1879. званичан споразум о савезу су потписале Немачка и Аустрија, обавезујући се на узајамну помоћ у случају руског напада на једну од њих и на благонаклону неутралност у случају напада неке друге силе, што се односило на Британију и Француску. Савезу ове две германске силе 1882. се прикључила Италија. Тако је настао савез централних сила. Француско-руски споразум о сарадњи је потписан 1894. године. Када им се придружила Велика Британија 1907.  године настала је Антанта.

После неуспеха у покушају заузимања Етиопије 1896. године, италијанска политика према Француској постала је попустљивија. На то су утицале криза италијанских финансија и њено незадовољство све видљивијим учвршћивањем Аустроугарске на Балкану и Јадранском мору. Између два суседа је 1902. године потписан уговор о неутралности, којем је 1901. претходио споразум о интересним сферама Италије у Либији и Француске у Мароку. 

На мору је доминантна била британска морнарица, а једини потенцијални озбиљан конкурент могла јој је бити Немачка. Британија је настојала да има ратну флоту једнаку флотама две друге најјаче поморске силе заједно. На копну Немачка је имала најјачу војску, а једина приближно истог нивоа била је француска војска. Ниједна велика сила крајем XIX века није размишљала о слому и потпуном нестанку својих супарника. 

Француска није била спремна да се освети („реваншира“ на француском) Немачкој за одузимање богатих пограничних области Алзаса и Лорене 1870. године. Стога се окренула колонијама. Тамо је у конфликт са највећом колонијалном силом, Великом Британијом, дошла најпре у Египту. Бизмарк је цинично говорио како је природно да Енглези од варвара одузму земљу фараона, а Французи Картагину (Тунис).

Политичко надметање европских сила крајем XIX и почетком XX века није утицало у већој мери само на амерички континент. Велики делови Америке још увек су били неистражени. Надмоћ Европе над остатком света достигла је врхунац пред избијање Првог светског рата, а почела је да се урушава пре завршетка Другог светског рата. Након урушавања постојале су две светске силе и настајале су многе нације. Обележје новог империјализма са краја XIX века било је да стечене територије нису биле погодне за насељавање белаца. На многе од њих могло се ступити без велике опасности по живот једино захваљујући новим изумима медицине. Већина нових поседа налазила се у тропским пределима Африке, југоисточној Азији и на Пацифику; старо колонијално ширење у Централну и Јужну Америку било је завршено. Овом експанзијом често се великим домородачким популацијама наметала власт Европљана. То се оправдавало аргументацијом да су Европљани тиме ширили цивилизацију међу слабије развијеним народима.

Пред Први светски рат Европа се налазила на врхунцу моћи. Европске државе су контролисале око 85% копна на планети. На прелазу из XIX у XX век, на међународној сцени појавиле су се две ваневропске силе – Јапан и деформисани европски дериват Сједињене Америчке Државе – али ће њихова улога, сем у једном случају (Руско-јапански рат 1904-1905), до 1914. године остати још увек другоразредна и епизодна. Европска цивилизација сматрала се и даље општеважећим симболом прогреса и разума, чије тековине ваља свуда пресађивати. Први светски рат ће окончати европску доминацију.

„Од 1907. до 1914. завршена је припрема за Први светски рат. Формирале су се супротстављене групе држава и одређени су њихови циљеви. Противречности међу европским силама најизраженије су биле на Балкану који је постао „европско буре барута“. Све то довело је до избијања Првог светског рата.“

Татјана Черникова, Јарослав Вишњаков, Историја Русије, књига 2. Царска Русија (XVII – почетак XX века), Београд 2019, 454.

Први светски рат је почео на Балкану.

„Као што европски рат изазван оваквим напетостима није био никакво изненађење, такође није било изненађење да Балканска криза буде окидач за такав сукоб. На Балкану су кризе често избијале током година непосредно пре 1914. У неколико наврата за длаку је избегнут европски рат. Status quo на Балкану темељно је промењен с распадом Османског царства. Мање балканске државе биле су нестрпљиве да свој утицај прошире на бивше турске територије. Интерес Аустроугарске да спречи Србе да преузму те територије био је једнак интересу Русије да подржи српске амбиције. Србија, главни супарник Аустроугарске на Балкану, имала је моралну подршку Русије, која се сматрала заштитником пансловенског покрета. Радило се о излазу на  море, о контроли цариградских мореуза, о приступу Црном мору. који је био од животног значаја, једноставно о територијалним поседима. Аустроугарској је било још горе због тога што је Двојна монархија у једно царство ујединила бројне народе, а неки од њих су желели сопствену независност. По много чему Балкан је тада, као и сада, био подручје сукоба за које нису постојала једноставна решења јер су националистичке аспирације и жеља за територијалним ширењем стално изазивале нове конфликте. Криза око анексије Босне изазвала је озбиљна неслагања и претила да још 1908. уведе Европу у рат.

После аустро-руског споразума из 1897, када су се две силе сложиле око Балкана, њихови односи постали су пријатељски. Балканско питање поново се јавило тек после руског катастрофалног искуства на Далеком истоку и обновљеног интересовања за Балкан. Револуција коју су у Турској подгли „Младотурци“ 1908. године довела је до промене власти и политике и претходно започети распад Османског царства био је заустављен. Био је то застрашујући развој догађаја за све европске земље које су прижељкивале и поздравиле пропаст Турске. Мултинационална аустроугарска царевина била је суочена с бројним унутрашњим претњама изазваним националистичким аспирацијама многобројних националних мањина. Аустроугарски министар иностраних послова гроф Алојз Ерентал настојао је да агресивном спољном политиком преусмери незадовољство у земљи. Искористио је младотурску револуцију да припоји Босну и Херцеговину, која је била под аустријском окупацијом после Берлинског конгреса из 1878, али је формално и даље била под турским сизеренством.

И Русија се надала да ће извући корист од нестабилности на Балкану, те су руски министар иностраних послова Извољски и Ерентал склопили тајни уговор 1908. Аустрији се дозвољава анексија, а заузврат се очекује да подржи руске интересе на Босфору и Дарданелима. Међутим, Ерентал је извршио анексију 5. октобра 1908. године, пре него што је Извољски имао времена да осигура дипломатску подршку осталих европских земаља. Извољски је сматрао да га је Ерентал изневерио и одрекао се тајног договора. Србија је била спремна да уђе y рат због анексије, али није добила руску подршку јер је Русија и даље била слаба после рата против Јапана. С обзиром на чињеницу да је Немачка безусловно подржала Аустроугарску у погледу балканских догађаја, у овој прилици рат је избегнут само захваљујући руском утицају на Србију.“

Ерика Момбауер, Узроци Првог светског рата, Београд 2013, 13-14.

Рат није избио током Балканске кризе из 1908. године, а пре нових криза на Балкану уследила је Друга мароканска криза 1911. године, након што су Французи окупирали марокански град Фез, с образложењем да је у нередима који су настали у граду угрожена европска усељеничка заједница.

„Немачка је поново покушала 1911. године да се потврди као велика сила која се не може тек тако занемарити у колонијалним питањима. Када су Французи послали трупе у Мароко да угуше побуну (и да тако прошире свој утицај над Мароком), Немачка је то протумачила као потез противан међународним споразумима који су закључени после Прве мароканске кризе. Немачка је интервенисала у одговору на француско тлачење у Мароку. Пошто нису пронашли дипломатско решење, немачки политички вођи одлучили су да заплаше Французе слањем своје топовњаче Пантер у агадирску луку. Поводом ширења француског утицаја у Мароку, Немачка је на име компензације тражила француски Конго. Међутим, као и у Првој мароканској кризи, Француска је добила подршку Британије и последица немачке интервенције било је јачање веза између ова два партнера у Антанти. Британија је јасно ставила до знања Немачкој да има намеру да остане уз Француску. У свом чувеном говору 21. јула 1911. Дејвид Лојд Џорџ је запретио да ће се борити на страни Француске против Немачке уколико буде потребно, што је у Немачкој изазвало велико негодовање. Иако је криза решена на миран начин и Немачка добила мали део француског Конга као намирење, цео догађај био је опет пораз Немачке, чији су руководиоци били озбиљно забринути због чињенице да њихове спољнополитичке пустоловине не изазивају раскол у непријатељским савезима. Млака подршка Аустрије била је знак да се на тог савезника може рачунати само у случају да нека међународна криза угрози њене интересе. У Немачкој су високи руководиоци дошли до важног закључка да би само криза на Балкану могла да им гарантује неопходну аустроугарску подршку.

Убрзо после Агадирске кризе, Балкан је поново био у средишту пажње европских државника. После понижења из 1909. године, Русија је охрабрила стварање коалиције балканских држава и 1912. године Бугарска, Грчка, Црна Гора и Србија оформиле су Балкански савез, У октобру исте године Савез је објавио рат Турској. Турска је брзо поражена и протерана с највећег дела балканских територија, али су се после завршетка рата победници сукобили око ратног плена и на крају су се међусобно борили у Другом балканском рату 1913. године. Исход тих ратова био је да је Србија удвостручила своју територију и сада је представљала још већу претњу Аустроугарској: као спољни непријатељ и као држава која је подстицала значајну српску мањину у Двојној монархији да тражи самосталност. Ово је неопходно знати да би се схватила реакција Аустрије на убиство аустријског престолонаследника 28. јуна 1914. године, које је изведено уз подршку Србије. С обзиром на дуготрајну нестабилност на Балкану и многобројне провокације од стране Србије, била је то опасност по међународни углед Царевине и државници у Бечу нису могли да пређу преко тога. Уз морално право, које је наизглед било на њиховој страни, убиство престолонаследника указало им се као добра прилика да се једном заувек уклони та српска опасност.“

Аника Момбауер, Узроци Првог светског рата, Београд 2013, 15-16.

Италија је такође тражила компензацију за добит Француске у Мароку, као и за анексију Босне и Херцеговине, па је септембра 1911. године објавила рат Турској и заузела Либију. Рат се проширио до Додеканеза. Био је први рат у којем су коришћени авиони. Завршен је октобра 1912. године.

Као повод за светски рат искоришћена је тек трећа или четврта међународна криза на Балкану почетком 20. века. Била је то Јулска криза, након убиства аустријског престолонаследника приликом његове посете Сарајеву.

„У Бечу је убиство, званично, изазвало гнев, иако су у позадини многи били потајно задовољни због тога што Франц Фердинанд ни је био омиљен. Ироничан је податак да је убиство надвојводе било разлог објаве рата Србији с обзиром на то да је Франц Фердинанд за живота био противник рата и моћни противник ратоборног начелника аустријског генералштаба, Франца Конрада фон Хецендорфа. Конрад је поздравио изговор за рат са Србијом. Као и његов колега из Немачке Хелмут фон Молтке, он је и даље жалио за „изгубљеном приликом“ да се 1909. године са Србијом „сведу рачуни“ У Берлину је могућа балканска криза дочекана с одобравањем будући да ће таква криза безусловно увући Аустрију у сукоб. Највећи број данашњих историчара слаже се да су државници који су доносили одлуке у Берлину били под великим притиском Беча, који је тражио накнаду од Србије; били су спремни да ризикују да се сукоб Аустроугарске и Србије претвори у европски рат. Када је аустријски изасланик гроф Хојош стигао у Берлин да утврди који је став моћног савезника у случају да Аустрија захтева одштету од Србије, добио је уверавања да ће Немачка подржати Аустрију у свему, чак и ако одлучи да уђе у рат због убиства, па чак и ако се тај рат претвори у свеевропски рат.“

Аника Момбауер, Узроци Првог светског рата, Београд 2013, 17.

Аустроугарска је била охрабрена од Немачке, где су водећи војни саветници уверавали политичаре да је неопходно одмах кренути у рат у којем је успех загарантован ако се оклевањем не дочека да Русија ојача.

„Наоружан таквим разуверавањима која су стизала из Немачке, аустроугарски министарски савет је 7. јула одлучио да Србији упути ултиматум. Требало је да ултиматум буде намерно неприхватљив како би српско одбијање безусловно довело до избијања рата, за који ће Аустрија имати „морално оправдање“. Међутим, проћи ће доста времена пре него што ултиматум буде коначно предат Београду: прво, требало је завршити жетву, јер је већина војника Двојне монархије била на жетвеном одмору. Друго, одлучено је да се сачека крај државне посете Рејмона Поенкареа, француског председника, Русији да савезници не би имали прилику да усагласе свој одговор на аустријски ултиматум. Док се све то одвијало у позадини, Беч и Берлин су се претварали да су сасвим спокојни, чак су своје руководиоце послали на одмор да би одржали тај привид мира. Управо због ове варке, остале велике силе све до 23. јула нису имале никакву улогу у Јулској кризи, односно до дана када је ултиматум коначно предат Београду; нису биле свесне уроте која се спремала у Бечу и Берлину.

Све је изненадио српски одговор на тај „неприхватљиви“ ултиматум, јер су се у Србији сложили да све прихвате осим једне тачке, па је аустријска превремена одлука да одбије одговор Београда постала сумњива оним европским силама које су желеле да сачувају мир. Чак је и цар Вилхелм II, на очајање својих војних саветника, закључио да више не постоји никакав разлог за рат. Британија је предложила да се питање реши за конференцијским столом, али Беч и Берлин нису прихватили њене предлоге и покушаје да посредује. […]

Међутим, британска влада није била сагласна да Британија буде увучена у европски рат и дефинитивна одлука о томе није донета све док Немачка није повредила неутралност Белгије. У кључним данима крајем јула, британски руководиоци су били подељени у ставу како се односити према рату на континенту. […]

Тек у последњем тренутку, када је постало јасно да ће се и Британија укључити ако избије рат, немачки канцелар је покушао да обузда Аустријанце, само што је његов предлог да посредује стигао прекасно и није био довољно убедљив. Аустрија је 28. јула објавила рат Србији и тако покренула ефекат домина велике европске силе издале су наредбе за мобилизацију и објавиле рат. Британија је објавила рат Немачкој 4. августа, пошто је Немачка упала у неутрални Луксембург и Белгију (што је било неизбежно по Шлифеновом плану), Централне силе (без Италије, која је одлучила да остане неутрална) суочиле су се са силама Антанте у толико дуго очекиваној „великој бици“. Иако се очекивало да се рат „заврши пре Божића“ није све ишло по плану. Што је рат дуже трајао, више жртава је односио, и све је горе било Централним силама; због тога је постало битно да се пронађе апологетска верзија следа догађаја који су довели до избијања рата. С друге стране, оним земљама које су сматрале да трпе због агресије Централних сила било је битно да нађу кривца и коначном исходу траже задовољење. Не треба да изненађује што је расправа о разлозима за избијање рата почела још пре него што су ратна дејства окончана.“

Аника Момбауер, Узроци Првог светског рата, Београд 2013, 18-20.