Први светски рат (1914-1918) је био највећи оружани сукоб у дотадашњој историји човечанства.

Узрок рата је била супротстављеност старих и нових сила око превласти у свету. Немачка се након уједињења (1871) убрзано развијала и захтевала је нову поделу света, како би и она стекла значајније колоније, чему су се супротстављале старе колонијалне силе Енглеска и Француска. У највећем ратном сукобу у дотадашњој историји учествовало је 36 од 57 држава у којима је живело ¾ ондашњег светског становништва са око 70 милиона војника. Ратовало се углавном у Европи, али и у делу Азије и Африке.

Повод рата је био Сарајевски атентат. На аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену је пуцао Гаврило Принцип, припадник револуционарне организације “Млада Босна”.

Популарност монархија и професионални ризик владара уочи Првог светског рата

Аустроугарска је за атентат оптужила Србију, одакле су атентатори имали помагаче. Нападом Аустроугарске на Србију отпочео је рат. 

„У котлу етничких мањина Царевине било је много незадовољника. Према подацима из 1911. међу хиљаду аустроугарских војника било је у просеку 267 Немаца, 233 Мађара, 135 Чеха, 85 Пољака, 81 Украјинац, 67 Хрвата и Срба, 54 Румуна, 36 Словака, 26 Словенаца и 14 Италијана. Официрски кор пак чинило је 76,1 одсто Немаца, 10,7 одсто Мађара и 5,2 одсто Чеха. У односу на број становника Немци су имали три пута више, Мађари за половину, а Чеси за око десет одсто више. Према томе, аустријска војска организована је колонијално, војнике словенског порекла у битку су водили Немци, баш као што су британски официри командовали Индијском армијом. Од свих европских сила Аустрија је војнички била најнеспособнија. Хецендорф је једноставно претпостављао да ће Немачка понети главни терет рата ако се Русија умеша у корист Србије.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 83.

Европска јавност и Први светски рат

„Аустрија је бацила Европу у велики рат како би казнила, заправо како би уништила Србију. Но Централне силе сада су се суочиле с много снажнијим и опаснијим противницима.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 226.

https://vistorija.com/2018/01/09/1914/

Зараћене стране су биле Антанта, коју су чиниле Велика Британија, Француска, Русија и савезнице  Србија, Белгија, Јапан и Италија (од 1915. године), Румунија (1916), Португалија (1916), Грчка и САД (од 1917) и Централне силе, које су чиниле Немачка и Аустроугарска и савезнице Османско царство и Бугарска (од 1915).

„Успешно супротстављање [немачке бојне крстарице] Гребена британској поморској сили знатно је утицало на одлуку Турске да се придружи Централним силама, мада је много већу улогу одиграло огорчење због увреда које су Британци деценијама наносили Османском царству, између осталог и због одузимања Крита и Кипра. Што је најважније, Турци су мрзели Русе и плашили су их се.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 187.

Италија је рат дочекала у савезу централних сила, али ју је Антанта приволела на своју страну Лондонским уговором, којим је Италији обећано територијално проширење на рачун Аустроугарске.

Неутрална Белгија се у рату нашла када су Немци преко њене територије кренули на Француску. 

„Има доста ироније у британској журби да стане на страну ,,храбре мале Белгије“. Током Бурског рата земља краља Алберта заузела је ватрен антибритански став. Белгијски неславни углед нехумане колонијалне силе у Конгу превазилазили су само поступци Немаца у Југозападној Африци. Британски и француски војници презирали су белгијску војску, а њене официре сматрали су извештаченим кицошима. Штавише, месецима уочи кризе белгијска католичка штампа снажно је подржавала право Аустроугарске на војну акцију против Србије.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 161.

„Британци се уопште нису обазирали на предстојећу судбину Србије и само су реаговали на немачко кршење белгијске неутралности и на претњу Француској. Сви учесници у будућем Великом рату имали су различите мотиве за борбу и веома мало заједничких циљева. Три сукоба – рат на Балкану због источноевропских неспоразума, борба која ће одредити хоће ли Немачка остварити превласт на континенту и немачки изазов британској власти над светским морима – преобразила су се у један свеобухватни рат. Друге теме, а пре свега отимање за територије, наметнуће се кад се у рат укључе остале земље, пре свега Јапан, Турска и Италија.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 172.

Румунија је у рат ушла охрабрена руском офанзивом на Источном фронту, али је убрзо била окупирана. Улазак САД у рат је био одлучујући. Бугарској су обећани територијални уступци на рачун Србије. У рату су учествовале и друге земље са свих преосталих континената. У Европи су до краја рата неутралне остале скандинавске државе, Швајцарска, Холандија и Шпанија.

„Сједињене Америчке Државе стекле су неизмерну привредну корист од продаје оружја западним савезницима, а у мањој мери и Немачкој, током прва тридесет три месеца рата. Амерички улазак у рат априла 1917. имао је велики морални и индустријски, али незнатан војни утицај на коначни исход – савезнике је силно охрабрио, а Централне силе бацио у очајање. Америчка сила више је него обилно надокнадила руско повлачење из рата у марту 1918. Јапан је био једина зараћена земља која је из рата изашла добивши тачно оно што је од савезника тражила кад је стала на њихову страну 1914, и то по занемарљиву цену у новцу и крви. Јапанци су, према томе, имали највише разлога да славе своје учешће у рату.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: 1914. – почетак краја, Београд 2014, 368.

Главни фронтови су били западни (од Северног мора до Швајцарске), источни (од Балтичког мора до Карпата), балкански (у Србији), италијански (од Швајцарске до Трста) и солунски (од Јадранског мора до Солуна).

„Западни фронт је постао средиште рата, али убијање је почело на истоку, кад је аустроугарска војска Конрада фон Хецендорфа кренула у казнену кампању против Србије. Двадесет деветог јула рано ујутру Београђане је пробудила топовска паљба из правца пограничне тврђаве Земун на обали Дунава. Неколико сати касније аустријски монитори равног дна допловили су Савом и Дунавом; почели су да бомбардују српску престоницу и погодили неколико зграда у близини Саборне цркве. Улице су брзо опустеле. Зачуле су се снажне експлозије када су српски војници активирали набоје и уништили мост који је спајао њихову земљу с Хабзбуршком царевином. На задовољство инжењераца, делови моста и крш пали су на аустријску топовњачу и већина чланова посаде се подавила.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 224.

Начелник генералштаба Аустроугарске, Конрад фон Хецендорф, морао је да подели снаге, истовремено нападајући Србију и бранећи се од Русије. Цар Немачке, која је истовремено нападала Француску на западу и бранила се од Русије на истоку, саветовао је Аустроугарску да већину војске усмери ка Русији, док Немачка не заврши посао у Француској.

„Ово је био разборит савет, али Хецендорф се оглушио. Страсти и нејасно размишљање, у овом као и у много чему другом, навели су начелника аустријског генералштаба да подели своје снаге. Послао је деветнаест дивизија против српских једанаест, а осталих тридесет на педесет руских дивизија у Галицији. Немци и Аустријанци једнако су одговорни за одсуство стратегијске координације; обе земље чиниле су оно што су најбољим њихови команданти. Хецендорф је двема армијама у Босни, удаљеним међусобно преко сто километара, наложио да нападну Србију и њену мању савезницу Црну Гору са запада. Трећа армија из Мађарске била је на располагању само три седмице августа као трупа за ограничену позоришну сезону – а онда је пребачена у Галицију. Та армија је требало да продре ка југу преко реке Саве западно од Београда.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 227.

На западном фронту немачки план за уништење француске војске постојао је годинама пре почетка рата.

Тај план почетком века створио је тадашњи начелник Генералштаба фелдмаршал гроф Алфред фон Шлифен, замисливши продор преко холандске територије. [Нови немачки начелник Генералштаба] Молтке се пак одлучио за мари кроз Лијеж јер је одлучено да Холандију треба сачувати као неутрални пролаз према осталом свету – као „душник“ Немачке – и Холандија се у тој улози заиста показала корисном.

Никада није постојао подробно написан „Шлифенов план“, па се чини прикладнијим говорити о неоспорном „Шлифеновом концепту“, који је утврђивао две основне поставке: потребу за брзим уништењем француске војске пре обрачуна с Русијом и намеру да се то уништење обави широким покретом опкољавања чије би десно крило било средиште немачке снаге и наде.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 252-253.

У немачком нападу на белгијски Лијеж први пут је изведено бомбардовање европског града из ваздуха, коришћењем цепелина.

Године 1914. на балканском фронту у биткама на Церу и Колубари Срби су зауставили Аустријанце. На западном фронту у бици на Марни Французи су зауставили Немце, који су претходно лако заузели Холандију и Белгију. На источном фронту Русија је у офанзиви освојила Галицију од Аустроугарске, али су у биткама код Таненберга и Мазурских језера Немци зауставили офанзиву Руса, који су претходно продрли чак и у Немачку, одвлачећи тако пажњу Немачке са западног фронта. Руска армија је била најбројнија, али и најслабије наоружана.

Године 1915. у рат је ушла Бугарска, која је са Аустроугарском окупирала Србију. Српска војска се повукла преко Албаније. Енглези и Французи су покушали освајањем Дарданела од Турске да се морским путем повежу са Русима.

„Ујутро 25. априла 1915. године, британске трупе су напале Галипоље, полуострво на улазу у Дарданеле. Почела је акција која је постала темељ модерних и независних нација Новог Зеланда и Аустралије. Да би прорадила формула „ако смо добри у умирању, ваљда можемо сами да се владамо“, прво је требало да се испуни први део погодбе, да се пролије крв.“

Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 54. (цитат је прилагођен српском језику)

Рат на Галипољском полуострву се одужио и постао рововски, као и на западном фронту, што је значило да је однео бесмислено велики број жртава. Операција је потрајала 259 дана, са милион војника, без битних промена на ратишту. Половина војника је страдала. Војска Османског царства, за које се деценијама сматрало да је пред распадом зауставило је најмодернију војну силу. Додуше, ту војску су већ дуго обучавали немачки стручњаци.

Након неуспеха, од остатака трупа и српске војске формиран је Солунски фронт. Немачка је  напредовала на Источном фронту.

„Када је у пролеће 1915. дошло до устанка Јермена у источноанадолској провинцији Ван, и руска армија уз подршку јерменске „легије добровољаца“ умарширала у источну Анадолију, влада је у сарадњи са немачким војним саветницима депортовала стотине хиљада Грка и Јермена из области у близини фронта. Јерменски националисти су већ годинама за хтевали самосталну државу и атентатима, отмицама и препадима држали источну Анадолију у сталном стању немира. Сада су османске трупе скоро целокупно јерменско становништво истерале, пешице или железницом, преко анадолске висоравни ка сиријској обали. Маршеви до смрти и циљана масовна убиства, али и глад, болести и епидемије изазвали су смрт бар 40% Јермена. До данас турска влада одбија да то назове геноцидом. Они тврде да Јермени нису доживели тежу судбину од стотина хиљада протераних Муслимана на Балкану [током Првог балканског рата].“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 388.

Године 1915. у рат је ушла и Италија и формиран је  италијански фронт. Лондонским уговором Италији су обећане следеће територије: Горица, Трст, Истра, део Далмације и Кварнерска острва (Крк, Црес, Раб, Паг). Италијани су ратовали против Аустроугарске на реци Сочи. Већих успеха нису имали, али су тиме одвлачили аустријске снаге са источног ратишта.

Године 1916. На западном фронту су вођене највеће битке овог рата. Немачки покушај заузимања француског града Вердена трајао од фебруара до новембра. Током битке из строја укупно избачено око милион војника, са отприлике подједнаким жртвама на обе стране. На реци Соми у Француској су британско-француске трупе кренуле у офанзиву да би олакшале одбрану Вердена. Међутим, жртве на Соми су на крају биле бројније него код Вердена.

На источном фронту је вођена Брусиловљева офанзива. Названа је по руском генералу који ју је предводио. Руси су угрозили Аустроугарску, због чега је део немачких трупа повучен са западног фронта, што је допринело неуспеху опсаде Вердена. Брусиловљева офанзива подстакла Румунију да уђе у рат.

На мору су доминирали Британци. Антанта је спроводила поморску блокаду Немачке, која се користила подморницама, које су потапале и трговачке бродове, чиме су се замерили САД-у. Битка код Јитланда је била једина већа поморска битка током рата, а завршена је са подједнаким губицима.

Година 1917. била је кључна за исход рата. У рат су ушле САД, а изашла Русија. Неутралност САД у прве две године рата су им донеле економски напредак, јер су трговали са обема зараћеним странама и кредитирале их. Фебруарском револуцијом у Русији је збачена монархија и успостављена република. Ратни порази су били допринели опадању угледа цара.

Октобарском револуцијом у Русији су на власт дошли комунисти, који одлучују да изађу из рата како би стабилизовали своју власт у ратом исцрпљеној земљи. У децембру су потписали примирје са Немачком. Године 1918. Брестлитовским миром Русија је званично изашла из рата. Одрекла се  ¼ територије: Финске, Пољске, балтичких земаља, Украјине и делова Белорусије.

Након неуспеле пролећне офанзиве Немачке 1918. уследила је јесења контраофанзива Антанте, која је довела до капитулација Централних сила. Бугарска је капитулирала 29. септембра, Турска 30. септембра, Аустроугарска 3. новембра, а Немачка 11. новембра, примирјем којим је окончан Први светски рат.

Ово је био претежно копнени рат у којем су главну улогу имале пешадија и артиљерија. Борбе су биле претежно рововске. Железница је учинила војску покретљивијом. Војна техника је модернизована  за масовна убиства противника. Употребљени су отровни гасови. Први пут и тенкови. Авиони су коришћени за бомбардовање. На мору је почела масовна употреба подморница.

„Док је немачка војска носила сивозелене, а британска жућкастосмеђе униформе, Французи и Белгијанци задржали су јарке боје деветнаестог века. Незамисливо, али француски војници наступали су према непријатељским линијама под пуковским заставама и уз звуке добоша и труба. На многим надгробним плочама француских војника из 1914. иза имена пише кратко: „Трубач“. Бројне јединице слале су у борбу читаве оркестре, а неки официри носили су беле рукавице. Све ратнике у бој су предводили заповедници на бојним коњима и наоружани мачевима.

Од септембра и касније војске су се дубоко укопавале, али главно својство августовских битака у Француској и Белгији било је то што су покрети пешадије, коњице и артиљерије били једнако јасно видљиви. Масе људи напредовале су према разорно моћном савременом оружју на исти начин као ратници древног доба.“

Макс Хејстингс, Катастрофа: Европа иде у рат 1914, Београд 2014, 252.

„У рату који је укинуо традиционалан појам војника као агресора, у коме су те, непомичног у рову, убијали гасови који надражују кожу и тоне челика испаљеног с неког удаљеног положаја, у технолошком масакру који је био последица надмоћи одбрамбене ватре над покретљивошћу војника који је кренуо у јуриш […]

Антонио Скурати, М. – син века, Београд 2020, 21.

У рату је учествовало око 65 милиона војника. Жртава је било око 10 милиона погинулих и 20 милиона рањених. 37% Европљана старости 18-24 године је погинуло у рату.

Ратно разарање породице

После рата су се распала сва 4 царства у Европи: Руско, Хабзбуршко, Немачко и Османско. Све те државе су претрпеле територијалне губитке и постале републике. Настале су нове државе: Југославија, Чехословачка, Пољска, Литванија, Летонија, Естонија и Финска. Нове границе Европе исцртане су на мировној конференцији у Паризу.