Прва владавина Обреновића (1815-1842)

Вођа Другог српског устанка (1815), након којег су Срби стекли ограничену аутономију у оквиру Османског царства, био је Милош Обреновић (1780-1860). Султан му је бератом (повељом) 1830. године препустио доживотну и наследну власт над Србима.

Порекло оснивача династије

Милош Обреновић је рођен на селу и у младости је служио код богатог трговца стоком. Тада се по оцу презивао Теодоровић. Презиме Обреновић је Милош узео по имену првог супруга његове мајке, јер је његов старији полубрат Милан Обреновић био истакнути војвода. Након смрти полубрата (1810) све чешће је користио његово презиме, што су прихватила и Милошева млађа браћа (Јован и Јеврем).

Вођа устаника

Милош је учествовао у Првом српском устанку, током којег му је Карађорђе поверио две нахије на управу и одбрану. После пропасти устанка Милош је једини од истакнутијих војвода остао на територији Београдског пашалука, док су други побегли од турске одмазде преко Саве и Дунава на територију Аустријског царства. То му се исплатило, јер га је нови београдски паша (смедеревски санџак-бег) Сулејман паша Скопљак амнестирао (као и све остале који нису побегли) и именовао за кнеза једне, а затим и још две нахије. Тако је и званично постао најутицајнији српски старешина у Београдском пашалуку (Смедеревском санџаку).

Када је 1814. као реакција на турски терор над Србима избила Хаџи Проданова буна Милош, свестан малих изгледа за њен успех, није јој се придружио, него је активно учествовао у њеном сузбијању. Следеће 1815. године Милош је постао предводник Другог српског устанка. Милош је водио борбе против војске београдског паше, а када су стигле султанове трупе одлучио је да преговара са њима. Договорио се о увођењу двојне српско-турске управе у Београдском пашалуку.

Титула кнеза

Након устанка Милош је остао вођа Срба у Београдском пашалуку као кнез аутономне Србије. Године 1830. је од султана добио потврду да је наследни кнез Србије. Кнез је била владарска титула српских владара у периоду од 1815. до 1882. године. Милош се у време Другог српског устанка називао вождом, да би у току устанка преузео титулу кнеза, коју је носио и након устанка. Да би се разликовао од осталих кнезова, који су били народне старешине, кнез Милош је почео да се назива књазом, први пут 1827. године, а коначно 1830. године, када је и забранио коришћење звања кнез за ниже управне органе.

Апсолутизам кнеза Милоша

Кнез Милош је владао апсолутистички, попут Турака. Државом је управљао као приватним поседом третирајући чиновнике као слуге и излажући их понижењима и злостављању. Друге народне старешине су се успротивиле Милошевом деспотизму, подижући буне. Кнез је на положаје постављао послушнике, а бунтовнике је уклањао. Наредио је и убиство Карађорђа (1817), који се залагао за заједнички устанак Срба, Грка и Бугара против Турака у циљу обнове Византијског царства, јер би нарушавање мира са Турцима угрозило тешко стечену аутономију. У борби са старешинском опозицијом Милош је налазио ослонац у народним масама, подилазећи њиховим захтевима. Буне српских старешина нису успеле јер је Милош вешто користио помоћ и подршку Турака, које је поткупљивао, због чега је добио и признање наследне кнежевске власти.

Користећи се влашћу Милош је обезбедио трговачке монополе захваљујући којима је постао један од најбогатијих људи на Балкану. Његово богатство је премашило вредност народне благајне Кнежевине Србије. Милошева власт је изазивала незадовољство и сељака, због великих обавеза према држави и суровог спровођења власти државних органа.

Кнез Милош као оријентални деспот

Милетина буна

Једини који је подигао буну против Милоша, а да га то није коштало живота, био је сердар Милета Радојковић (територија кнежевине је подељена у 5 сердарства, а нахије су преименоване у окружја, што је био симболички раскид са турским административним системом). Он је био учесник оба српска устанка. Заузимао је разне државне положаје у време владавине кнеза Милоша и био најпопуларнији после кнеза у првој половини тридесетих година XIX века. Организатор завере је био Стојан Симић, а Милета је био вођа побуњеника. Када је Милета са својим људима ушао у престоницу (Крагујевац од 1818. године), због чега је буна названа по њему, Милошев конак је бранио командант кнежеве гарде, министар војни, Тома Вучић-Перишић. Кнежева гарда је имала три пута мање људи. Уследили су преговори између Милете и Вучића у згради Народног суда. Захтеви побуњеника су били:

Установити Савет народни и утврдити узајамне односе између кнеза, Савета и народа,
Обезбедити живот и имање свих грађана у Србији,
Одредити порез у новчаној суми који неће народ сувише оптеретити.

Дошло је до споразума којим је предвиђено да се сељаци врате својим кућама и да се прогласи амнестија за све учеснике буне, а да се о Сретењу сазове Народна скупштина на којој би се расправљало о унутрашњем уређењу Србије према одредбама хатишерифа и доношењу устава. Пошто се Милош сложио са овим споразумом устаници су се разишли. Буна је окончана без испаљеног метка. Кнез је побуњеницима обећао амнестију.

Сретењски устав

Први српски устав усвојила је Народна скупштина која се састала у Крагујевцу 1835. године на црквени празник Сретење господње (2/14. фебруара). Устав је усвојен другог дана заседања скупштине – 15. фебруара. Написао га је Димитрије Давидовић (1789-1838), секретар кнежеве канцеларије, Србин из Земуна (Аустрије). Узор су му били либерални устави Швајцарске и Белгије. Садржао је углавном одредбе о организацији власти и правима грађана. Одредио је поделу власти на законодавну, извршну и судску. Установљени органи централне власти: кнез, Државни савет и Народна скупштина. Подела власти није доследно спроведена, јер је предвиђено да законодавну власт деле кнез и Савет. Законе је требало да предлажу кнез и министри, а да усвајају Савет (у који су улазили и министри) и кнез, који је располагао правом апсолутног вета. Кнез је требало да именује све власти и све чиновнике у земљи. Принцип наследности кнежевог достојанства не само да је задржан, него је и проширен до крајњих граница. Према правилу првородства, власт се наслеђивала у породици постојећег кнеза, његове браће, па уколико би и они изумрли, она се преносила на женске потомке. Ако и они остану без наследника, кнез за живота именује наследника, а ако он то не учини, онда је избор на Савету и Скупштини. Кнез мора бити Србин православне вере, а пунолетан је са 20 година. Народна скупштина је стекла буџетско право, вршила је уставотворну власт и била саветодавни орган кнезу и Савету. Према замислима Давидовића, Скупштина је намењена улога регулатора односа између кнеза и Савета, на тај начин што би са кнезом спречавала Савет да не узурпира власт, а са Саветом кнеза у његовој самовољи. Давидовић је исправно судио да скупштина није способна за законодавну власт услед недовољне образованости људи који су у њу улазили.

Грађани су овим уставом изједначени пред законом. Уставом је Србија подељена на округе, срезове и општине. Одређени су грб и националне боје у виду заставе (отворено-црвена, бела, челикасто-угасита). Значај Сретењског устава је био у томе што је ограничио власт кнеза и успоставио грађанска права у земљи.

Занети догађајем који је претходио доношењу устава, писац устава и људи око њега, са кнезом на челу, приликом израде и доношења устава нису се консултовали са сизеренским и покровитељским двором, сматрајући да то није неопходно, иако се то раније чинило за много безначајније ствари. Због доношења Сретењског устава протествовала је Русија, а подржале су је Турска и Аустрија. Све три су биле апсолутне монархије, без устава, који их је подсећао на Француску револуцију, која је за ове реакционарне режиме била извориште свих зла.

Уставно питање као почетак надметања сила у Кнежевини Србији

Устав је бранио кнез Милош сматрајући да је то унутрашње питање Србије. Али је под притиском великих сила Милош морао да га суспендује после две недеље, а затим и укине 55 дана након његовог доношења. Кнез Милош се обавезао да ће донети други устав. Он је заиста образовао комисију, али је на све начине одуговлачио рад на овом послу због чега је дошао у сукоб са већином народних старешина, па је тиме започео нови успон опозиционог уставобранитељског покрета. Најнеповољније последице укидања власти осетили су грађани Србије, чија су права поново остала без гаранције и законске заштите. Кнез, подржан од Русије, кривицу за устав није могао свалити на јаку опозицију, па је сав терет свалио на Димитрија Давидовића (од једног руског дипломате оцењен као „усијана глава“ која шири револуционарне идеје), којег је потом удаљио са свих државних дужности.

„Чим је суспендовао Устав, кнез је упутио наредбу свим властима да му хитно врате све одштампане примерке који су на Скупштини раздељени народу. Било је од тада опасно држати Сретењски устав, ко мисли жив своје главе носити.“
Сузана Рајић, Данко Леовац, Историја српског народа у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 55.

Значај Сретењског устава

“Турски” устав из 1838. године

Компромис између кнеза и уставобранитеља, успостављен уз посредовање Турске и Русије, био је устав из 1838. године. Остао је упамћен као „турски“ јер је донет у Цариграду у форми султановог хатишерифа за провинцију Србију. Њиме је уништен владалачки апсолутизам који је карактерисао Милошеву владавину. Предвиђао је да кнез и Савет деле законодавну и извршну власт, а суд има судску власт. Кнез је извршну власт остваривао посредством владе од четири министра, унутрашњих, спољних послова, финансија и правде у коју је била укључена и просвета. Кнез је постављао и разрешавао министре. Кнез је једино био у обавези да за министре бира људе из редова Савета. Савет је имао 17 чланова, које је бирао кнез на доживотну дужност. Чланове Савета кнез је могао да смени само уколико се докаже њихова кривица пред Портом. Устав из 1838. године није помињао Народну скупштину. Допуном устава 1839. године дозвољен је њен рад. Одлучивање о буџету и порезу са Народне скупштине је прешло у надлежност Савета, чиме Народна скупштина губи значај. Следеће 1839. године Порта је посебним ферманима признала Србији право на грб и заставу, која је имала распоред боја као и данас.

Абдикација Милоша Обреновића

Кнез Милош, навикнут на апсолутистички начин владања, није пристајао да, у складу са уставом дели власт са Саветом. Пошто није успео да обори устав, приморан је био на абдикацију 1839. године. Убрзо је напустио Србију и отишао у Земун са млађим сином Михаилом.

Кнез Милан Обреновић (1839)

Кнеза Милоша је наследио његов старији син Милан (1819-1839). Уместо малолетног кнеза власт је вршило намесништво у саставу Јеврем Обреновић, Аврам Петронијевић и Тома Вучић-Перишић. Тешко болесни кнез је умро после мање од месец дана на престолу. Државом је наставило да управља намесништво.

Прва владавина кнеза Михаила Обреновића (1839-1842)

До доласка на престо малолетни Михаило је боравио у Влашкој са својим оцем. Наследивши на престолу преминулог брата, Михаило (1823-1868) је настојао да влада попут свог оца. Апсолутистичкој владавини се поново супротставила уставобранитељска опозиција. Њихова војска предвођена Томом Вучић-Перишићем је заузела престони Крагујевац, растерала кнежеву војску и присилила Михаила да напусти земљу.