Намесништво
Министар војни Миливоје Петровић Блазнавац је био најзаслужнији за проглашење новог кнеза, пошто је подстакао војску да га извиче пре заседања Народне скупштине, која је требало да донесе одлуку о томе. Претходни кнез, Михаило Обреновић, није имао законите наследнике. Милан Обреновић је био унук Јеврема Обреновића, рођеног брата некадашњег кнеза Милоша Обреновића, вође Другог српског устанка. Када је проглашен за кнеза, Милан Обреновић је имао 14 година и налазио се на школовању у Паризу.
Миливоје Петровић Блазнавац је одредио намеснике, који ће вршити власт уместо малолетног кнеза. Један од њих био је и сам Миливоје Петровић Блазнавац, који је био задужен за унутрашњу политику. Спољном политиком се бавио намесник Јован Ристић. Трећи намесник био је Јован Гавриловић, који је био задужен за васпитавање малолетног кнеза.
Да би умирили опозицију, намесници су били спремни на уступке либералима. Прихватили су доношење устава и наставак националне политике у смеру народног ослобођења и уједињења, али не и даљу демократизацију давањем политичких слобода.
Устав из 1869. године
Новим уставом је предвиђено да законодавну власт деле кнез и Народна скупштина. Савет је изгубио значај још падом уставобранитеља. Сада је претворен у саветодавни орган владе у административним пословима. Тако је први пут у историји Србије власт кнеза ограничена не тиме што је подељена између њега и једног олигархијског тела (Савет по уставу из 1838) него између њега и народног представништва. Одређено је да се Народна скупштина бира на три године, а састаје једном годишње и сазива је кнез, који на свака три изабрана посланика именује по једног свог. Скупштина није имала право законодавне иницијативе, од њене воље није зависило усвајање буџета, нити је бирала и смењивала министре. Законе је предлагала влада (министарски савет), коју је именовао кнез. У случају да Скупштина не прихвати владин законски предлог, кнез и влада су могли да је распусте и распишу нове изборе.
Устав је увео општу војну и пореску обавезу. Право гласа је било опште за пунолетне мушкарце који су плаћали порез. Гласање је било јавно, што је олакшало притиске власти на бираче.
Овим „Намесничким уставом“ је коначно укинут „Турски устав“ из 1838. и тако је зависна Србија једностраним актом коначно онемогућила мешање султана у њене унутрашње послове.
Стицање независности
Балкански савез, који је уз себе везао кнез Михаило, после његове смрти, за време Намесништва, се растурио. Прво се одвојила Црна Гора, јер се њен владар, подстакнут од Русије, надао српском престолу након Михаила, па се након неуспеха у томе осећао увређеним. Грчка се повукла када јој је престала непосредна ратна опасност од Tурске. Бугари су за време намесништва, захваљујући Русији, добили своју националну цркву. До тада им је план био да уз помоћ Срба изазову један општебалкански устанак, у којем би и они постигли своје ослобођење. Од тада, њихов план је био да помоћу своје националне цркве изврше побугаривање свих балканских Словена.
Историјска читанка 
[…] је доведен у везу са тим догађајем, мада је сам подржао избор Милана Обреновића за кнеза. Сматрао је да би рад и одлуке Велике народне […]
[…] „Борба између Русије и Аустрије за превласт над Србијом у знатној мери је одређивала развој те земље у току целог XIX века. Она је дубоко утицала не само на српске односе с другим земљама него и на српску унутрашњу политику. Српске политичке воде су се сврставале у аустрофиле и у русофиле. Први су обично били поклоници западне културе, а на Русију су гледали као на азијску и полуварварску државу. У складу с тим, они су били убеђени да српски национални интереси налажу блиске односе с Аустријом. Најзначајнија у аустрофилском табору је била Напредњачка странка и после 1878. године њој је снажну подршку давао кнез Милан. […]