1. Први кораци
2. Материјална оскудица
3. Циљеви образовне политике
4. Државно стипендирање
5. Елита знања
6. Београдски универзитет до 1918. године

Први кораци

„Сељак шаље сина само у манастирску школу или код попа, ако му је наменио црквену каријеру. Манастири углавном користе ученике као слуге на својим пољопривредним добрима. Током зиме су монаси увече показивали младићима слова, која су они током лета поново заборављали. После четири или пет година у манастиру, само су малобројни знали да читају. Није било скоро никаквог школског материјала. Ученици су учили напамет, прво азбуку, а онда часловац, и на крају псалтир. Евентуално су вежбали бројеве, а певање је спадало у божју службу. Писање је било намењено само посебно надареним ученицима. Караџићев суд о школама био је такође катастрофалан: учитељи нису имали много боље образовање од попова. За двадесет пара или један грош месечно, ученици су по цео дан седели беспослени у школи. Ако би се учитељу прохтело, могао је од данас до сутра затворити школу. И у време Првог српског устанка, Доситеј Обрадовић (1742-1811), пореклом из Баната, бринуо је неко време о оснивању школа, као министар образовања у Карађорђевом Правитељствујушчем Совјету. Кнез Милош се интересовао за образовање, према османској традицији, само у циљу стварања државног чиновништва. Основао је 1834. Попечитељство правосудија и просвешченија. Годину дана касније, то министарство је исплаћивало плате за двадесет три учитеља из државне касе. Уставобранитељи су покренули офанзиву у образовању. Школским законом из 1844. одредили су трогодишње основно школовање за село, и четворогодишње за град. Док је 1835. године по једна школа долазила на 11.584 становника, 1845. године тај број се смањио на 4.893, а на крају владе уставобранитеља на 3.171. После тога, значајно је успорен темпо изградње школа. Године 1882. уведено је обавезно шестогодишње школовање за све дечаке и девојчице.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 99-100.

Материјална оскудица

„Изградња и одржавање школских зграда, као и снабдевање наставним материјалом биле су у надлежности општина. Оне су често овај новац из буџета користиле за друге сврхе: основно образовање се сматрало неважним. Школски инспектори су стално критиковали жалосно стање многих школских зграда, које су децу и учитеље излагале здравственом ризику. Писци школских извештаја за 1908, жалили су се да општине радије подижу кафане него школе. Влада је 1841. основала школски фонд и преузела на себе исплату учитељских плата. Ипак, те плате су и даље биле мале, њихов социјални статус низак, а образовање лоше.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 101-102.

Циљеви образовне политике

„Образовна политика државе била је усмерена ка академском образовању да би обезбедила подмладак квалификованих чиновника и војника. Србија је у том погледу показала континуитет са Османским царством, које је градило школе за подизање квалификованог државног чиновништва, и лавовски део буџета резервисало за војску. Образовне акције, као у случају уставобранитеља и њихових наследника, убрзо су пропадале услед недовољног прилива средстава. Обавезно основно школовање постојало је само на папиру. Ни у једној европској земљи, осим у Османском царству, није мање деце ишло у школу него у Србији, и нигде није степен неписмености био тако висок.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 102.

Писменост у Србији 19. века

Државно стипендирање

„Beћ је кнез Милош финансирао образовање младића у иностранству, да би их касније запослио у државној служби. Уставобранитељи су 1839. године увели редовне државне стипендије у ту сврху. То је требало да омогући сиромашним, талентованим младићима да студирају у иностранству и обавезивало их је да се по повратку запосле у државној служби. Влада је, уз то, подржавала развој гимназија и Лицеј, као претходницу београдске Велике школе. Диплома Лицеја била је услов за стипендију за студије у иностранству, које су студенти завршавали претежно у Хабзбуршкој монархији, затим у Немачкој, а мањим делом у Француској, Русији или Швајцарској.

За студенткиње је пре свега Универзитет у Цириху долазио у обзир као место студирања, јер је он од 1867. званично био отворен за жене. Почетком седамдесетих година 19. века Цирих је био најважније место за српске студенте. Локално становништво их је сматрало делом велике руске колоније студената, која је тада чинила трећину уписаних, и која је због културне блискости, радо прихватала Србе. Читава генерација политичара је у овом окружењу револуционарне емиграције радикализовала своје ставове, пре свега рани социјалист Светозар Марковић (1846-1875), као и вођа Народне радикалне странке и, касније, председник владе, Никола Пашић (1845-1926).“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 266.

Елита знања

„Најкасније по стицању независности 1878. године већина српских министара је била академски образована, а многи од њих су били бивши државни стипендисти. Ако би неки Србин имао у џепу диплому са студија, могао је са сигурношћу да рачуна на државну службу. Због честих промена владе, био је у најмању руку вероватан успон у каријери до највиших места током његовог професионалног живота. Политичари су потицали из редова бирократије, високог школства или војске, што су биле најцењеније каријере за синове угледних породица устаника из 1804. до 1815. године. […]

Тако су знање и образовање у Србији 19. века биле привилегија изузетне мањине, која је водила земљу у политици, администрацији и војсци, и која се у најширем смислу поклапала са околином кнежевог двора. Раздвајање елите моћи и интелигенције уследило је тек после Првог светског рата, када администрација више није могла да апсорбује високошколце.“

Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 268.

Београдски универзитет до 1918. године

„Београдски универзитет је највећа, најстарија и дуго је био једина високошколска и научна установа у Србији. Основан је 1905. на темељу једновековног развоја просвете и школства који се одвијао паралелно са ослобађањем од турске власти и с процесом стварања модерне српске државе.

Зачеци високошколске наставе у Србији појавили су се у скромном облику већ у време Првог српског устанка. На ослобођеној територији су отваране народне школе, а 1808. године у Београду је основана Велика школа. Велику школу је основао Иван Југовић (Јован Савић) Србин из Јужне Угарске, правник и професор Карловачке гимназије, секретар Правитељствујушћег совјета, с намером да се у њој школују будући учитељи, судије и чиновници за нужне државне потребе. Отварању су присуствовали вожд Карађорђе и Доситеј Обрадовић, попечитељ просвештенија устаничке Србије. Школовање је трајало три године. За четири школске године, колико је Велика школа постојала, у њој су ишколоване две генерације ђака, укупно њих 13, док је већина полазника напустила школовање. Међу ученицима су били Вук Караџић, Алекса Карађорђевић, Лазар Арсенијевић Баталака, и други. У школи је радило укупно 11 професора, сви родом из Јужне Угарске где су се и школовали. Велика школа је деловала у врло лошим условима и са сломом устанка 1813. је престала да постоји.

Нови напори у развоју високог школства у Србији су учи њени током 30-их година 19. века, после добијања аутономије. У то време се у Србији ширила мрежа основних школа и осниване су гимназије (Крагујевац 1833, Београд 1839), а ради школовања чиновника за растућу администрацију младе Кнежевине, који су до тада долазили углавном из Јужне Угарске, у лето 1838. основан је Лицеј у Крагујевцу. На Лицеју је настављано гимназијско школовање у трајању од једне, а потом две године, по угледу на стране школе тог типа (аустријске академије и лицеје). Већ 1841. Лицеј је премештен у Београд и од 1844. је смештен у Конак Кнегиње Љубице. Упркос тешкоћама, малом броју и лошем квалитету наставника и студената, недостатку опреме и уџбеника, настава на Лицеју је временом напредовала, повећаван је број предмета, катедри и струка које су предаване. Законом о устројенију јавне наставе 1844. Лицеј је подељен на два одељења, филозофско и правословно, а 1853. је додато и треће, јестествословно-техническо. Радом је управљао ректор, а наставу су држали углавном учени Срби из Јужне Угарске. За 25 година постојања на Лицеју је школовано преко 1.200 слушалаца, а 238 дипломирало. Иако му је стално примарни циљ био школовање чиновника, Лицеј је временом превазишао ову прагматичну улогу и развио се у центар развоја разних грана науке (филологије, историје, природних наука), критичког научног метода и европских интелектуалних кретања.

У исто време, држава је чинила напоре почев од 1839. да планским и систематским стипендирањем студената на страним универзитетима обезбеди државне чиновнике и стручњаке за разне дисциплине које нису изучаване у Београду, као и да повећа број и квалитет наставног кадра за даљи развој висо кошколске наставе у земљи. У јесен 1839. у иностранство (Париз, Москву. Цариград, Беч, Пешту и Саксонију) је послато 11 „благодејанаца“, а током наредних година је скоро редовно слато по неколико младића на школовање у иностранство. Њиховим повратком у земљу, Србија је добијала неопходне стручњаке, а Лицеј прве школоване наставнике који су могли да замене Србе из Угарске и да наставе њихов рад.

У складу с развојем наставе и даљим напретком научне мисли, али и политичким околностима у време владе кнеза Михаила Обреновића, Лицеј је 1863. уздигнут на ниво Велике школе и усељен у зграду коју је отечеству поклонио капетан Миша Анастасијевић у којој се и данас налази Ректорат Београдског универзитета. По Закону о устројству Велике школе од 24. септембра 1963. Велика школа је била „научно заведење за вишу и стручну изображеност“; чинили су је три факултета: Филозофски који је трајао три године, и Правни и Технички који су трајали четири године. Велика школа и даље није имала аутономију нити се бавила научним радом, а нису била решена ни бројна питања и проблеми квалитета и стручности наставе и наставног кадра. Током друге половине 19. века чињени су напори да се ти проблеми реше; подизан је ниво и квалитет наставног рада; оснивани су нови заводи и увођени нови предмети, семинари и одсеци; мењане су уредбе, разграњавана настава и вођена борба за самосталност од државне власти. Факултети су све више добијали двоструки задатак наставни и научни, односно да спремају наставнике, правнике и техничаре за државну службу, али и да обрађују одређене научне дисциплине. Повећавао се број и квалитет наставног кадра (1903. их је било 67), који су у све већем броју чинили државни стипендисти школовани на европским универзитетима. Они су по завршетку студија долазили у Србију, преузимали постојеће и оснивали нове катедре и предмете на Великој школи, држали наставу и почињали да се баве и научним истраживањима, преносили научне методе и схватања из иностранства, прибављали и преводили литературу, писали уџбенике, итд. Захваљујући њима је 1886. основана Српска краљевска академија. На Великој школи је до краја 19. века дипломирало 900 студената. Крајем 19. века су се јављале идеје и чињени покушаји да се Велика школа уздигне на ниво Универзитета. После добијања независности 1878. политички, друштвени, економски и научни услови за прерастање Велике школе у Универзитет су све више сазревали, али и даље су постојале политичке, друштвене, финансијске и науч не препреке. Тај корак је био могућ тек почетком 20. века, после једновековног, темељног и систематског развоја просвете и науке у Србији. Постепен развој високог школства и настанак Универзитета пратно је постепен развој државе, друштва и науке у Србији. Универзитет је основан тек кад је било могуће задовољити два кључна критеријума да то буде и образовна, али и научна установа, односно да се на њему не држе само предавања из одређених наука, већ и да се студенти уводе у научни рад и упознају с методом научног рада.

Тако је 27 фебруара/12. марта 1905. донет Закон о Универзитету којим је Велика школа проглашена за Универзитет у Београду. Универзитет је свечано отворен 2/15. октобра 1905. у присуству великог броја домаћих и страних гостију и уз велики број честитки из разних делова Балкана и Европе. Универзитет је отворио краљ Петар I, а говоре су одржали ректор Сима Ло-занић, министар просвете Љубомир Стојановић, министар иностраних послова Јован Жујовић, и други. На Универзитету су постојала три факултета: Филозофски, Правни и Технички, а предвиђено је и оснивање Медицинског и Православно Богословског факултета и пољопривредног и фармацеутског одсека, што због објективних материјалних и кадровских околности није било остварено све до школске 1919/20. године. Према Закону, Универзитет је био „највише самоуправно тело за вишу стручну наставу и за обрађивање наука“. Одређене су универ зитетске и факултетске власти и њихове надлежности, услови избора наставника, уписа студената, итд. За наставу је изричито наглашено да је слободна, да су наставници независни од државне администрације и слободни у излагању своје науке и да су слушаоци слободни у избору предавања које ће слушати, Законом је гарантована аутономија установе, која је осим за стручну наставу, званично била задужена и за научно-истраживачки рад, што ју је разликовало од претходних високошкол ских установа у Београду.“

Дагомир Бонџић, Руски емигранти професори Београдског универзитета, Београд 2023, 25-29.