„Османско царство потиснуло је постојеће хришћанске феудалне владаре и није дозволило да се појави нова владајућа елита. Због тога су, на пример, Србија и Бугарска искакале из обрасца који је био типичан за целу Европу. Те земље почетком 19. века нису имале никакву аристократију, али су зато, за источноевропске стандарде, имале релативно слободно сељаштво.“
Јирген Остерхамел, Преображај света – Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 771-772.
Србија је после Другог српског устанка 1815. године имала око 700 000 становника, а до стицања међународног признања независности на Берлинском конгресу 1878. године број становника се дуплирао и износио је скоро 1 400 000. Становништво се увећавало високим природним прираштајем и досељавањем. У Србију су се највише насељавали Срби који су још увек живели под турском влашћу. У мањој мери су долазили и Срби из Аустријског царства и понеки припадници других народа (Јевреји, Цинцари, Власи и Роми) из суседних држава. Највећи град 1874. године био је Београд (престоница од 1841) са мање од 30 000 становника, а више од 5 000 становника имали су још Шабац, Пожаревац, Крагујевац и Смедерево. Око 99% становника били су Срби.
Велики број становника (90-95%) је живео на селу и бавио се пољопривредом.
„Имајући Турци над Србима такву власт, и таква права, наравно је, да се Срби морају старати, колико је могуће мање да се мијешају с њима. Зато Срби не само што не живе по градовима и по варошима, него не живе радо ни близу овије, а још мање по великим друмовима, куда Турци често пролазе; него се најрадије завлаче по шумама и по брдима и потоцима, куда се често куће примичу за шумом; а у градове и у вароши не иду радо без особитога посла или невоље. Тако има матори људи, који нигда нијесу били у граду ни у вароши.“
Вук Стеф. Караџић, Описаније Србије, Београд 1987, 16.
Средином 30-их година у Србији је укинут феудализам и земља је постала власништво сељака који су је обрађивали. Међу сељацима није било већих разлика, углавном су сви били ситни земљопоседници и ситни сточари. У периоду након Другог српског устанка почиње и распад породичних задруга (већи број породица сродника из више генерација у истом домаћинству), у којима се живело на селу, што додатно уситњава сеоске поседе.
„Српски сељаци живели су, вероватно, као и остали становници Балкана. Иако Србија није добила пуноправну независност до 1878, кроз читав овај историјски период била је умногоме аутономна, а већ 1834. земља је била званично подељена на мала имања која су била власништво Срба. Просечна српска породица живела је примитивним животом, али исхрана и услови живота били су бољи од услова у којима је живео руски и ирски сељак, и вероватно бољи од оних које су имали енглески и немачки надничари. У планинским крајевима српски сељак живео је у кући на каменим темељима, прекривеној кровом од шиндре. Хранили су се обично пасуљем, црним луком и кукурузним хлебом, зими и киселим купусом и сланином, а лети млеком, сиром и јајима. Пили су слабу ракију шљивовицу. У изузетним приликама у јеловник би били укључени вино и печена јагњетина или свињетина.“
Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, Београд 2003, 136.
Након укидања феудализма уведено је плаћање пореза у новцу. Иако је плаћање „главнице“, новчаног пореза, било мањег износа од збира ранијих феудалних натуралних и новчаних давања, сељака је нарочито притискало јер се на селу тешко долазило до новца. Да би дошли до неопходног новца, сељаци су се задуживали. Чиновничка самовоља и презадуженост код зеленаша мучили су сељаке у Србији. Вид побуне била је и хајдучија која се није дала искоренити све до деведесетих година XIX века.
Занатством се у Србији 1878. године бавило 5% становништва, а око 1,5-2% становника је живело од трговине.
„Сеоских радњи је било мало, пошто је трговина на селу била ограничена. Градски еснафи су до после Првог светског рата успешно лобирали против слободе трговине, коју је кнез Милош објавио 1838. Закон о сеоским дућанима из 1870. дозвољавао је да се отварају нови локали само у местима удаљеним од најближе варошице најмање четири сата хода, а листа предмета којима се може трговати сваке године је изнова објављивана. Од 1891. сеоске бакалнице могле су да продају само предмете „од преке потребе“. […]
Под забрану продаје у селима потпадали су кафа и чај, шећер, чоколада, текстил, књиге, намештај, стакло и много тога другог.“
Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2010, 135.
Отежавајућу околност за развој трговине и индустрије представљало је одсуство путева. Индустрија се у Србији развијала споро. Највећа и једина права фабрика је била Тополивница (Државни завод) у Крагујевцу, која је поред оружја производила и разне друге металне предмете. Са рударством се отпочело тридесетих година. Најважнији разлог заостајања индустрије био је недостатак капитала. Прва српска банка основана је 1869. године, а пропала већ 1873. године. Половина њеног почетног капитала дошла је из Мађарске.
„Од признавања аутономије 1830. године, Кнежевина Србије водила је константну политику насељавања територије, уступајући досељеницима обрадиво земљиште по ниским ценама, или чак бесплатно. Избеглице из четрдесет осме, које су одлучиле да остану у Србији, такође су добиле парче земље, а у граду су могли да остану само они који су долазили из урбаних средина Хабзбуршке монархије. Београд је тако стекао бројно већ урбанизовано становништво. Иако је од почетка деветнаестог века Србија увозила и регрутовала своје чиновнике, занатлије и предузетнике из редова хабзбуршких Срба који су тежили насељавању у Београду и другим већим градовима, велики прилив становништва је 1848/49. довео до великих промена у друштвеним обичајима.
После 1848, грађанство је почело да се облачи ,,на немачки начин“, или да се одева ,,по европски“, или је носило грађанску ношњу као комбинацију европских и оријенталних елемената, што је било у моди све до касних шездесетих за мушкарце и до почетка следећег века за жене. Промена обичаја подразумевала је и нове потребе, па је у Београду баш 1848. године отворен први кафе западњачког типа, а 1850. прва продавница хемијских производа за кућну употребу. Модернизација и европеизација су тако изашле из уског круга двора и интелектуалаца образованих у иностранству и постале део свакодневног живота.“
Бојан Митровић, Национални полис? Улога Београда у српској историји (1830-1914), у: Градови Балкана, градови Европе, Београд 2018, 74.
Међу имигрантима у Србији разликовали су се хришћани који су долазили из околних покрајина Османског царства и они из Хабзбуршке монархије. Први су желели да живе под хришћанском управом, други су бежали од дискриминације државе и католичке цркве и у Србији видели шансу за успешнију каријеру, због бољег образовања. Други су се више културно разликовали, па су Срби досељеници из Хабзбуршке монархије доживљавани као странци и дуго називани пречанима (преко река), или погрдно Швабама.
Озбиљније образовање међу Србима који су раније живели под турском влашћу шири се тек са стицањем аутономије. Прва гимназија у Србији је отворена 1835. године у Крагујевцу, а друга је основана у Београду 1838. године. Од средњих стручних школа најпре је настала Богословија (1836), а затим и трговачка (1844), војна (1850) и пољопривредна (1853) школа. Врхунац настојања да Србија добије установу у којој се стиче највише образовање било је оснивање Велике школе или Лицеја 1838. године. У почетку се на Лицеј уписало свега 16 свршених гимназијалаца.
„Пре 1850. скоро сви српски факултетски образовани људи били су из иностранства, углавном из Угарске. Од 1850. први домаћи дипломирани студенти из иностранства улазе у професионални живот. После 1880. убрзано расте број научника школованих у Србији.“
Наташа Мишковић, Базари и булевари – свет живота у Београду 19. века, Београд 2003, 38.
Народно позориште, односно Књажевско-србски театар постојао је у Крагујевцу у периоду 1834-1836. године, под водством Јоакима Вујића, као прва културна установа те врсте у Србији. Штампарија је основана 1831. године у Београду, да би се у периоду 1833-1835. налазила у Крагујевцу. Под окриљем Министарства просвете отворени су Народни музеј (1844) и Народна библиотека Србије (1853). Највиша научна институција је била Друштво српске словесности основано 1842, које је 1864. прерасло у Српско учено друштво, из којег је 1886. године настала Српска краљевска академија (претеча данашње Српске академије наука и уметности). Поштански саобраћај у Србији je успостављен 1843, а телеграф 1855. године.
„Устав из 1869. дозвољавао је формирање разних друштава која су се после тога умножавала. Због социјалног састава Србије и Београда, прво удружење основали су 1869. године пољопривредници, а убрзо по том адвокати (1870) и лекари (1872). Седамдесетих година у Београду је основано прво женско друштво (1876), а у следећој деценији друштво фармацеута (1887), занатлија (1887) и новинара (1889), после чега је, 1890. године, основано и друштво трговаца и, исте године, удружење слепих забављача са трга, „Лумир“. Малтене сва удружења имала су своје гласило и, током последње четвртине века, број периодичне штампе и дневних новина објављених у Београду почео је убрзано да расте. (…)
Велики заокрет у српском издаваштву десио се 1892. године, после оснивања Српске књижевне задруге, издавачке задруге чији је циљ било промовисање високе српске и стране литературе у народу. Наиме, до тада је издаваштво било строго подељено на комерцијално и научно. Комерцијално издаваштво је углавном користило систем претплата, док су аквизитери продавали књиге и у унутрашњости земље. Помоћу тог система углавном су продавана мање вредна дела, на оригиналном језику или у преводу. С друге стране, циљ научног издаваштва, које су финансирали држава и приватне фондације, није био профит и та дела нису била доступна већем делу становништва. Издавачку празнину су потом попунила издања Матице српске.
Иако су издања Српске књижевне задруге била релативан комерцијални промашај, са културне тачке гледишта био је то велики београдски подухват. Преко система претплата и аквизитера њена издања су кружила и ван српске државе и тако постала један од главних инструмената националне пропаганде у Босни, Хрватској и Војводини. Београд се са таквим печатом од увозника прекодунавских издања претворио у извозну издавачку силу.“
Бојан Митровић, Национални полис? Улога Београда у српској историји (1830-1914), у: Градови Балкана, градови Европе, Београд 2018, 74.
Историјска читанка 