„Осмог јула 1930, у сред светске привредне кризе, југословенски фудбалски тим искрцао се у Монтевидеу, после тронедељне пловидбе на броду „Флорида“. Претходне године светски фудбалски савез ФИФА одлучио је да организује светско првенство на сваке четири године. После дугог натезања, избор је пао на Уругвај да буде земља домаћин. Међу разочараним Европљанима, само четири државе су пристале да пошаљу своје најбоље играче на другу страну света: Француска, Белгија, Југославија и Румунија. Учешће у првенству није било само у вези са спортом, рекао је потпредседник југословенског фудбалског савеза Коста Хаџи већ и са радним мигрантима и промоцијом Југославије. Масе навијача са застави цама приредиле су тиму импресиван дочек. Док су Румуни испали из такмичења већ у првој рунди, југословенски тим је успео да победи Бразилију и Боливију и да стигне до полуфинала, али је тамо био потучен са 6:1 од каснијег светског шампиона, Уругваја. Код куће, где је „у свима кафанама, у свима кућама, главни…, може се рећи и једини разговор био утакмица“, људи су ипак били поносни. Успех је био утолико важнији, писао је дневни лист Политика, што је Југославији припала част да у одсудним борбама брани углед Старог света пред Новим.

Ни једна појава тако пластично не илуструје културне промене у послератном периоду као фудбал: урбани масовни спорт, омиљен у целом свету, који је десетине хиљада љубитеља мамио на стадионе. Светски фудбал је путем својих савеза и првенстава деловао као снага глобализације, али и национализације. С једне стране, сада су у целом свету постојала једнообразна такмичења, правила игре и навијање као културна појава. Британски клубови ангажовали су хрватске играче, а Југословени једног енглеског тренера за национални тим. С друге стране, на светским првенствима такмичили су се национали тимови плаћени од својих држава, што је јачало идентитете и промовисало разноликост. У глобалној арени фудбалери су били представници својих држава. Хиљаде навијача клицале су својим тимовима, када су нпр. чехословачки „Унион Жишков“ или британски „Оскфорд клуб“ играли утакмицу у Београду. Млади навијачи су пратили у специјалним возовима своје тимове на утакмицама у иностранству. Мрежа навијачких клубова ширила се чак до радних миграната у прекоморским земјама – она је емоционално спајала „замишљену заједницу“ нације преко граница континената.

Фудбал је, поред тога, био показатељ колико је држава постала активни чинилац трансконтинетналног национализма. У новим државама југоисточне Европе дијаспора, која је представаљала глобално раширени национални идентитет, била је предмет посебне пажње у процесу политичког одлучивања. Како је у САД живело око 760.000 усељеника југословенског порекла, о њима се говорило као о „десетој бановини“ Југославије, а о Питсбургу као о четвртом по величини југословенском граду“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 423-424.

Југословенска фудбалска репрезентација највећи успех остварила је на првом Светском првенству 1930. године, када се састављена од играча из Србије такмичила у Уругвају и играла у полуфиналу, у којем је изгубила од домаћина који је имао велику помоћ са трибина и од судије. Ипак, „најтежу утакмицу откако постоји“ (Време, 18.5.1939, 10) репрезентација Краљевине Југославије одиграла је у Београду 1939. године, остваривши „заиста највећи подвиг нашег спорта“ (Политика 19.5.1939, 13), и то на дан славе главног града – Спасовдан, 18. маја.

„Велики дан југословенског футбала дошао је. Данас ће се први пут сусрести по зеленом пољу футбалске репрезентације Енглеске и Југославије. О значају овог сусрета, о игри која се може очекивати, не би требало много говорити. Ова утакмица је првокласна спортска сензација не само за нашу спортску публику, него и за сав спортски свет на Балкану и у Средњој Европи.

Спортистима Југославије даје се данас, изванредна прилика да се огледају с најбољим играчима на свету. Част коју су Енглези указали нашем Југословенском ногометном савезу и нашем спорту овом својом посетом, треба поред учињене почасти да има и друге корисне последице за наш спорт. Енглези су мајстори, учитељи футбала. Штета би била ако из ове утакмице наши футбалери не би извукли корисне поуке из футбалске вештине.“

Политика, 18.5.1939, 13.

На дан утакмице дневни листови Политика и Време су били свесни да се победа не може очекивати, али су се надали часном резултату. Благи оптимизам је више био изражен у Времену.

„Зато наши „Бели орлови“ не треба да буду сувише импресионирани високом вредношћу својих великих данашњих противника. Јер, ако им се не могу равноправно супротставити својим знањем и вештином, они то могу срцем, полетом и одушевљењем. Нисмо нескромни да рачунамо унапред на успех, али ни он није искључен ако наши играчи буду дали кроз 90 минута тешке борбе све од себе тј. ако се свим срцем и свом снагом заложе у игри.

Не треба заборавити да су тако Енглезе победили и национални тимови Белгије, Швајцарске и Француске, чији футбал није сигурно на већој висини од нашег.

У осталом, нама је стало у првом реду до часног исхода и до тога да наш футбал на овој утакмици буде достојно репрезентован. Али ако у овој игри „Бели орлови“ надвисе себе и буду успели да савладају своје велике противнике, то неће бити само један дан огромне радости за наше спортисте већ и највећи датум у историји нашег футбала.

И зато „Бели орлови“ будите данас прави представници наше расе и националне снаге и ступите у велику борбу са смелошћу, храброшћу и истрајношћу која је својствена нашим војницима! Очи читаве спортске Југославије уперене су у вас. Ваш подвиг биће понос и радост целе земље! Дакле, храбро напред!“

Време, 18.5.1939, 10.

„Пошто су се сити наиграли, баш као ждребад кад их пустите на равну ливаду, замолили смо тренера г. Витекера да нам дозволи да сликамо онај тим који ће данас играти утакмицу са нашом репрезентацијом. Г. Витекер је био веома љубазан и од 14 играча одмах је одабрао ону исту једанаесторицу који су играли против Италије. Пошто су синови гордог Албиона тренирали само у гаћицама и ципелама, то их сад можете видети на нашој фотографији у потпуној мускулптури.“

Време, 18.5.1939, 10.

Дневни листови су известили и о томе како су Енглези провели дан пред утакмицу, након преподневног тренинга.

„Јуче пре подне водство екипе одвезло се на Опленац, где су се поклону сени на Блаженопочившег Краља Александра. У подне Југословенски ногометни савез приредио је гостима ручак у хотелу на Опленцу. После ручка гости су направили излет до Аранђеловца и у оближњој околини Опленца. Вратили су се у Београд око пола пет.“

Политика, 18.5.1939, 13.

У Београд су стигли пре пет сати поподне, како би у то време попили чај у енглеском посланству. Увече је Ногометни савез Југославије организовао на Дедињу вечеру којој су присуствовали играчи оба тима. Завршена је око 22 сата.

О интересовању јавности за ову утакмицу сведочи и акција Политике у Новом Саду.

„Филијала „Политике“ у Новом Саду, да би пружила многобројним спортистима могућност, да прате ток утакмице између Енглеске и Југославије, добротом овдашње фирме Радио Офпер инсталираће велике звучнике пред филијалом и преносиће ток утакмице Ингелен-апаратама.“

Политика, 18.5.1939, 13.

Као и у Монтевидеу, девет година раније, селектор Бошко Симоновић није могао да рачуна на играче из хрватских клубова, који су бојкотовали Југословенски ногометни савез чији је председник био Михаило Андрејевић. И овог пута се на њихово појављивање чекало до последњег тренутка. У одсуству голмана загребачког Грађанског и бека сплитског Хајдука, поред играча Београдског спортског клуба и СК Југославија, наступио је и бек Војводине, а бранио је Љубомир Ловрић, за којег је Политика написала да је био јунак дана. Он је неколико деценија касније објавио своја сећања о тој утакмици.

„Маја 1939. године у Београду је гостовала фудбалска репрезентација Енглеске. Она се 18. маја састала, у пријатељском мечу, са изабраним тимом Југославије. Најбољи фудбалери са Острва први пут су играли у нашој земљи. Важили су за највеће светске мајсторе фудбалске лопте, иако ниједном нису учествовали на светским фудбалским шампионатима. Они су, једноставно, чекали да се светско првенство заврши, а онда се од играча светског првака и остатка света сачинила репрезентација, која се састала са најбољом једанаесторицом Енглеске. Наравно, фудбалери са Острва су редовно убедљиво побеђивали, доказујући да су најбољи на свету…

За овај сусрет владало је незапамћено интересовање не само у Београду већ у целој земљи. Од раног јутра, тог 18. маја, колоне љубитеља фудбала сливале су се према стадиону БСК-а (данас је на истом месту велики стадион ЈНА), који је био пун као око неколико сати пре почетка утакмице. Репрезентација Југославије je била састављена само од играча БСК-а и „Југославије“, а играо је још и Пожега из новосадске „Војводине“. У екипи је био и Фране Матошић, дугогодишњи члан сплитског „Хајдука“, али је у то време служио војни рок у Београду, па је играо у екипи БСК-а. За репрезентацију је требало да играју и голман загребачког „Грађанског“ Фрања Глазер и бек сплитског „Хајдука“ Јозо Матошић, али им је Ногометни савез Хрватске, због сукоба и свађе са Ногометним савезом Југославије, забранио да наступе за национални тим против Енглеза. Иако ослабљени, наши фудбалери начинили су праву сензацију. Савладали су изабранике са острва са 2:1! Ty велику победу, вероватно највећу пре рата, Београд је славио до дубоко у ноћ, као и цела Југославија.“

Љубомир Ловрић, Од пољанчета до спортског стадиона, Београд у сећањима 1930-1941, Београд 1983, 100-101.

Утакмици су присуствовали председник владе Драгиша Цветковић, неколико министара и председник београдске општине Влада Илић. Посета на стадиону је била рекордна. Гледаоци су почели долазити већ од 8 сати ујутру, да би заузели боља места, седам сати пре почетка утакмице, у дану у којем је врућина била „неподношљива“ (Политика, 1.5.1939, 13).

„Спортски навијачи међутим не знају за препреку. Њихово стрпљење задивило је свакога. Они су стајали припијени један уз другог, на неким местима пресовани као сардине сасвим мокри од зноја, али су храбро издржали ову тортуру и имали су штавишe још довољно снаге да навијају веома бучно када је утакмица почела.

Пре подне игралиште je изгледало као какво популарно излетиште о Ђурђевдану. На свим странама видели су се пакети са јелом. Окупљени у гомилице навијачи су ручали. Једна читава породица засела је око једне земљане чиније, с највећим апетитом јели cy прави српски ђувеч заливајући га црним вином.

Бифеџија на игралишту надао се доброме послу. Он је испекао неколико јагањци и све је плануло за трен ока. Продато је неколико хиљада погачица и сендвича и безброј боца пива и вина.“

Политика, 19.5.1939, 12.

Политика је победу прокоментарисала на следећи начин:

„Као пре неколико година у Монтевидеу, наши футбалери су опет прославили Југословенско име широм целог света. Слава коју су јуче задобили наши футбалери победом над најбољом светском репрезентацијом, не добија се ни лако ни често. Победа у футболу над Енглезима претставља догађај међународног светског значаја, који ће бити објављен у штампи свих народа и свих крајева света.

Сензационални успех наше репрезентације одјекнуће не само у спортским круговима него и у оним другим, који се, бар код нас, нису много интересовали овим спортом.

Јучерашњи подвиг наше репрезентације значи за нас и за цео свет још једном доказ више способности нашег народа да се у културној и спортској утакмици боримо, иако под неједнаким условима живота и рада, као равноправни и достојни противници. Успех наших футбалера је сјајан, нешто што смо могли само да у сну прижељкујемо. Ова победа биће у историји нашег футбала записана златним словима као дело пожртвованих и срчаних играча, државних репрезентативаца.

Оно што Италијани, званични прваци света нису могли да учине приликом гостовања Енглеза прешле суботе у Милану, учинили смо ми, Југословени. Ореол славе енглеског, футбала није потамнео у Милану, у Италији, већ у Београду, престоници Југославије.“

Политика, 19.5.1939, 12.

Неуобичајно за оно време, дневни лист Време је овом догађају посветио пажњу насловној страни.

„Футбалска репрезентација Југославије (девет Београђана, један Земунац, један Сплићанин) херојски се јуче борила против најбољих футбалера света.

Пред 30.000 одушевљених посматрача изванредни напор крунисан је успехом: 2:1 за Југославију. Никада нисмо још освојили један тако драгоцен спортски трофеј: победу без приговора, витешку и заслужену.“

Време, 19.5.1939, 1.

И на спортској страни Време није заостајало за Политиком у величању ове историјске победе, којој је придаван значај већи од фудбалског, па и спортског уопште.

„Од како се зна за Београд, јучерашње после подне одиста je највећи друштвени догађај не само престонице већ и целе наше земље. То је у исто време био и најсвечанији дан нашег спорта. […]

Нико досад, као једанаесторица наших репрезентативаца, није обрадовао толики број најодушевљенијих спортиста. Спасовдан, то је одиста највећи, најпоноснији тријумф југословенског футбала.“

Време, 19.5.1939, 6.

Време је о утакмици пренело и коментар судије.

„Судија г. Кандевил, изјавио је следеће:

Победио је пожртвованији тим савршено заслужено. Изненадила ме је хомогена игра југословенске екипе. Енглези су технички били много бољи али ваши су играли са огромним еланом. То је одлучило.“

Време, 19.5.1939, 6.

На тој утакмици „феноменални“ голман Ловрић, „даровити дечко који се више него сјајно показао“ (Време, 19.5.1939, 7) описао је и стадион на којем се играла утакмица, као и ондашњи амбијент.

„Стадион БСК-а, који је могао да прими око 25.000 гледалаца, био је ограђен тарабама, а сам терен већим делом покривен травом. Иначе, већина игралишта није имала травнате терене. Пред почетак утакмице, са спољне стране игралишта испред тараба, патролирали су жандарми на коњима са повеликим пендрецима у рукама. Њихов задатак био је да пендрецима интервенишу да неко, најчешће дечаци, не прескочи преко тарабе и бесплатно посматра утакмицу. Иза тараба, у игралишту, шеткали су се „чувари“ са батинама у рукама, будно мотрећи да неко ипак не умакне жандармима и не прескочи плот. Иако је обезбеђење било двоструко, омладинци су редовно покушавали да савладају препреке, понеки је и успео, други су модрицама плаћали храброст.

Стајање (Исток, Север, Југ) није имало, као данашња игралишта, бетонску основу, под је био од земље. Од игралишта је било одвојено малом дрвеном оградом. Трибина на западној страни, највећим делом покривена дрвеним кровом, имала је такође дрвена седишта. Свлачионице су се налазиле иза трибина, у малој згради: две просторије за играче, једна за судије, купатило са неколико тушева, на крају собица у којој су били фудбалски реквизити. На Јужној страни поред трибина био је смештен мали бифе. Слично игралиште је имала и „Југославија“ (на том месту данас је изграђен велики стадион „Црвене звезде“), само што је стадион био ограђен високом бетонском оградом, а терен је био покривен набијеном шљаком.

Прва утакмица под електричним осветљењем одиграна је на игралишту ,„Југославије“ 1930. године између домаћина и париског „Расинга“ (3:0 за „Југославију“). Игралиште нису осветљавали рефлектори са високих стубова, постављени иза стајања и трибина (касније су рефлектори, слични данашњим, били инсталирани у Београду само на стадиону БСК-а), већ су унаоколо били подигнути високи стубови изнад терена, повезани електричним жицама, а за њих су, као о лустере, биле окачене снажне сијалице. Игралиште је било веома добро осветљено. Једино кад би неки играч снажније ударно лопту и она одлетела увис, нестајала је за тренутак у блештавој светлости…“

Љубомир Ловрић, Од пољанчета до спортског стадиона, Београд у сећањима 1930-1941, Београд 1983, 101-102.

На дан утакмице београдски лист Време је известило да се Енглези сматрају, са пуним правом, „најбољим футбалерима света, иако званично титула првака света припада одличним фудбалерима Италије“ (Време, 18.5.1939, 10). Убрзо након сензационалне победе над Енглеском , Југославија је у Београду одмерила снаге и са Италијом.

„Две недеље после победе над Енглеском, 4. јуна, репрезентација Југославије састала се са званичним прваком света Италијом (титула освојена 1938. године). Репрезентација Италије играла је први пут у Југославији. Интересовање за овај меч било је, чини ми се, и веће него за утакмицу са Енглезима. На крају, Италијани су били званични светски шампиони. Љубитељи фудбала, одушевљени успехом у мечу са Енглезима, надали су се још једној великој победи. И Италијани су били веома заинтересовани за ову утакмицу била је то за њих прилика да се победом над Југославијом рехабилитују за нерешену игру са Енглезима у Милану (2:2 недељу дана пре гостовања британских фудбалера у Београду).

Љубитељи фудбала испунили су стадион до последњег места. Било је око 30.000 гледалаца. Како су се сместили, то најбоље знају они који су били на игралишту… Кад су Италијани истрчали на терен, са ликторским грбом на дресовима и подигли руке у знак фашистичког поздрава, стадионом се разлегао звиждук.

Италијани су очекивали лаку победу. Међутим, наши фудбалери су се изванредно борили. Светски првак је само једном у првом полувремену погодно нашу мрежу. А кад су Италијани у другом делу утакмице постигли још један погодак и кад је изгледало да ће ипак лако тријумфовати, наш тим, громогласно бодрен од гледалаца, заиграо је изванредно и успео да смањи резултат на 2: 1. Италијани су се грчевито бранили. У једном тренутку се њихов леви бек Рава заборавио и без икаквог разлога песницом ударио у лице наше десно крило Глишовића. Стадион се тресао од звиждука и протеста, љубитељи фудбала били су огорчени. Судија утакмице Белгијанац Лангенус није уопште реаговао на испад италијанског играча. Нешто касније начинио је још једну грешку: италијански центар навале Пиола вешто је у једном тренутку пао у нашем шеснаестерцу, симулирао повреду и арбитар је досудио једанаестерац. Италијански играчи окупили су се око Пиоле, који је лежао на земљи. Дотрчао је и савезни капитен Италије Поцо. Прекид је трајао више од десет минута. Судија није за толико продужио игру. Гости, истина, нису искористили најтежу казну. Меаца је промашио гол. Али све то није умирило гледалиште. Поготово што је утакмица завршена десетак минута раније, у тренуцима кад је наш тим жестоко нападао и био близу изједначења…

Гледаоци дуго нису напуштали стадион, огорчени због свега што се одиграло. Репрезентативци Италије су се дуго задржали на игралишту, бојећи се да напусте стадион. Кад су, најзад, поседали у аутобус и кренули са стадиона, маса љутитих навијача их је сачекала, опколила аутобус, полетеле су и каменице. Жандармерија је једва некако успела да омогући пролаз аутобусу… Италијани те вечери нису дошли на уобичајени банкет.

Љубомир Ловрић, Од пољанчета до спортског стадиона, Београд у сећањима 1930-1941, Београд 1983, 102-103.

Капитен Италијана, Меаца, који је на овој утакмици промашио пенал (по извештачу Политике намерно, џентлменски), био је Ђузепе Меаца, тада фудбалер миланског Интера, касније Милана, Јувентуса и Аталанте, по којем се данас зове стадион у Милану.

Пред овај дуел у београдским новинама није владала толика еуфорија као пред утакмицу са Енглезима, а с обзиром на резултат, изостала је и после.

„Азүри“ су победили „Беле орлове“… Али неславно. Па ни заслужено. Нерешен резултат био би праведнији и много боље одговарао односу снага. Очекивали смо више од тима првака света. Ако се упореди игра наших противника од 18 маја, Енглеза, са оком коју смо видели јуче од чувених „Азура“ морамо признати да су Енглези још увек много већи мајстори у футбалу а нарочито већи џентлмени у игри.“

Време, 5.6.1939, 9.

„Не само да су нас светски прваци разочарали својом игром, него и својим неспортским понашањем на терену.“

Политика, 5.6.1939, 12.

Белгијски судија је после утакмице изјавио да ту утакмицу сматра најтежом у својој каријери (Време, 5.6.1939, 11).