1. Порекло
2. Страни утицаји
3. Уједињење Влашке и Молдавије

Порекло

„Румуни су потомци првобитног дачког народа, с додатком романске [римске], словенске и, у много мањој мери, татарске крви. Тај народ насељава доње Подунавље с обе стране Трансилванских Алпа [Карпата]. „Цисалпински“ Румуни [са „ове“ стране Карпата] живе у политичким јединицама Молдавији, Влашкој, Буковини и Бесарабији, док „трансалпински“ [са „оне“ стране Карпата] Румуни настањују Трансилванију и Темишварски Банат. До половине XIX века Румуни су пали под власт три суседне силе: Бесарабија је припадала Русији: Буковина, Трансилванија и Темишварски Банат Аустрији: а Молдавија и Влашка су признавале врховну власт Турске и протекторат Русије. Било је стога вероватно да ће национално буђење румунског народа бити пре међународно него чисто локално питање.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 323.

Влашка је настала у XIII, a Молдавија у XIV веку. Влашка је постала вазална држава Османског царства у XV, a Молдавија у XVI веку. Турци су румунским поданицима званично оставили висок степен самоуправе, али су их економски искоришћавали. На челу Влашке и Молдавије били су кнезови, звани господари. До тог положаја се долазило поткупљивањем султанових министара. Од XVIII века положај кнежева Влашке и Молдавије приграбили су фанариоти, богати грчки трговци из Цариграда. Турци су румунске територије почели да губе са првим неповољним миром који су потписали.

„Хабзбурзи су добили Трансилванију Карловачким миром 1699. године. Темишварски Банат Пожаревачким миром 1718. и Буковину 1775. године. Слично томе, Русија је после Јашког споразума 1792. допрла до Дњестра, а онда је Букурешким миром 1812. припојила покрајину Бесарабију.

Руси су постојано угрожавали султанову власт у Молдавији и Влашкој. Почели су Кучуккаинарџијским споразумом из 1774. године, који им је дао право да штите хришћанску веру и цркве широм Турске и којим је, такође, одобрено руском амбасадору у Цариграду да се залаже за Кнежевине. Од тада па надаље, Руси су упорно проширивали своју власт у Кнежевинама, све док Једренским споразумом из 1829. године нису постали суштински сувладари у Кнежевинама.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 324.

Страни утицаји

Додатни разлог руске заинтересованости за дунавске кнежевине Влашку и Молдавију, па и узрок Кримског рата, био је напредак извоза жита из њихових лука на Дунаву (Галац и Браилу), чиме су постали конкуренција руским лукама на Црном (Одеса) и Азовском мору (Танрог). До тог пораста извоза је дошло након што је Русија приморала Османско царство на мир у Једрену 1829. године, којим су Турци изгубили право прече куповине румунских производа. Након Кримског рата је руски протекторат над хришћанима у Османском царству замењен европским (рачунајући и Русе).

Грчки рат за независност од Османског царства, вођен двадесетих година XIX века је румунске кнежевине ослободио грчког утицаја, јер је реакција Османског царства била да за кнежеве Влашке и Молдавије уместо фанариота поставља румунске бољаре (феудалну, земљопоседничку аристократију). Латински утицај јавио се крајем XVIII века, са идејама о римском пореклу Румуна, задивљених древним споменицима. Латиница је заменила словенску азбуку, а настава у школама је са грчког прешла на румунски језик. Од утицаја ишчезлог Римског царства јачи је био француски културни утицај, који је стигао преко образованих Грка, одушевљених идејама просветитељства и Француске револуције. Други талас ширења француске културе је стигао преко руске војске, за време њене окупације Влашке и Молдавије, која је уследила након Једренског мира (1829) и трајала до отплате ратне одштете Османског царства Русији (за пораз у претходном рату).

Уједињење Влашке и Молдавије

За оснивање уједињене румунске државе одлучујуће су биле околности у Европи – револуционарна 1848/49. и Кримски рат (1853-1856).

„Дух 1848. такође је повезао и Румуне са разних територија: из Молдавије Влашке, Буковине, Баната и Трансилваније. Тамо су још у предмартовском [предреволуционарном] периоду настали национално оријентисани ранолиберални покрети. Њихови припадници потицали су углавном из редова слободних академских занимања, подсебно публициста, лекара и адвоката. Ту је било и учитеља, свештеника и припадника средњег и нижег племства (бојара). Многи су припадали младој генерацији, и студирали у Бечу, Риму, Лајпцигу или Паризу. У извештају једног аустријског конзула изра жена је констернација због упадљиво великог интелектуалног утицаја Француске Сви овде говоре француски. Читају се само књиге и часописи на том језику није чудо да Власи тако виде свет само кроз француске наочари, и то врло прљаве. Протагонисти националног покрета чинили су укупно, по проценама, око 0.005% становништва, али су њихови захтеви допирали до широких друштвених кругова. Ипак, није постојао јединствени либерални програм, али јесте један минимални консензус око правне државе, представничког система и општег народног образовања. Једни су нападали друштвене и законске неправде и клерикализам, а други су истицали скромније захтеве за културним напретком.

Типични либерал и румунски патриота био је син молдавског бојара, Михаил Когалничеану, вишеструко талентовани интелектуалац и анагажовани политичар. У Француској је проучавао Монтескјеа, Волтера и Балзака, а на Универзитету у Берлину слушао је истактнуте интелектуалце, Фихтеа и Савињија. „Годину дана у иностранству донело ми је више искуства него седамнаест година у Молдавији“, писао је својим сестрама. Што је дуже живео у иностранству, утолико му је више прирастала за срце његова, тамо сасвим непозната, домовина.

Когалничеану је започео своје деловање као писац историје. Леополд Ранке га је подучио раду са историјским изворима и циљу научне објективности. На основу тога, саставио је своју двотомну „Историју Влашке, Молдавије и трансдунавских Влаха“ која важи за камен темељац модерне румунске историографије. Когалничеану је историју сматрао учитељицом будућности, али је одбацивао сваку опседнутост њоме, од чега су патили многи румунски националисти. Тако се он подсмевао „римској опсесији“ неких својих савременика, који су се хвалисали делима Ромула и Августа и проглашавали прве хришћане Румунима. Човек треба да стекне поштовање делима у садашњости, а не митовима прошлости, проповедао је он. „Само се пропале нације позивају стално на своје претке“. […]

Когалничеану, који је себе сматрао „човеком 19. века“, био је убеђени републиканац, али реформиста, а не револуционар. „Рад овог света тешко се обавља, и свака генерација која пролази оставља за собом по један камен за изградњу зграде, о којој страствени духови сањају.“ Био је најважнији политички фактор током револуције 1848. у Молдавији. […] У тој епохи термин Румунија“ потиснуо је из употребе термине „Влашка“ и Молдавија“ Подразумевао је нацију која је повезана језиком, националном књижевношћу и осећајем заједништва.

За Михаила Когалниечеануа и његове саборце револуција 1848. је била одлу чујући подстицај за оснивање уједињене румунске државе. Тада су улицама Молдавије и Влашке кружиле хиљаде демонстраната са штампарским пресама и делиле летке против цензуре. Протестовали су против руског утицаја и турске врховне власти, захтевали равноправност Румуна са Мађарима, Саксонцима и Секељима у Трансилванији, и уједињење свих територија на којима живе Румуни у једну државу. Тражили су да коначно и сељаци буду ослобођени кметства. Револуционарна влада у Букурешту није се дуго одржала. Убрзо су руске и османске трупе угушиле устанак. Многи либерални бојари отишли су у изгнанство. Румунски либерали су из овога извукли поуку да без суверене, уједињене националне државе нема ни унутрашње слободе. Покренули су медијску акцију за остварење свог политичког циља уједењена Молдавије и Влашке у слободну Румунију.

Предуслове за то омогућио је Кримски рат 1853-1856. године. Повод је био следећи: Француска и Русија спориле су се око надлежности за заштиту хришћана у Палестини, а заправо око утицајних сфера у Османском царству. Цар Николај I искористио је прилику да коначно успостави контролу над мореузима, као и да обезбеди дуго жељени приступ Средоземном мору. Тако је пустио да преговори за мирно решење, наводно верског, сукоба пропадну, и умарширао са 80.000 војника у Дунавске кнежевине. После више неуспелих рунди преговора, Османско царство му је објавило рат. Цар је доживео фијаско и, према Париском миру из 1856, морао је да се одрекне свих запоседнутих области као и протектората над Молдавијом и Влашком. Изгубио је Бесарабију и делту Дунава, и морао је да прихвати демилитаризацију Црног мора и интернационализацију пловидбе Дунавом. Поред тога, морао је да дели са другим силама своју улогу заштитника хришћана у Османском царству.

Силе потписнице Париског мира – Русија, Француска, Велика Британија, Сардинија – Пијемонт, Османско царство, Аустрија и Пруска – договориле су територијални status quo, који су од тада колективно гарантовале. Требало је да Молдавија, Влашка и Србија и даље остану аутономне кнежевине под османском врховном влашћу, при чему је независност управе, судства, трговине и законодавства, као и слободно исповедање вере, требало да буду под надзором великих сила. Пошто је само Француска подржавала национални програм Румуна за уједњење Молдавије и Влашке у једну румунску државу, оне су у том моменту остале одвојене свака са својим владаром.

Али, национално ангажоване румунске елите заобишле су овај диктат. Године 1859. скупштине Молдавије и Влашке изабрале су бојара Александра Јоана Кузу за шефа обе државе. Уједињење је практично обављено путем персоналне уније, иако још увек под османском врховном влашћу. Куза је 1861. прогласио оснивање румунске државе – што су коначно и велике силе морале да признају. Заједно са својим либералним председником владе, Михаилом Когалничеануом, Куза је спроводио свеобухватни програм реформи. Камен темељац тих реформи представљали су Устав, опште право гласа, Наполеонов кодекс и ослобођење сељака.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 286-289.

Предуслов за уједињење Румуније – дипломатску подршку великих сила – омогућио је Кримски рат (1853-1856).

Уједињењу Влашке и Молдавије након Париског конгреса (1856), којим је успостављен мир након Кримског рата, највише је допринео француски цар Наполеон III, тада најмоћнији владар у Европи,.

„Наполеон се доследно и предано залагао за то да се Кнежевине уједине под страним владаром. Његов најодлучнији противник је била Аустрија, донекле због тога што је имала планове у вези с привредном експлоатацијом румунских земаља, али поглавито зато што се плашила привлачности коју би уједињена Румунија могла имати за њене румунске поданике у Трансилванији и Буковини. И Турска је била против уједињења, сматрајући га, сасвим оправдано, крупним кораком ка потпуној независности. Британија се колебала – од млаког прихватања на почетку до снажног противљења при крају. Ту промену објашњава њено традиционално подозрење према Русији. Британија је желела да оснажи Турску, па се плашила да би уједињење Кнежевина брзо Турску лишило њене две стратешки важне покрајине с друге стране Дунава. Силе које су подржавале Наполеона биле су Сардинија, која је природно била за начело националности и Пруска, која је желела да ослаби свог аустријског супарника. Али Наполеонов главни савезник била је, парадоксално, Русија. Тиме што се залагала за уједињење, Русија се надала да ће придобити добру вољу румунског народа и продубити расцеп између Британије и Француске.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 333.

Размимоилажење европских сила је одложило уједињење до 1859. године. Тада су Румуни искористили заокупљеност Европе француско-аустријским ратом за Италију и практично извршили уједињење тако што су истог човека – румунског бољара, пуковника Александра Кузу, изабрали за кнеза и Влашке и Молдавије, иако су силе раније планирале уједињење под страним владарем.

„Наполеон је сместа признао Кузу. Аустрија и Турска су се снажно успротивиле. Британија је, на срећу, изашла с решењем које је омогућавало да се спасе образ, па је било прихваћено. Турска је признала Кузу као владара, с тим да се подразумева да је то изузетан случај и да два парламента треба да наставе са радом. Тако је „незаконито чедо две Кнежевине“, како је један британски конзул назвао Александра I Кузу, било озакоњено. У сваком практичном смислу постојала је уједињена и аутономна румунска држава.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 333.

Међутим, формално разједињене кнежевине Влашка и Молдавија су практично компликовале владавину њиховог кнеза Александра I Кузе, који је тај проблем успео да реши две године касније.

„Када је први пут изабран, имао је скоро немогућ задатак да буде кнез у две кнежевине, с две скупштине, две владе и једном Централном комисијом. Пола времена је губио на путовања између Јашија и Букурешта. У октобру 1860. он је уприличио посету Цариграду, где се врло убедљиво заложио за реалну, а не персоналну унију две кнежевине, и следеће године султан је издао ферман са својим пристанком. Тако је 23. децембра 1861. најзад званично проглашено уједињење Кнежевина. Нова уједињена и аутономна, мада не и независна, држава названа је Румунија, а Букурешт је одређен за престоницу на велико разочарање Јашија.“

Лефтен Ставријанос, Балкан после 1453, Београд 2005, 338.

Нови главни град Букурешт је био већи од Јашија и удаљенији од Русије (силе од које се Румунија плашила), чија се граница приближила Јашију. У уједињеној Румунији спроведене су реформе, међу којима је и увођење латинице, уместо ћирилице, којом су искључиво писали Румуни све до 1865. године. Рекација на либералне реформе конзервативаца, великих бојара и цркве била је таква да је прво Когалничеану морао да се повуче, а затим је и кнез Куза био натеран на абдикацију. Од 1866. године Румунијом је владао страни владар. Сматрали су у Румунији да је то неопходно како би се земља ослободила борби утицајних породица око власти. Воњом великих сила изабран је 1866. године Немац из династије Хоенцолер, која је владала Пруском, далеки рођак пруског краља, а ближи рођак цара Француске Наполеона III. Само четири године касније заратиле су Пруска и Француска. Краљ Карол I усмерен на Немце владао је земљом која је имала симпатије за Француску. Преживео је озбиљне тежње за његовом сменом и опстао на престолу 48 година (дочекавши одлуку о учешћу Румуније у Првом светском рату), што је најдужа владавина у историји Румуније.

Независност је Румунија стекла на Берлинском конгресу 1878. године. Краљевином је проглашена 1881. године.

Молдавија је источни, а Влашка јужни део Румуније. На северозападу је Трансилванија, а на западу Банат. Добруџа је на југоистоку, на обали Црног мора. Буковина је на северу.